Podstanari u Srbiji: Pristajemo na šta moramo

Skupština Srbije usvojila je Zakon o stanovanju i održavanju zgrada koji predviđa obavezne organe zgrade – Skupštinu stanara i upravnika zgrade. Velika protivljenja brojnih organizacija i udruženja građana i ukazivanja na propuste i probleme koje bi ovakav Zakon mogao da stvori, nisu sprečila da bude usvojen po hitnom postupku. Obrazloženje vlade  je da želi da ukine iznajmljivanje nekretnina "na crno" i uvede tu oblast iz sive zone u legalne tokove. Država će tako dobiti ukrštenje podatke o imovini građana iz Poreske uprave i popisa stanovništva. Upravo je to jedan od najspornijih elemenata, jer je takvo korišćenje podataka protivzakonito, ukazao je Poverenik za zaštitu ličnih podataka Rodoljub Šabić.

Pored ovog važnog detalja, pitali smo ljude iz udruženja građana Ko gradi grad, koje okuplja one koji smatraju da u svim odlukama o razvoju grada treba da učestvuju i oni koji u njemu žive, šta je još sporno u novom zakonu, posebno kada se radi o većini nas - podstanarima.

Ovaj zakon ne pruža nikakvu zaštitu, osim otkaznog roka od 90 dana, podstanarima svodeći pravo na stanovanje na ono što se dogovorite sa gazdom, kažu oni.

Podstanari bi mogli da dobro napune budžet – prema podacima iz popisa, u 163.430 stanova žive zakupci, a u još 136.949 žive rođaci vlasnika. Može se pretpostaviti da među njima ima i onih koji plaćaju kiriju. Ako se uzme prosečna kirija od 150 evra, uz poresku stopu od 20 odsto – onda bi godišnji porez za najmanje 163.000 stanova bio 58,7 miliona evra, kako navodi Danas.

Glavni teret plaćanja poreza bio bi na podstanarima, a im ni to ne bi obezbedilo zaštitu od problema življenja u stanovima koje iznajmljuju.

- Nije pitanje na šta bismo mi kao podstanari pristali jer pristajemo na šta moramo, a to je iznenadno povećanje kirije ili otkazivanje stana, da gazda svrati jer je u prolazu a priteralo ga je u wc, da ne držimo kućne ljubimce i svašta drugo. Pitanje je šta mi kao društvo smatramo da je minimum prava i dostojanstva koje pripada nekome ko živi u iznajmljenom stanu – kažu iz KGG-a.

Dodaju da je bitno i ovu oblast regulisati i zbog zakupodavaca koji isto tako umeju da budu žrtve hirova zakupaca.

- Zakonodavcu je jedino bilo važno da poveća naplatu poreza na zakup pa je tako obaveza upravnika zgrada, kog sami stanari plaćaju, da prijavljuje u kom stanu žive podstanari. I to je jedini eventualni efekat novog Zakona koji će podstanari osetiti i to tako što će im kirija poskupeti za cenu poreza (20 odsto) koja je najveća u regionu i ista za komercijalne i stambene potrebe – kažu iz KGG-a.

Razgovarali smo i sa ljudima koji će promene osetiti na svojoj koži, a već imaju svakakva podstanarska iskustva.

Fotografija: Flickr Chad Jones

Prvo, meni je pakao samo traženje stana, svi koje znam traže preko kontakata, preporuke i slično, tako da se uglavnom potraga svodi na ono što ima u oglasima, a to je jezivo. I kad jako filtriraš oglase i biraš samo ono što je pristojno, gledanje toga zahteva puno vremena i cimanja, a 99% nema veze s onim što su napisali ili fotkali - odeš tamo ono smrdi na dedu koji je juče umro, ili se ispostavi da veliku terasu deliš sa još jednim stanom gde živi porodica sa dvoje dece i njihova vrata su na sred te terase, i da, vole tu da zableje, a druga terasa ima zidinu visine tri metra ispred, ili spavaća soba je u stvari prolaz do kuhinje i tako, jako puno treba volje i snage da uopšte gledaš to šta je po oglasima.  Dečko i ja skoro nikad nismo gajbi, imamo kod matoraca svako svoju sobu, ne tražimo ništa posebno, ali nemamo ni mnogo para da plaćamo za to, a ono što se nudi za jednog ili dvoje, uglavnom je očajno.

