Šok iz serije 'Klan' za VICE: Ljudi stiču utisak da me poznaju, a zapravo to nisam ja

Krajem prošle godine, serija “Klan” počela je sa emitovanjem i pobrala simpatije publike. Iako su mnogi očekivali još jednu brzu kriminalnu seriju, ona je čini se iznad toga. Pre svega opisuje period u našoj zemlji čije se posledice još uvek osećaju. Taj period ozloglašenog klana koji je na velika vrata u Srbiju uveo ne samo obožavanje šunda, nego i beskurpuloznosti, do ovog projekta dokumentovan je kroz svega par emisjija. Ova serija nam pruža mogućnost da sagledamo razne uglove, dobro procenimo likove i shvatimo zašto vreme  “veselih devedesetih i dvehiljaditih” ne bi trebalo da se nikada ponovi.

U ovoj seriji vedri i oblači lik po imenu Dejan Šolević Šok, koga tumači Aleksandar Dimitrijević. Njemu je ovo prva glavna uloga u televizijskom projektu. Prvobitno je završio produkciju, a nakon toga i glumu na Fakultetu umetnosti u Prištini. 

Razgovarali smo sa Aleksandrom o “Klanu”, kao i o potencijalnom uticaju ove serije na mlade, ali i o glumačkom pozivu i položaju glumaca u našoj zemlji.

VICE: U kojoj meri strahuješ od toga da "srećan završetak ove sezone" može da stvori pogrešnu percepciju u glavama mladih? 

Aleksandar Dimitrijević: Generalno, tužan sam zbog toga što ljudi kada gledaju seriju njen kraj percipiraju kao srećan. Koliko god ta dva lika u poslednjoj sceni izgledala srećno, ako se dublje pogleda, završetak uopšte to nije. Imati dvojicu ljudi poput Paše i Šoka na čelu neke organizacije ili države ne može doneti dobro. Nije nešto čime bi narod te države trebalo da se ponosi. Imati beskrupulozne ljude, bez bilo kakvih moralnih kodeksa i načela, kao što ih nemaju ova dvojica, koji dolaze do tačke da se pitaju oko nečega što ih nadilazi. Takvi ljudi ne bi trebalo da imaju ikakav uticaj, a naročito ne legitimacije službe. Jer, kada dobijete legitimaciju praktično možete sve. 

U seriji “Klan”, lik kojeg tumačiš nije običan klinac iz kraja, već osoba koja sama kroji igru i prema kojoj svi gaje strahopoštovanje. Koliko ti je bilo teško da pronađes tu crtu svoje ličnosti kako bi uverljivo odigrao ulogu? 

Neke situacije mi jesu teško pale, ali glumu doživljavam kao shvatanje i prepoznavanje problema kod određenih likova. Pripreme koje smo imali mesecima pre početka snimanja su mi otklonile probleme oko lika i napravili smo dobru stvar. 

Sa jedne strane, liderstvo koje Šok ima, biću neskroman, negde postoji kod mene. Primetio sam to kod sebe radeći na raznim projektima kao producent. Veći problem je bio izvući tu Šokovu dubinu. U smislu da ne idem na površno prikazivanje tog lika. Još sam tokom priprema procenio na koji način bi trebalo da igram i vozim taj lik. Da bih bio autentičan, a opet sa druge strane, da ima tu prepoznatljivu notu kriminalaca. Ako pogledamo kriminalce sa ulice, da poređamo njih deset, svi su na istu foru. Ima džip, a nema vrat. Kroz razgovore sa scenaristom i rediteljem Bobanom Skerlićem zaključio sam da bi trebalo prikazati da je i taj Šok, kakav god bio i šta god radio, ipak čovek. I on vodi svoje borbe koje su teške. Jer, nisu oni odmah bili na toj tački na kojoj mogu sve da imaju. 

Trebalo je prepoznati prelomni momenat u kom on shvata da nije više bednik i u kom zapravo od čoveka postaje nečovek. Bilo je potrebno vreme da skapiram njegov pokretač, šta je to što ga navodi da radi sve te stvari. Dok sam čitao scenario shvatio sam da je ono što ga pokreće, zapravo, beg od siromaštva, beg od bede. Oni su ispunili svoj ciljeve, došli su sa prljavog i  užeglog dušeka do situacije da oni upravljaju nečim. Od bednika do moćnih ljudi.

A kako si izašao iz uloge i šta je teže, ući ili izaći iz lika? 

Bio mi je problem da se nakon završetka snimanja vratim svom prirodnom načinu razmišljanja, vaspitanju. Kada čovek radi velike stvari, obično mora podneti i neku žrtvu. Ja sam je podneo tako što sam tih 6-7 meseci praktično živeo taj lik. Toliko sam mu se studiozno posvetio da su se posledice osećale i kasnije. To su bile nesanice, vraćale su mi se slike sa snimanja, emocije iz moždanih magacina. Trebalo mi je nekolko meseci posle snimanja da se vratim, a u tome su mi pomogli razgovori sa roditeljima, drugarima, devojkom. Problem sa glumom je taj što te na akademiji uče da kako da osvojiš lik, a niko te ne uči kako da se vratiš sebi.

