Klub "dragocenih sećanja" smatra da sve treba fotografisati

Meet & Greet je foto monografija nastala kao grupni trud kolektiva iz Melburna Precious Memories Club, "Klub dragocenih sećanja",uz detaljna objašnjenja šta je sve prethodilo nastalim fotografijama. Zapravo, mnogo je zanimljivije kada postoje takvi podaci koji fotografijama daje kontekst umesto misterije koju kriju drugi foto albumi. Razgovarao sam sa Metjuom Verom i Timotijem Kolanom, dvojicom fotografa koji su mi objasnili priče iza ovih fotografija.

VICE: Šta je klub "dragocenih sećanja"?
Metju Ver: Zaista ne znam, ali izgleda da je grupa fotografa iz Melburna. Članovi su i super iskusni i obrazovani fotografi, ali i oni u stilu, "baš me briga, zauzmem poziciju i slikam gde mi se slika."

Timoti Kolan: Grupica dobrih momaka koji dokumentuju svet koji nas okružuje kroz svakodnevicu foto objektiva. Sve kako bismo sačuvali dragocene trenutke.

Kapiram da mnoge vaše fotografije prati dobra priča, ali često je to nerazjašnjena misterija za posmatrača. Da li je bilo teško u knjizi ispričati priču koja se krije iza svake fotografije?

Metju: Ideja o knjizi je nastala dok sam jedne noći šetao kroz grad. Bio sam veoma raspoložen i inspirisan. Naišao sam na nestvarne likove i iz nekog razloga imao sam hrabrosti da popričam sa njima. Naleteo sam na devojku koja je povraćala ispred jednog kafea. Prijatelji su joj držali glavu i stvari. Uslikao sam ih pre nego što su shvatili šta se desilo i pobegao sam kada su počeli da viču "Ej, magarčino, obriši to!"

Obožavam to da radim. Uživam u tom iskustvu i razgovoru sa čudacima, pa sam došao na ideju o knjizi, jer su fotografije zapravo sranje, ali mi se svidelo šta sam doživeo i želeo sam da to podelim sa ljudima. Bilo mi je lako da pišem, iako smatram da bi drugima to možda bilo teško. Moraš da pronađeš tu liniju gde priča ume da dodatno opiše sliku, umesto da je zagonetne još više.

Timoti: Bilo je veoma lako. Lako je davati kontekst svakoj fotografiji. To daje dokaz kako bi se razumeo taj momenat ili objasnio subjekat koji ste fotografisali.

Smatrate li da to može da promeni ugao na koji ljudi gledaju te fotografije?

Metju: Nekim ljudima to sigurno znači. Lično volim da znam šta prolazi kroz umetnikovu glavu kada nešto kreira. Ako mi se nešto ne svidi, to je zato što obično nisam upoznat sa kontekstom nastajanja. Ali, objasni mi o čemu se radi i verovatno će mi se svideti.

Ovaj stil dokumentarnih/uličnih fotografija možda ne menja način na koji ih ljudi vide, ali tera ih da steknu drugačije mišljenje o fotografu.

Timoti: Posmatraču objašnjava zašto je svaka fotografija nastala. To je uvid u misaoni proces fotografa, otkriće šta oni smatraju interesantnim kada pristupe fotografisanju.

Tim, fotografija sa sahrane je izuzetno teška za želudac. Da li postoji linija koja se ne sme preći kod fotografisanja?

Nikada sebi nisam postavio pitanje, "da li treba ovo da fotografišem ili ne?" Volim da snimam sve oko sebe šta se događa i šta mi je interesantno.

Moj ćale je bio veoma bolestan početkom 2013. godine, trebalo je da ide na ozbiljnu operaciju srca i dok sam ga gledao prikačenog na silne aparate u bolnici, bilo je jako teško. Ipak, imao sam fotoaparat uz sebe i uslikao sam ga. Volim tu fotografiju. Kada su takve fotografije u pitanju, mislim da je najbitnije da fotografija poštuje situaciju koju pokušava da ovekoveči.