Quantcast
Nada i bol mojih poseta sinu osuđenom na smrt

Osuđen je na smrt u aprilu i što se više bliži taj dan, sve mi je teže, ispričala je Merilin Šenkl-Grant.

Ova priča je objavljena u saradnji sa Maršal projektom.

Sin Merilin Šenkl-Grant, Pol Stori, osuđen je 2008. godine na smrtnu kaznu. On i njegov saučesnik su osuđeni zbog oruženog napada na dvadesetosmogodišnjeg Džonasa Čerija, koga su ubili usred pljačke mini golf terena u Teksasu gde je Čeri radio.

Ovo je iskustvo njegove majke Marilin o godinama koje su usledile.

Bila sam na odmoru u Njujorku kada sam saznala da mi je sin uhapšen. Pretrnula sam. Ovo se ne dešava, mislila sam. Ovo ne može biti istina. Od tada nije prošao dan da nisam pomislila na majku žrtve i potpuno uništenje koje je morala da preživi kada je izgubila jedinog sina.

Kada sam posetila Pola pre suđenja bio je jako depresivan. Rekao je: "Ne želim da živim ako moram da budem u zatvoru. Radije bih umro". Pokušavala sam da mu dam snagu, govorila da se čuda dešavaju svaki dan.

Nisam mogla da shvatim zbog čega je Pol osuđen na smrt. Kada pomislite na smrtnu kaznu u glavi su vam masovne ubice. Ne padaju vam na pamet ubistva iz nehata, koje je moj sin počinio. Tokom prvih nekoliko godina sam samo plakala. Sećam se naše prve posete posle smrtne presude, već je izgledao dosta mršavije. Izgledao je kao da se izgladnjuje. To mi je slomilo srce.

Shvatila sam da moram da ga posećujem koliko god je to moguće. Radila sam prekovremeno na poslu da bih mogla da priuštim benzin za put do zatvora koji traje četiri i po sata.

U zatvoru su me čuvarke zvale "mama" i svaki put kada bih došla govorile su: "Bio je dobar ove nedelje, mama." Kažu da im ukazuje puno poštovanje. Uvek sam ga učila da, bez obzira gde se nalazi, uvek bude dostojanstven, tako da ne mogu da vam opišem koliko sam ponosna kada mi čuvari pričaju lepe stvari o njemu. Dobija i pisma od različitih ljudi. Verujem da puno njih pretpostavlja da Pol, crni muškarac odrastao bez oca u lošem delu grada, nije mnogo obrazovan. Ali on ih iznenadi posle čega se meni obraćaju: "Pa on odlično piše". To me takođe čini ponosnom.

Izgubila sam posao prošle godine, prolazila sam kroz buran emotivni period što me je sprečavalo da radim. Socijalna pomoć je bila dovoljna da pokrijem račune, ali ne i da posetim Pola. Zbog toga sam krenula da pečem i prodajem kolačiće. Napravila sam Fejsbuk stranicu za promociju svojih kolačića. Išla sam po benzinskim pumpama i salonima lepote, gde god su mi dozvoljavali da ih prodajem.

Potrebno je mnogo vremena da se razmotre sudske žalbe, a mi nikada nismo razgovarali o mogućim ishodima. Prošle jeseni mu je zakazan datum izvršenja smrtne presude za april 2017. Otišla sam da ga posetim sa njegovim mlađim bratom. Rekao nam je: "Imate pet minuta da plačete, vrištite, šta god vam je potrebno. Onda ćemo da uživamo u ovoj poseti."

Više nismo o tome razgovarali. Nikada ne pričamo o presudi, niti o sahrani ili bilo čemu sličnom. Ne želim da odustane od nadanja. Još uvek se držimo za taj tračak nade, stoga ne želimo da se suočimo s onim što sledi. Imam ogromno poverenje u njegove advokate i molim se Bogu da pronađu nešto što će izvući njegov slučaj.

Međutim, što se više bliži taj dan, to mi je teže. Uvek sam bila vesela osoba, otvorena, druželjubiva, ali sam se u potpunosti promenila. Izbegavam prijatelje i porodicu, nigde ne idem.

Stalno me pitaju da li ću da prisustvujem izvršenju smrtne presude. Kako ne bih mogla kad sam mu majka? Ne mogu da dopustim da moje dete ode bez mene. Neprirodno je da dete ne nadživi svoje roditelje. Ali nije u pitanju duga bolest. Nije reč o neočekivanoj saobraćajnoj nesreći. U pitanju je vaše dete koje vezuju za stolicu i pumpaju smrtonosnim hemikalijama i ne postoji ništa što možete da uradite da to sprečite.

Pokušavam da živim u svojoj glavi, razmišljam kakav je osećaj proživeti to? Da li ću preživeti? Imala sam noćne more. Budim se uz vrisak. Stalno govorim Polu "Mi smo ljudi koji se plaše Boga. Bog je svemoćan." Ali brinem se da će me pogledati kada bude vezan i pitati "Zašto si me lagala, majko?"

Kada idem u posetu, nije mi dozvoljeno da ga dodirujem i tešim. Čula sam da će ga nakon izvršene presude poslati u prostorije gradskog groblja. Dozvoljavaju da dođem dok je još topao. To će biti prvi put da ga dodirujem za više od deset godina.

Prethodna kolumna o životu u zatvoru govori o porotniku koji je osudio Storija na smrt.