Na ručku sa najsiromašnijima u Beogradu

Tog dana je u Crkvenoj narodnoj kuhinji Verskog dobrotvornog starateljstva bilo tri kanistera za posluženje od oko 250 obroka, boranije, juneće čorbe i pasulja. Nešto od hrane se dobija donacijama, a nešto kupuje crkva. Dok ćaskam sa jednim od onih koji ručaju i hvale boraniju, saznajem da ga zovu Rus, jer je iz neke od bivših sovjetskih zemalja.

- Nemoj da me slikaš, ne mogu da dobijem papire, ovde sam već dve godine, pa uskoro moram da napustim Srbiju – kaže mi Rus na jako dobrom srpskom. Priča mi kako ovde dolazi skoro svaki dan, i da mu je to nekad jedini obrok.

Crkvena narodna kuhinja obezbeđuje obroke za najugroženije, često baš za one koji ne mogu da dođu do državnih narodnih kuhinja. Dnevno spreme i do 2.000 obroka, od čega se deo posluži onima koji su došli da jedu, a deo se podeli onima koji su došli da ponesu za sebe ili članove porodice.

- Ljudi koji dolaze u ovu kuhinju uglavnom su oni koji ne mogu da ostvare pravo u državnim kuhinjama, ili nemaju taj limit, ili nisu nigde prijavljeni, uvek postoji neka prucedura koja komplikuje, vrlo je teško doći tamo. Od njih, sigurno je preko 150 ljudi koji su na ulici i dolaze ovde da jedu – kažu mi volonteri narodne kuhinje VDS-a.

Dok god imaju hranu, ne smeju da odbiju da podele, za razliku od državnih. Ko ovde dođe ima pravo na jedan obrok, oni koji dolaze da nose dođu sa kanticom da uzmu 3,4 obroka, uglavnom za celu porodicu.

Naš razgovor prekida drugi čovek koji isto ne želi da se slika, ali brine se za Rusa da ne zakasni na neko „javljanje".

- Ja ovde često dolazim, šta ću, moram. Nemam stalan posao, samo kad naiđe nešto, neki fizički poslovi, preko prijatelja i zadruga. Razveden sam i imam dve velike ćerke koje studiraju. Plaćam stan privatno, dnevno mi treba oko 1000 dinara – kaže on. Kada sam ga pitala da li se nekada hranio u državnim narodnim kuhinjama, kaže da ni ne zna da one postoje.

Pre par dana naše Fejsbuk i Tviter i njuz fidove zapljusnuo je talas šerovanja vesti da smo četvrta najsiromašnija zemlja Evrope. Portal „HowAfrica" objavio je spisak zemalja u kojima se gore živi nego u Africi, a ispred nas u Evropi su Bosna i Hercegovina, Albanija i Makedonija. Kada se približi kraj meseca, a plata je na izmaku, mi, privilegovani što platu uopšte imamo, često se olako frljamo izrazom "siromašni smo". Ipak, nivo siromaštva je verovatno najlakše izmeriti sposobnošću da priuštiš obrok. Kada to nije slučaj, hraniš se u narodnoj kuhinji. U tu kategoriju spada jedan milion i 300 hiljada Srba koji, prema portalu  HowAfrika,živi u siromaštvu ili jedva spajaju kraj s krajem.

Iako postoji oko pedeset punktova narodne kuhinje u Beogradu, u kojima se hrani preko 12.000 građana, bilo je teško saznati gde se oni nalaze. Postoji zvanična lista uslova o tome ko može da se hrani u ovim kuhinjama. Ipak, veliki je broj onih koji se nalaze na nekoj granici i koji, na primer, ne mogu da ostvare socijalnu pomoć, pa samim tim ni pravo na korišćenje narodne kuhinje. To što spadaju u kategoriju siromašnih i teško im je da se snađu za obrok za taj dan, ne pomaže pred birokratijom.

Rus i njegov prijatelj odlaze, a na njihovo mesto dolaze Marko i Nevenka, bračni par. Oni su najstariji ovde i, kažu, najviše se vole. Imaju 77 i 85 godina, pobegli su iz Bosne '92. godine, gde im je ostala kuća.

- Skoro svaki dan dolazimo. Imamo penziju, 200 i 180 evra, ali sin živi sa nama i ne radi – kaže Nevenka.

Stan plaćaju oko sto evra, koliko daju i za račune. Marko je šećeraš, prima insulin, skoro ne vidi uopšte, ali kaže da iako je teže voleti se u siromaštvu, već 36 godina se vole.

- Kako se snalazimo – kao i ostali. Skoro svaki dan dolazimo ovde. Hrana kao kod kuće – nekad bolja, nekad lošija. Kad sam došla radila sam, čistila po kućama, on je iznosio šut, ugalj, sve, samo dok smo mogli – kaže Nevenka.

Mile, 44 godine, kaže da ne dolazi stalno ovde, već ponekad ide kod rodbine i prijatelja da bi dobio obrok.