Svedoci smo toga da u Srbiji ljudi često poistovećuju likove koje glumci tumače sa tim kakvi su oni privatno. Da li si ti imao takvo iskustvo u neposrednom kontaktu sa ljudima od početka emitovanja serije? 

Iskreno, mislim da bi to bilo izraženije da je ulogu igrao neko poznatiji od mene. Donekle osetim da me positovećuju, na primer svi me zovu Šok na ulici. To je sastavni deo glume. Mi smo sa ovom serijom “gostovali“ u 1.600.000 domova i ljudi stiču utisak da me poznaju, a zapravo to nisam ja. Nisam u fazonu da mi ne prija, nisam imao neprijatnih situacija. 

Da ne bi u preteranoj meri dolazilo do toga, dosta je pomogla PR služba  serije koji su se trudili da kroz intervjue ljudi mogu da vide i mene privatno, da vide kakav sam zapravo ja. Ozbiljna priprema se odigrala da bi on izgledao tako. Svakako ne bih voleo da me dugo poistovećuju sa Šokom.  

Strahuješ li od toga da će ti karijeru obeležiti kriminalne uloge?

Iskreno, ovo se sve brzo izdešavalo pa nisam ni imao vremena da razmišljam o tome. Priželjkujem što raznovrsnije uloge. U seriji “Košare” na primer igram potpuno drugačiji lik od Šoka. Uživao sam u tom liku, jer sam kroz njega upoznao neke nove stvari kod sebe. Nemam još uvek strah, on će doći kad krenu ponude. Ali generalno, voleo bih da naredne uloge imaju dubinu koju lik Šoka poseduje i da pruža mogućnost igre i menjanja emocija.

U kojoj meri je popularnost koja je došla gotovo preko noći uticala na tebe privatno?

Ne bih za sebe rekao da sam popularan, prepoznatljiv sam. Nisam neko oko koga se lome ljudi za sliku ili autogram. Ipak ne mogu reći da ne osetim “popularnost” i u izvesnoj meri mi prija. Lepo mi je kada vidim da me neko prepozna, kada mi se osmehne dok mi ide u susret. Za sada se ne žalim, desi se da me ljudi puste preko reda u bankama, poštama…

Dolaziš iz Ivanjice u kojoj si svojevremeno osnovao amatersko pozorište. Koliko je teško očuvati duh kulture u manjim sredinama? 

Amatersko pozorište je osnovano 2009. godine. Do tog trenutka poslednjih 30 godina nije postojalo pozorište u Ivanjici. Ljudi su se vidno uželeli  kulture. Kada smo otvorili pozorište strahovali smo od toga da li će sala biti prazna, međutim na prvu predstavu nam je došlo 650 ljudi, a u Kulturni centar staje 450. Pozorište radi još uvek i uvek su pune predstave. Publika je uvek gladna kulturnih sadržaja. Najveća je laž da publika ne želi da gleda kvalitetne sadržaje. Problem je što ne može doći do njih u ovom moru kiča, šunda, površnih stvari i informacija.

Iako je tvoja ljubav gluma, prvo si završio produkciju. Mnogi mladi i talentovani ljudi koji se bave glumom kada dođe momenat da se upiše fakultet ipak odu na neke druge smerove, koji na neki način imaju veze sa glumom. Čini li ti se da preveliki bauk oko glumačkog poziva stvara izvesnu paralizu i zbog čega je to tako? 

Vi u glumi nemate kao u ekonomiji ili pravu tačne aršine šta morate da naučite i spremite za taj prijemni ispit. Ovde to što vi donesete mora da se svidi ljudima u komisji. To daje prostora za razne manipulacije kojih smo svesni. Sa druge strane, ne bi bilo logično da godišnje glumu upiše 600 ljudi, ako znamo da  u Srbiji imamo manje od 50 pozorišta. Postavlja se pitanje od čega bi ti ljudi sutra živeli. Mada, ako je nekome u glavi to da previše ljudi konkuriše i postavlja sebi pitanje da li je on jedan od tih koji će biti izabran, onda je bolje da ne pokušava. Taj prijemni je sitan problem u moru problema koji će se kasnije pojavljivati. Kroz svaki naredni kasting praktično se prolazi ponovo kroz to, ako ne i stresnije. 

Ali gluma po sebi ne bi trebalo da bude bauk, gluma je lepa profesija. Ljudima koji imaju glumački nerv želeo bih da poručim da zanemare brojke, jer od njih 600 bar je 300 zalutalo na prijemni. Samo neka obrate pažnju na ono što spremaju i potrude se da u tim monolozima pronađu pre svega sebe. Niko od vas ne traži da budete na prijemnom odlični, samo je bitno da pokažete taj dar koji će profesori prepoznati i znati da sa njime mogu na dalje da rade, u smislu da ga unapređuju.

Na kojim projektima trenutno radiš?

Trebalo bi da počne snimanje nastavka serije “Klan”, a pored toga, nadam se na će se nastaviti snimanje serije “Košare” u kojoj takođe učestvujem. U svojoj producentckoj kući radim dokumentarne filmove, predstave. Publici bih predložio predstavu “Emigranti” Slavomira Mrožeka, monodramu “Nana” Emila Zole u kojoj igra Milena Božić, a koju je režirala Tijana Vasić.