Najgore i najluđe inauguracije u istoriji Amerike

U martu 1829. godine Endrju Džekson je došao na vlast kao čovek iz naroda — prvi američki predsednik koji se nije rodio bogat — i u znak dobre volje, otvorio je tim ljudima vrata Avenije Pensilvanija broj 1600 posle svoje inauguracije. Bila je to strašna greška, kao što može da posvedoči svako ko je u životu organizovao žurku sa pozivnicom "povedi bilo koga, biće ludo". Do kraja večeri, njegove pristalice su se, navodno,  ponašale tako nedolično da su bukvalno morale da budu namamljene napolje na travnjak Bele kuće zdelama sa punčom od viskija i sladoledom. Sam Džekson pobegao je pred svojim obožavateljima kroz prozor ili na sporedan izlaz, ostavivši za sobom — mada izveštaji o količini štete variraju — pijane čarke, zaprljan nameštaj i polomljen porcelan.

"U gradu su čudovišne mase ljudi", napisao je o tom događaju senator Danijel Vebster. "Nikad još nisam video ništa slično. Ljudi su putovali osamsto kilometara da bi videli generala Džeksona; oni zaista misle da je zemlja spasena od nekakve strašne opasnosti."

Pristalice Donalda Trampa — koji će u petak u gomilama dolaziti u Vašington na njegovu inauguraciju — takođe veruju da je u toku spasavanje zemlje. Srećom te ovaj put Bela kuća neće posle organizovati terevenku. Ali i dalje se očekuje da će događaj predstavljati jednu od najspornijih inauguracijskih ceremonija u skorijoj istoriji.

Na Tviteru je ovaj selebriti koji je postao predsednik obećao da će inauguracija u petak biti, kao i sve u njegovom životu, "JEDNA VELIKA PREDSTAVA." Ali Tramp je toliko nepopularan u svetu zabave da su jedini izvođači koje su njegovi ljudi uspeli da zakažu 3 Doors Down, Tobi Kit i 16-godišnja pevačica Džeki Evančo. (Inauguracija je postala toliko odbojna da je čak i bend koji svira obrade Brusa Springstina odlučio da otkaže nastup za veče zagrevanja u četvrtak.) Da ne pominjemo demokrate iz kongresa koje bojkotuju samu inauguraciju i siroto osoblje inauguracije koje je moralo da prelepljuje logo postojeće firme "Don's Johns" (Donove klonje) na toi-toi kabinama.

Dakle, ne, izgledi nisu sjajni za inauguraciju 45. predsednika Sjedinjenih Država. Ali Džim Bendat, istoričar inauguracija, kaže da ona ne može ni da se poredi sa nekim raspadima sistema i kontroverzama prošlih predsedničkih tranzicija.

Nakon što je izgubio reizbor za predsednika, Džon Adams se čak nije ni pojavio na inauguraciji Tomasa Džefersona, rekao mi je Bendat, smatrajući da bi to bilo "kao da je Kralj Džordž III prisustvovao inauguraciji Džordža Vašingtona". Njegov sin, Džon Kvinsi Adams, preskočio je punč od viskija nakon što je izgubio od Endrjua Džeksona u žestoko osporavanim izborima 1828. godine. "On prosto nije mogao da pronađe nikakvu bliskost sa Džeksonom i njegovom neotesanom bandom sledbenika", dodao je Bendat. "Adamsovi su ili loše podnosili poraz ili su smatrali da to nije u redu."

Skočimo unapred sto godina, do pobede Frenklina Delana Ruzvelta nad Herbertom Huverom 1932. godina. U svečanoj automobilskoj povorci, Huver je navodno ignorisao pokušaje svog naslednika za započinjanje razgovora i sve to vreme ga nijednom nije čak ni pogledao. "Ako izvršite pretragu, pronaći ćete fotografije o tome", istakao je Bendat. "Huver na svakoj slici gleda isključivo pravo pred sebe."

A tu je onda i priča o ophođenju odlazeće Prve dame Rozalin Karter prema novoj Prvoj dami Nensi Regan 1980. godine. Prema Bendatu, Reganova je kasnije napisala da je "Rozalin samo piljila kroz prozor i nije prozborila ni reč. Nisam znala šta da kažem, pa sam i ja ćutala. Na sreću, radi se o kratkoj vožnji." (Čini se da Mišel Obama ima skladniji odnos sa Melanijom Tramp, čak i nakon čitavog skandala sa plagiranjem njenog govora.)