- Radio sam u državnoj firmi, pa je to propalo, i od tad privatno kad nešto naiđe – građevinu i moleraj. Imam stan od majke, gde živim sa bratom, koji ima epilepsiju i lupus, ne prima nikakvu pomoć, a sramota ga je ovde da dođe da jede. Nekad se desi da rodbina pomogne malo, koliko i oni imaju – kaže on.

Nemati dovoljno ni za sopstveni obrok ne može biti lagodan osećaj. Kao da to nije dovoljno, gradska vlast je prošle godine uspela da nenajavljeno i privremeno ukine državne narodne kuhinje, zbog raspisivanja tendera za obavljanje ovog posla (što ga sa 2,78 miliona evra čini veoma unosnim biznisom). Tog meseca, korisnicima je podeljeno 5.040 dinara, odnosno 168 dinara po obroku. I ne samo to – javno su objavljeni spiskovi sa imenima onih koji primaju tu pomoć, čime je prekršen Zakon o zaštiti podataka.

Sa druge strane, najoptimističnija osoba koju ovde upoznajem je Stana. Samohrana majka. Ima 49 godina. Kaže da je nezaposlena i da je ovaj jedan obrok spasava, pa redovno dolazi.

- Ima ovde ljudi koji spavaju na ulici i taj obrok im je sve. Ima ih dosta koji su mnogo stari, nemaju nikog, ne mogu ni kašiku da uhvate, da ne dolaze ovde, ne znam šta bi radili. Viđam ovde i glumce neke, sve je uhvatila kriza – i elitu i obične ljude. Meni je ova hrana dobra, raznovrsna je. Kad si siromašan, tebi je skupo i kada imaš malo para da spremiš hranu – skupe su namirnice, skupa je struja dok se to spremi, zato me ovo spašava – kaže Stana.

Sinu daje novac da jede van kuće jer, kaže, mnogo uči pa je zbog škole je komplikovano da dolazi ovde. Jedno vreme je primala socijalnu pomoć, pa je radila, sada je na birou. Prima penziju od muža, pa tako ima neka primanja. Ponekad radi privatno, čisti po kućama, a za garedrobu se snalazi u Crvenom krstu.

Pored mene se smešta čovek koji se teško kreće, pomoću štake. Đorđe je operisao oba kuka i ima probleme sa kičmom. Kaže da slabo uzima lekove, jer mu ne pomažu, nego popije po jednu rakiju dnevno.

- Ovde dolazim često, već godinu dana. Putujem iz Barajeva da bih jeo. Imam neka mala primanja, invalidsku penziju, a skoro sam dobio negu i pomoć, jer skoro uopšte ne vidim, pa sve ukupno 24.000 dinara. Sam živim, mnogo troškova imam, računi mi izađu preko 14.000 dinara – kaže Đorđe.

Sa rodbinom nije blizak, pa mu niko ne pomaže, a ćerka mu je umrla kad je imala 20 godina. Kaže da kod njega u kraju ima narodna kuhinja, ali mu nisu dali da jede jer „ne ispunjava uslove".

U ovoj trpezariji je jako tiho. Čuje se udarac kašika o tanjire. Pognuti nad njima, gledaju da što pre završe obrok. Dok prolaze pord stola da sipaju repete, volonteri kažu da neke ljude prepoznaju, a da su većina novih. Neki od ljudi sa kojima sam sedela tokom ručka su raspoloženi za priču. Oni koji nisu, upućuju me na razgovor sa "intelektualcima", za koje kažu da ih ima u velikom broju. Jedan od njih me pita da li mogu da mu pomognem, bar da kažem tamo kome treba kako on živi. Miris boranije me polako guši, jer znam da nemam šta da mu kažem.

Jedan od onih koji se snalaze i ekonomišu sa malim primanjima je i Dragan koji ima 43 godine.

- Skoro svaki dan dolazim već dva meseca, primam socijalnu pomoć. I nemam mnogo troškove, jer već tri godine ne grejem, socijalu primam 7.800 i zaradim malo na pijaci, pa sa tih 10.000 nekako preguram – kaže on.

Kuća u kojoj živi je neuslovna, ali kaže da ima male troškove, pošto to otkupljuje smeštaj koji njegova majka koristila od firme, pa plaća 500 dinara mesečno. Sve što mu treba kupi na buvljaku, nađe, nekad nešto i u seknd hend šopu.

Mnogi od onih sa kojima sam razgovarala lakše su prihvatali činjenicu da su primorani da se hrane u narodnoj kuhinji, jer tu dolazi "i neka fina gospoda", kako su mi rekli. Skoro svi su mi rekli da nemaju taj jedan kuvani obrok, da ne znaju kako bi se snašli. Postoji čitava jedna kategorija ljudi koja ne može da ostvari prava, zbog raznih birokratskih zavrzlama, ali imati više od 8.000 na raspolaganju (koliko je otprilike socijalna pomoć) sigurno nije znak da možemo sebi da obezbedimo obrok svakog dana.

Još na VICE.com

Ken Louč, filmadžija uvek uz radnike

Kako biti mlad, siromašan i zaljubljen

Kako je raditi za manje od minimalca u Srbiji