Prvi put smo tražili stan šest meseci. Odem da vidim neki koji nema ni fotku ni ništa, neki nepismeni oglas, kad ono, strava stan u centru, dvoiposoban čak, ogromna krovna terasa, nov sve, ma ludilo, za 230 evra. Jedino što je šesti sprat bez lifta, ali s obzirom na lokaciju, carski. Gazde žive u Australjii i doći će sledeći put na duže, ali za par godina, pa je to rođak iznajmljivao. Obično je po kiriju dolazio svakog prvog. Zvao nas je jednog meseca 30. bilo mi je čudno, obično pošalje poruku i dođe prvog samo, kaže Imam loše vesti za tebe, dobre za mene. Kaže dolazi mu zet iz Australije na dva meseca u Srbiju, imamo mesec dana da se iselimo. Bila sam u šoku. Pri tom lik onda dolazi s pričom kako smo mu mi najbolji stanari i kako bi posle ta dva meseca voleo da se mi vratimo i on je već pitao zeta na tu temu da nam to predoči, ali je zet rekao da radi šta hoće, samo da stan zatekne kako ga je ostavio, znači da mi iznesemo sve svoje stvari. Šesti sprat bez lifta. Mesec dana pri tom ja imam najvažniji događaj na poslu, sve mi je usmereno na to, ja sad treba da iselim na krkače celu gajbu. To je bila jedna agonija.

Onda mi keva usput rekla da prijatelji imaju strava stan na Komandi koji se prodaje pa možemo tamo da plaćamo račune dok se ne proda, oni su u Kanadi, jedini uslov da puštamo ko hoće da gleda stan. Gajba je bila odlična i ostali smo tu. I bude nam sve super, smarali su ti što dolaze da gledaju jer dolaze s agenticom koji su uvek takvi kakvi su, pa ti tu blejiš dok oni gledaju, ali ok, nije neki cim. A priča je da i kad neko odluči da proda, trebaće vremena da se potpišu papiri, da ovi dođu iz Kanade, pa verovatno i neki kredit tu, imamo mi vremena. Ja negde na putu, stiže poruka da neko hoće da kupi stan i da imamo mesec dana. Opet ista priča. Pri tom smo se mi svaki put selili nazad kod matoraca pa onda u novi stan, jer za metar dana realno nećeš naći nešto pristojno, a i nije kao da imamo svo vreme ovog stana da tražimo stanove.

Sad smo kod ortaka u garsonjeri, nas dvoje se gura u ispod 30 kvadrata ali to što je ortak je presudilo, nema ko da te istera za mesec dana, nema ko da ti banjava prvog u mesecu, sve možeš da se dogovoriš. Ali opet, nije kao da smo u fazonu da sad nešto sebi sređujemo kad smo u garsonjeri, u nekom trenutku kapiram da će nam biti tesno, i onda opet sve ponovo.

Prvi stan sam iznajmila kad sam se doselila u BG 2013. godine. Neki stariji čovek ga je iznajmljivao i tražio je da mu se plati 6 meseci unapred, da bi mi spustio cenu za 20 evra. Ja sam pristala, iako mi je stan realno bio sranje, ali nisam imala mnogo iskustva i nije bila neka ponuda. Gazda je imao običaj da iz čista mira pozove i pita da li može da dođe da vidi da li je sve u redu u stanu. Zove tako pita – da li ste kod kuće, ja pitam zašto, a on kaže – pa da vidim da li je sve u redu u stanu. I ja sam ga tu uvek odjebavala, rekla da nisam kod kuće. Inače, on je valjda živeo blizu i ja sam ga stalno viđala kako se mota oko zgrade, sa psom, kao šetaju se. Skoro sam sigurna da mi je ulazio u stan dok sam bila na poslu.

Trebalo je da odem na poslovni put na tri nedelje i ja mu to kažem, i kao dolaziće moja drugarica povremeno samo da zalije cveće. On tu poludi i kaže da to ne dolazi u obzir i krene da insistira da će on dolaziti da obiđe stan. Nisam znala šta da radim, pošto znam da će svakako dolaziti. On je naravno stvarno dolazio i zvao me telefonom dok sam bila u romingu i urlao na mene kako živim u svinjcu. Pri tome, ja sam taj stan stvarno super održavala. I kad sam se vratila rekao mi je da moram odmah da se iselim, ja rekla da mi ne pada na pamet dok ne istekne period koji sam platila, a to je bilo još mesec dana. Pitala ga da mi pokaže gde je taj svinjac i on mi pokazao paučinu u jednom ćošku na plafonu i jednu fleku od kafe u pregradi ispod sudopere u kojoj stoji kanta za smeće, a ta fleka se obriše jednim potezom truleksa, mrtav ozbiljan mi je to pokazao. Kasnije sam saznala od komšija da on tako stalno uzme pare za 6 meseci i posle pravi problem da bi mu podstanari otišli ranije, a njemu da ostane novac.