A sada da pređemo na proteste. Što se tiče same brojnosti, predstojeći vikend izgleda da će privući najveći broj demonstranata koji je neka inauguracija ikad videla, što ne iznenađuje kad se zna da Tramp ima najniži stepen podrške među građanstvom u istoriji. Ali, naravno, to nije prvi put da je dolazeći vrhovni komandant podelio narod i da ga mrze u velikim delovima zemlje.

"Postojala je šačica slučajeva kad je osoba koja nije dobila najviše glasova postala predsednik", objasnio je Bendat. "Imali ste gomilu demonstranata protiv Džordža Buša Mlađeg 2001. godine, naročito na putanji parade. Deo grada koji se zove Fridom Plaza, blizu 14. ulice i Avenije Pensilvanija, bila je prosto ispunjena demonstrantima. Dok je prolazila automobilska povorka, u tom konkretnom delu, bilo je više demonstranata nego pristalica."

Bušova druga inauguracija, 2005. godine, bila je takođe dočekana otporom, sa šačicom pripadnika anti-ratne grupe Ružičasta opasnost koji su pokušali da prekinu ceremoniju. I Ričardu Niksonu su se suprotstavile antiratne snage, i 1969. i 1973. godine. Ali na današnju situaciju najviše liči inauguracija iz 2001. godine.

Bendat mi je pročitao Bušove sopstvene reči o tom danu, iz njegovih memoara pod naslovom Tačke odluka: "Nosili su velike transparente sa ružnim rečima, bacali jaja na motorizovanu kolonu i urlali iz sveg glasa. Veći deo vožnje proveo sam u predsedničkoj limuzini, iza debelih staklenih prozora. Njihovo vikanje izgledalo mi je kao pantomima. Iako nisam uspevao da razaznam šta govore, njihovi srednji prsti govorili su više od reči: ogorčenost zbog izbora 2000 godine neće proći tako brzo."

Ali protest koji deluje još relevantnije danas može se pronaći u malo daljoj istoriji, 1913. godine — tada, baš kao i sada, veliki broj žena marširao u činu iskazivanja solidarnosti, iako su njihovi ciljevi bili različiti. Veče pred inauguraciju Vudroa Vilsona, 5.000 do 8,000 sufražetkinja stiglo je u Vašington da zahteva pravo glasa. "To je mnogo ljudi, imajući u vidu godinu o kojoj govorimo i problemima sa saobraćajem", dodao je on. "To je veliki broj žena koji se pojavio da zahteva ženska prava."

Lako je, nastavio je Bendat, povući paralele između Marša sufražetkinja tada i Marša žena danas (ovaj potonji događaj mogao bi da bude najveći protest svih vremena, sa na stotine hiljada učesnika spremnih da demonstriraju). "Ženama su u tim vremenima bila uskraćena fundamentalna prava", objasnio je Bendat. "Danas žene osećaju da većina onoga što zastupa Tramp predstavlja veliku pretnju po sva dostignuća posle 1913. godine."

Kad sam pitao Bendata da li postoji bilo šta u vezi sa Trampovom inauguracijom zbog čega bi se ona razlikovala od ostalih, on je naveo Trampov otkaz početkom januara Čarliju Brotmanu, 89-godišnjem najavljivaču čiji je glas krasio svaku inauguraciju od 1957. godine.

"Svaku od njih — bez obzira na partiju", rekao mi je Bendat. "On je naprosto prijateljska, topla pojava veoma srdačne prirode i bio je sjajan u onome što radi. I mogao je da bude veličanstven ove godine. Stvarno je tužno i bedno od Trampa što ga je otpustio." Prema izveštajima u vestima, Tramp je Brotmena zamenio voditeljem koji se dobrovoljno javio Trampu.

Ali u većini ostalih pogleda, ceremonijalni marš u petak verovatno će ličiti na sve ostale inauguracije, na kraju s odbijenim ekstravagantnijim idejama kao što je vožnja helikopterom od Njujorka do Vašingtona. Iako je Tramp proveo čitave decenije naduvavajući sebe u figuru veću od života, položaj koji sada preuzima pokazaće se većim i od Trampove slike o samom sebi.

"Suština nije u jednom pojedincu", rekao je Bendat. "Na Dan inauguracije, suština je u čitavoj državi,demokratiji i njenim tradicijama. Suština nije u samo jednoj osobi."

Još na VICE.com

Kako je Tramp američku politiku približio srpskoj

Donald Tramp i muške priče koje žene ne čuju

Za one koji čekaju Sudnji dan, Donald Tramp kao predsednik je znak apokalipse

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu