Razgovarali smo sa autorkom predstave koja razotkriva stanje u srpskim medijima

Nakon što je za šesti mart najavljeno premijerno igranje nove predstave Reflektor Teatra pod nazivom “Urednik“, požurila sam da kontaktiram Saru Radojković, dramaturškinju i devojku koja je sedela za radnim stolom do mene u periodu kada sam počinjala da pišem za VICE. Ona je pisala izvedbeni tekst za predstavu, koja će u režiji Vojkana Arsića biti predstavljena publici u Dorćol Platzu, gde su i mediji bili pozvani na jednu od finalnih proba.

Otišla sam tamo u želji da pitam Saru šta je to što ju je povuklo da piše upravo o novinarstvu. Šta je to u ovoj profesiji što nam ne da da pobegnemo od nje i problema sa kojima se suočava? Razmišljala sam o tome kako je ona imala priliku da na toj sceni stvori bilo šta, dokle god joj mašta, budžeti i sposobnost glumaca dosežu, a ona se odlučila za priču iz medijske redakcije.

Ipak, kada sam stigla na probu, na sceni me je zateklo osam rastrčanih i fokusiranih glumaca. Scena u redakciji - svako radi svoje, novinari trče, urednik šeta u krug, direktor telefonira… Naizgled benigna i standardna, a zapravo slojevita i komplikovana scena haosa. Igra motiva, moći i interesa. A sve to u interesu javnosti. Ili je to bila samo moja profesionalna deformacija koju nisam ni primetila da sam razvila? Odlučila sam da se fokusiram na pozorište, ali i pitala Saru sve što me je zaista zanimalo.

Moram da primetim, glumci deluju izuzetno energično. Ko je radio scenski pokret i scenografiju?

Andreja Kulešević radi scenski pokret. Ona im radi koreografije koje idu tokom video radova.

Ovo ništa neće izgledati ovako. U pitanju je čitav rediteljski koncept uz korišćenje dva velika led ekrana i dve kamere.

Kako će izgledati scena na premijeri? Opiši nam malo.

Scena je postavljena kao televizijski studio - za vesti, ali i za Verinu emisiju Sagledavanje. Kamere će snimati i emisije, ali i te redakcijske sastanke, a emitovaće se i video radovi sa songovima, posebno rađenim za ovu predstavu. Ivan Mirković Bambi je radio muziku, a ja sam pisala tekstove za te songove. Publika će biti postavljena oko scene, jako blizu.

A kakvi likovi rade u toj redakciji, šta im se dešava?

Vera je ozbiljana glava, da tako kažemo. Mi je u predstavi zatičemo u trenutku u kome ona za svoju emisiju ima samo deset minuta prostora, i to nakon dnevnika, kada ona zove po jednog gosta, analitičara. Problem nastaje kada ona u svoju emisiju pozove jednog od njih da priča o stabilokratiji. Inače, tog analitičara na premijeri će igrati Vojkan Arsić, reditelj ove predstave.

Veru nakon te emisije pozivaju u kancelariju na razgovor, a zapravo, njen otkaz se spremao mnogo duže od toga. Priča o stabilokratiji nije napravila toliku buku, to je bio povod - kap koja je prelila čašu. Oni joj predlažu da ode na letnju pauzu, što je zapravo trebalo da bude momenat da joj daju otkaz. Ipak, Vera je to shvatila šta joj se sprema, i u svojoj poslednjoj emisiji, umesto emitovanja retrospektive sagovornika iz prethodne sezone, ona u prenosu uživo raskrinkava svoju redakciju koja lažira vesti. Tu kreće cela drama.

U najavi za predstavu stoji da će se u ulozi Urednika, odnosno Urednice smenjivati dva glumca. Koliko se sam scenario menja u odnosu na to da li je u pitanju Urednik ili Urednica?

Nema neke suštinske razlike u tekstu, već u tome kako oni igraju. Kako se ona kao žena oseća na toj poziciji, a kako se on oseća na poziciji urednika.

Šta si želela da postigneš promenama?

Zapravo nije bilo namerno. Urednika je trebalo da igra jedan glumac, koji sada nije u podeli jer je imao operaciju. Zbog toga smo odlučili da imamo alternaciju - da Tanja Petrović igra ulogu urednice.

Da li si mislila da će ih biti toliko malo?

Htela sam da, nevezano za predstavu, glumice imaju jednaku šansu kao glumci. Imamo jednak broj muških i ženskih uloga.

To je malo nerealistično uzevši u obzir jednu tipičnu redakciju.

Misliš?

Statistike kažu da je 80% novinara ženskog, a 80% urednika muškog pola.

Moguće. Ipak, namerno sam rekla da ne želim da menjam ništa u tekstu, a da onda oni glumački, kroz likove, vide šta se tu menja, pa da mi kažu. Oni su dobri glumci, oni to mogu da urade i bez menjanja teksta. A neke rečenice zvuče mnogo surovije kada ih izgovori žena: na primer, kada urednica za koleginicu novinarku kaže da je kriza srednjih godina mnogo gora kod žena nego kod muškaraca, ali da se to ne vidi. U prvobitnom planu, to izgovara muškarac, znamo kakav. A kad to izgovori urednica, dodatno je jeziva. Ipak, to se desilo samo od sebe.

Kada smo pozvali Tanju da bude alternacija, taj glumac je otkazao svoje učešće u predstavi. Ipak, Tanja je već imala isplanirana putovanja, pa smo odlučili da Vlada koji igra Crnog bude Urednik, dok Tanja nije tu, tako da će se menjati ravnopravno. A Tanja za premijeru sprema ulogu Crne. Produkciono je zgodno da se oni menjaju na toj poziciji.

Je l’ treba da se brinem za Crnu? Zvuči mi pomalo depresivno.

Crna i Crni su toliko istraumirani, da u svemu vide samo najgore i samo plivaju u tome, to im je normalno. Ubistva, nesreće, ništa od toga ih ne tangira i oguglali su.

Šta ti je još bila inspiracija dok si pravila likove?

Više sam se vodila pozorišnom logikom nego novinarskom. Shvatila sam da je nemoguće “skinuti“ kako u realnosti izgleda TV studio, pa sam se okrenula dramaturgiji i razmišljala šta mi u tom smislu funkcioniše, kako bih što bolje prikazala poentu. Vera je glavna herojka, i nije preslikana neka naša novinarka, već sam želela da prikazuje sliku Srbije - mi imamo snažne novinarke, pa mi je logično bilo da ona bude glavna junakinja, ona koja isteruje pravdu. Ljudi koji su glasno govorili protiv raznih problematičnih stvari jesu bile novinarke. Naravno, i novinari, ali znate šta je prva asocijacija na neko prepoznatljivo TV lice.

S obzirom na to da je pitanje da li će izbiti neka vrsta revolucije, bilo mi je važno da tu postoje ljudi koji su za i ljudi koji su protiv. Vera ima koleginicu koju igra Mima, koja je dobra, ali se razočarala nakon petog oktobra, sada ima kredit i porodicu, umorila se i neće da pravi sebi probleme. Pristala je na to da rade sve i svašta. Imamo mladog novinara, koji je spreman da gazi preko leševa. Imamo mladu prezenterku, za koju možda mislimo da je glupačica, a daleko je od toga - ona zdravo rezonuje stvari. Imamo realizatora Zorana, koji je zaljubljen u Veru i naravno Urednika/Urednicu, koji trpi veliki pritisak od direktora, što se tiče para, gledanosti… Pogubili su se u žongliranju između profita i novinarstva.

Kako ste birali glumce i kako je izgledala priprema predstave?

Reflektor Teatar se uvek bavi društveno angažovanim temama. Vojkan Arsić kao reditelj takođe, tako da su glumci koji su se prijavili na audiciju znali šta mogu da očekuju. Na taj način smo došli do ljudi koji su odavno u svojoj glavi prelomili da neće da sede skrštenih ruku. Straha ni u jednom trenutku nije bilo. Odlučili smo da nam se ne desi da pod pritiskom i zbog straha ne uradimo ono što mislimo da treba i više se ne okrećemo. Zbog toga je i audicija privukla takve ljude. Od tada samo imamo pritisak da sve bude kako treba, temu smatramo važnom i moramo da damo sve od sebe.

Da li ti je bilo važno da se prepoznaje da je u pitanju Srbija?

Bilo mi je dosta bitno, zato što, iako su medijski mrak i lažne vesti globalni problem, ovde mi smeta to što ljudi često prave tu zamenu teza i mire se sa tim, što stvara realnu opasnost. Ne treba da se mirimo sa tim, već treba da vidimo šta je specifično kod nas, a da ne postoji u drugim krajevima sveta. Koliko god da je slična stvar ovde i u drugim zemljama, u Srbiji postoji lažno tržište koje uslovljava politika, tako da su ovde politički pritisci mnogo veći. Iz tog razloga mi je bilo važno da predstava bude politički angažovana.

Zbog čega misliš da je pozorište jedino koje se bavi problemima kojima mejnstrim javnost kao da ne želi da se bavi?

Pozorište je jedna od prvih i najstarijih umetnosti i čovek je oduvek u pozorište prenosio svoje probleme iz realnog života kako bi ih sagledao iz drugih uglova. Pozorište izvire iz ljudske potrebe da shvati šta mu se dešava. Mi odstupimo od svojih problema i pravimo analizu onoga što gledamo na sceni, saosećamo se. A zadatak pozorišta je da služi čoveku, bilo da dođe do novih saznanja ili pogleda na neku temu, ili da doživi neku vrstu katarze i emotivnog olakšanja. Pozorište je tu u službi naroda, u službi publike. Nema pozorišta bez publike.

To zvuči pomalo kao politika, zar ne? A u pitanju je veliki kontrast.

Pa da! I političari danas su krenuli da se koriste pozorišnim sredstvima. Danas su političari krenuli da koriste filmske, pozorišne, medijske… sve moguće alate da obmanjuju ljude. Oni uzimaju naše alate, i onda smatram da i pozorište treba da uđe na njihov teren. Logično je - jedno je kada pozorišne alate ljudi uzimaju za edukaciju, a drugo kada ih koristi za manipulaciju. Pozorište mora da se bavi društvenim temama, na hiljadu i jedan način. Mora biti svesno trenutka u kome se nalazi, jedino tako neće moći da umre.

Šta očekuješ nakon premijere? Hoćete li ići na festivale?

Na premijeru smo zvali selektore festivala. Oprema za predstavu je skupa, i da bi je isplatili moraćemo da vidimo na kojim ćemo se festivalima sve pojavljivati. Tržište je surovo, budžeti za kulturu su smanjeni. Borba je!

Hvala, Saro!

Predstavu "Urednik" premijerno možete pogledati u Dorćol Placu 6, 9, 10. i 11. marta.