Podstanar sam već 16 godina i malo normalnih i dobrih stanodavaca mogu da se setim, a menjala sam stan skoro 16 puta. Najveći problem je, naravno, što su svi stanovi u kojima sam bila preplaćeni, odnosno, ono što se nudi, ne odgovara realnoj ceni stana. Uglavnom sam stanove plaćala 250evra, za šta sam dobijala ili  veću jednosobnu ili 1.5/2.0 strukturu stana, koju sam onda delila sa cimerom ili dečkom. Nisam nikada živela sama jer prosto nikada nisam mogla da plaćam sama iznos koji je potreban za iznajmljivanje jednosobnog stana u širem centru grada ili garsonjere. Stanovi koje sam iznajmljivala su uglavnom stare gradnje, nerenovirani, sa starom drvenarijom, lošom izolacijom ili nekom drugom falinkom koja prozilazi iz činjenice da se stan nije održavao i da nije ništa menjano u njemu godinama. Negde su stanodavci prevarantski uzimali stanare dok ne nađu kupca za stan, ne dajući do znanja i nama da smo tu samo kratko, a negde su se desile neke sulude stvari koje su nas naterale da izađemo iz stana.

Jedno od takvih iskustava je bilo u Resavskoj ulici, u velikom stanu od više od 100 kvadrata, koji smo jako povoljno iznajmili (na naše veliko čuđenje). Bilo nas je troje cimera, mislim da je kirija bila oko 400 evra. Stan je bio u potkrovlju, sav u drvetu, sa galerijama, džakuzijem, kamerom ispred vrata, velikom terasom. Skoro nestvarno. To je bio jedini fensi stan u kome sam ikada živela. Nedugo nakon našeg useljenja počeli smo da dobijamo čudne telefonske pozive ljudi koji su tražili agenciju Madona. Par puta se desilo i da nam je neko pokucao na vrata sa istim pitanjima: „Da li je tu agencija Madona?". Nismo reagovali, mislili smo da je greška i da negde u našem komšiluku  postoji agencija Madona. Posle dva, tri meseca, kada smo se već sprijateljili sa komšilukom, počinjemo da saznajemo da je naš stan zapravo bio agencija Madona i to agencija za poslovnu pratnju.

U isto to vreme smo sasvim slučajno pročitali i u novinama vest da je vlasnik agencije Madona u Resavskoj ulici taj i taj broj (naš broj) uhapšen zbog toga i toga i da je sad tu neka velika policijska akcija itd. Komšije su nam rekle da se u našem stanu svašta dešavalo, pa izgleda čak i neka smrt, da li prirodna ili ne, to ne znamo, ali dobili smo jednog dana poziv od neke žene koja je tražila takođe agenciju Madona, i tvrdila da je sestra jedne od žena (prostitutki) koje su tu radile, i htela je da dođe po stvari svoje sestre, jer je njena sestra umrla/stradala, to već ne znamo sa sigurnošću. Pozvali smo gazde stana, čim smo prvi put čuli šta se tu dešavalo, oni su sve priznali, rekli su da nisu znali „kao" šta se tu dešavalo dok nije uhapšen stanar i izvinjavali su se. To je  već bilo davno pa se ne sećam svih detalja, ali znam da su vlasnici stana u Resavskoj ulici ili makar jedan od njih (bračni par je u pitanju), neko javno ime i da smo saznali preko interneta da je blizak političarima i estradi. Tako da ne možemo ni da zamislimo ko je tu sve bio klijentela i šta se tu radilo. Naravno, čim su se sve kockice složile, odselili smo se odatle, posle nepunih šest meseci života u bivšoj javnoj kući.

Nas tri smo živele u stanu u kući sa nerešenim imovinskim odnosima, pa su komšije da bi se osvetile vlasniku stana maltretirali podstanare. Prvo nam je na fin način, a kasnije i grublji, gospođa iz stana ispod našeg rekla da mnogo ''trupćemo'' u stanu, odnosno, kada hodamo, to se mnogo čuje. To naravno smeta njenom mužu, srčanom bolesniku. Kasnije nas je zvala da prekinemo sa tom žurkom koja je u toku, a ''ta žurka'' bila je gledanje dnevnika.  Gazda nam je rekao da se žale na nas, da su tanki zidovi i da se sve čuje, nije ga bilo briga da nas zaštiti.

Posle je palicu preuzeo komšija pored kome je smetalo što gledamo film do kasno, a njemu je šef rekao da zbog neispavanosti zaostaje na poslu. On je nagovarao decu da nam u bravu ubacuju testerice, pa da ne možemo da otključamo. Kada nam je prekipelo, otkazale smo stan i tek tada je gazda shvatio u čemu je bio problem.

Još na VICE:

Prvi put se selim, Beograd ima novog dođoša i sve je horor

Kakve sve gajbe možeš da iznajmiš u Beogradu do 150 evra

Lepe i grozne posledice muvanja sa cimerima