​Moj otac je ubio dvoje ljudi

_Iz kolumne Život iza rešetaka, serijala tekstova na kojima sarađuju_ Maršal projekta i VICE, koji pišu ljudi koji žive i rade unutar kaznenog sistema.

Moj tata je bio čovek koji je pravio lampe od vitražnog stakla i renovirao kuće. Studirao je filozofiju, i voleo je poeziju i prirodu. Kada sam bila u višim razredima osnovne škole, zajedno smo veslali.

A kada sam bila u srednjoj školi, ubio je moju maćehu i njenog ljubavnika.

Poruka koju sam usvojila odrastajući u Bafalu, Njujork, je bila da su kriminalci opasni ljudi, ljudi koji će srušiti naše društvo i Ameriku učiniti nebezbednom za sve ostale. To su bili ljudi sa kojima ne želiš da imaš posla. A pošto sam o nasilju slušala samo na televiziji i nisam ga lično iskusila, bilo mi je lako da sudim.

Vesti o svom tati sam podelila samo sa najbližim prijateljima. Čak i tada sam se plašila njihove reakcije. Džefu, svom sadašnjem mužu, sam rekla veče posle pucnjave. Bili smo druga godina srednje, i njihali se na školskom plesu na lagane taktove pesme Novembar Rain. Srce mi je lupalo u grudima. „Hm", počela sam da zamuckujem, promuklim, povišenim, plačnim glasom, tako nesvojstvenim mojoj prijateljskoj i vedroj prirodi, kada sam bila sa njim. „Moj tata je sinoć ubio moju maćehu". Džef se izmakao da me pogleda, ali ja sam ga brzo povukla nazad. „To nije sve. Ubio je i njenog ljubavnika", rekla sam.

Blago je klimnuo glavom, stavio moju glavu na svoje rame, i nastavio da pleše sa mnom kao da se ništa nije dogodilo.

Na prvoj godini fakulteta, na Univerzitetu Vitenburg u Ohaju, upoznala sam i počela da se zabavljam sa jednim neverovatno finim dečkom. Jedne večeri smo šetali po travnjaku, i pitala sam Luka*, „Šta misliš o ljudima koji su ubili nekoga"?

Mislio je da se šalim, i ispustio mali uzdah. „Da li ti to pokušavaš nešto da mi kažeš"?

Vrat mi se napeo, kao i uvek kada pomislim na tatu. „Moj tata je ubio moju maćehu i njenog ljubavnika, kada sam bila u srednjoj školi".

Muk. Jer naravno: niko ne zna kako da reaguje.

Nisam dodala ništa o tome da mi je otac proglasio bankrot, da je maćeha podnela zahtev za razvod, ni o tome da ju je kada se vratio kući zatekao u spavaćoj sobi sa policajcem koji nije bio na dužnosti. Čekala sam da Luk raskine sa mnom, da mi kaže da ne želi da ga povezuju sa nekim ko je umešan u takvo ponašanje.

Umesto toga, rekao je, „To nema nikakve veze s tobom".

Bilo je dana kada sam želela da je moj otac te večeri poginuo. Ni pre toga se nismo dobro slagali, a posle se sve svelo na neprekidnu borbu između njegovih zahteva i mojih odluka o tome da li on zaslužuje moju podršku ili ne. Ali nikada nisam bila u stanju da potpuno dignem ruke od njega; i dalje je bio moj otac. Zbog toga sam tražila empatiju za čoveka čija su mi dela bila dostojna prekora. I zbog toga sam, šest meseci nakon što me je jedna od ćerki pitala gde je moj tata, obe odvela da se upoznaju s njim.

Nismo to planirali. Džef je trebalo da me odbaci do kazneno-popravne ustanove Klinton, na severu države Njujork. Ali umesto toga, kada smo te ledene januarske večeri skrenuli u ulicu Danemora Kuk, on me je iznenadio pitanjem da li želim da povedem i devojčice. Na još veće sopstveno iznenađenje, ja sam rekla da želim.

Džef i ja smo sa ćerkicama ušli u bedeme zatvora sa maksimalnim obezbeđenjem. Odgovorili smo na pitanja čuvara, prošli kroz detektor za metal (znala sam da ne treba da obučem grudnjak sa metalnim fišbajnom), i istrpeli ribanje čuvara zbog toga što nismo imali dokumenta za decu. U jednom trenutku, jedna od mojih ćerki, Mekenzi*, me je pitala, „Gde smo mi", a ja sam joj odgovorila, „U zatvoru".

Posle serije zastajkivanja, ušli smo u prostoriju za posete. Ugledala sam ga kroz staklo trenutak pre nego što je on ugledao nas. Moj otac je izgledao skoro isto kao i dve godine ranije, kada sam ga poslednji put posetila. Počeo je da ćelavi, imao je stomačić, izbledelu ljubičastu trenerku, nos mu je bio crven i nabubren. Izgledao je skoro isto kao neka od braće moje bake. Živahno mi je mahnuo. Kroz vrata sam mogla da vidim njegovu siluetu kada se okrenuo da ga čuvar pretrese.

Kada je ušao, snažno me zagrlio i počeo da plače. I ja zamalo nisam zaplakala, mada nisam mogla sebi da objasnim zašto.

„Povela si devojčice!"

Pružio je ruku Džefu i rukovao se s njim. „Lepo je ponovo te videti", rekao je tata. Onda se okrenuo devojčicama. „Ti si sigurno Džozi*". Džef je sedeo sa Džozi u krilu. Tata se okrenuo ka Mekenzi. „A ti si sigurno Mekenzi. Znaš li ko sam ja", pitao ju je. Mekenzi je zagnjurila glavu u moje rame. „Ja sam ti deka. Tvoja mama je moja ćerka, baš kao što si ti njena".

Mekenzi me nije puštala. Malo kasnije, ona i ja smo otišli do automata da uzmemo grickalice, i ona je zastala na pola puta da osmotri gvozdene rešetke u dugačkom hodniku.

„Da li će da ga bace nazad u tamnicu"?

„Da".

„Zašto"?

„Prekršio je zakon, i sada plaća cenu".

„Je li on loš čovek"?

Na trenutak sam razmislila. „Nije, ali je uradio neke loše stvari".

*Imena su izmenjena zbog zaštite identiteta.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu