Quantcast
Jugoslovenske verzije Diznijevih junaka i danas među nama

Kako kaže legenda, Tito je jednom izjavio: "Zašto da ne, ja volim Paju Patka".

Možda biste pomislili da Miki Maus i njegovi ortaci iz Diznijevog životinjskog carstva za vreme Tita nisu bili previše dobrodošli na ovim prostorima, no, prevarili biste se. Kako kaže legenda, kada je došao atinski predstavnik Diznijeve kompanije da Maršalu predloži izdavanje Politikinog Zabavnika Tito je, navodno, rekao, "Zašto da ne, ja volim Paju Patka". To je verovatno bilo i poslednje izjavljivanje ljubavi patkama u domaćoj politici.

Međutim, prisustvo Diznija na Balkanu je još starije i seže čak do predratnog Beograda i stripa "Mika Miš", u kome je jugoslovenska verzija Mikija Mausa uveseljavala publiku ne obazirući se na "gluposti" zvane autorska prava.

Ovu ukorenjenost Diznijevih junaka u našu opštu kulturu je primetio i slavni pančevački strip crtač Saša Rakezić – Aleksandar Zograf. Tako je odlučio da sakupi sve artefakte sa narodskim verzijama Diznijevih junaka u Srbiji, a svoju obimnu kolekciju je nedavno predstavio i u galeriji O3on. Miki, Šilja, Paja i ostatak ekipe su se, ni krivi ni dužni, našli na kuvaricama, goblenima, u spomenarima i na fotografijama iz Juge.

Razgovarali smo sa Zografom o kolekciji.

VICE: Ko su sve autori ovih domaćih verzija Diznijevih junaka?

Zograf: Ja sam na izložbi predstavio ponajviše radove nepoznatih autora, koji su često radi vlastitog zadovoljstva iscrtavali Diznijeve junake, ali postoje i radovi koji su bili deo zvanične produkcije razglednica ili školske opreme. Ima tu i drvenih kutija, goblena, pa čak i kuvarica, koje su nastale dalekih tridesetih. Imam nekoliko šablona koji su se prodavali u jednoj radnji u Senti tridesetih godina, i na osnovu kojih je bilo moguće izvesti savremene rekonstrukcije. Dakle, prilično šarolika kolekcija, koja predstavlja dokaz o popularnosti, ali i dugotrajnom prisustvu diznijevštine na ovom području.

Koje godine i kojim predmetom je započeta ova kolekcija?

Nije lako uopšte setiti se, ali mislim da je to bilo početkom dvehiljaditih na buvljoj pijaci u Pančevu. Kupio sam par originalnih crteža koji su nacrtani u vreme okupacije četrdesetih, verovatno kao poklon nekome - crteži su bili inspirisani Diznijevim kreacijama, i to me je nekako nagnalo da obratim pažnju na slične artefakte. Ubrzo je počelo da se pojavljuje još mnogo toga, dosta je fotografija na kojima su deca, pa i odrasli, uslikani pored igračaka ili crteža na kojima su prikazani Diznijevi junaci... Zatim, nekada su bili popularni spomenari, u kojima je, kako je ko umeo, precrtavao ili iz glave crtao, i vrlo često su to bili Miki Maus ili Paja Patak i tako dalje. Shvatio sam da ima dovoljno materijala za izložbu. Prva je bila organizovana pre deset godina na pančevačkom Internacionalnom festivalu autorskog stripa Grrr!, čiji sam bio umetnički direktor. Od tada kolekcija se prilično uvećala.

Da li je u Jugoslaviji postojao primer upotrebe Diznijevih likova bez licence u određenim časopisima i stripovima i koja su to izdanja bila?

Primera je bilo puno, ali valjalo bi izdvojiti časopis "Mika Miš". Bio je to najpopularniji predratni strip list, i veliki broj naslovnica (koje je crtao Vlasta Belkić) predstavljale su viđenje Diznijevih junaka kroz pero domaćih autora, koji razume se da nisu molili ni za kakvu licencu. U katalogu za izložbu u Ozonu reprodukovana je srtranica božićnog izdanja Mike Miša sa natpisom "Hristos se rodi", na kojoj Miki i Mini peku praznično prase! Činjenica da dva miša na ovom grafičkom rešenju jedu prase, samo uvećavaju moje oduševljenje...

Da li znate koji je nastariji komad u vašoj kolekciji?

Najstariji su svakako brojevi lista "Veseli četvrtak" iz 1932. godine. Bio je to popularan dečji list u kojem su se pojavile neke od najranijih verzija stripova o Mikiju Mausu (posrbljeno ime bilo je Mika Miš), koje su crtali domaći autori. U to vreme su stripovi o Mikiju Mausu tek počinjali da nastaju u Americi, a već je neko ovde radio na vlastitoj varijanti, što je prosto zapanjujuće. U pitanju su bili proto-stripovi, što znači da je tekst bio upisivan ispod crteža, a ne u oblačićima, što je slučaj u mediju savremenog stripa, koji je kod nas predstavljen tek koju godinu kasnije, kada je Politika počela da objavljuje klasike američkog novinskog stripa.

Gde i kako ste nabavljali stvari za kolekciju i koliko ih sada otprilike ima?

Većina toga je sakupljeno na buvljim pijacama, ali ima i dosta artefakata koje su mi poklonili prijatelji, koji su znali za moju neobičnu pasiju. Zapravo, skoro svako je bio učesnikom diznimanije, ko se još kao dete nije fotografisao sa lutkom u obliku Paje, majicom sa Mikijem.

Koje vam je najstarije lično sećanje na Dizni junake?

Oni kao da su oduvek bili tu, u vreme kad sam ja bio dete bilo je Diznija u novinama, na televiziji, i u obliku igračaka. Ne bih se usuđivao da pretpostavim kako je taj neki prvi susret izgledao, ali jasno se sećam da sam u predškolskom periodu voleo da zamišljam Diznijeve junake kao da nastanjuju naš, trodimenzionalni svet. Recimo, seo bih na fotelju i vizuelizovao Mikija Mausa kako stoji pored.

Koja je veza Diznija i Gornjeg Milanovca?

Važna godina za Diznija na ovim prostorima je 1966, kada su "Dečije novine", izdavačka kuća iz Gornjeg Milanovca, pokrenuli časopis "Miki". Bio je to list specijalizovan za stripove koje je licenzirala kompanija Volta Diznija. Čak iako dobar broj stripova koje je "Miki" objavljivao podvedemo pod ono što bi se danas zvalo "treš", bilo je tu i sjajnih ostvarenja, kao što su storije Karla Barksa.

U prvom broju "Mikija" objavljeno je i pozdravno pismo sa potpisanom fotografijom samog Volta Diznija! Razume se da ništa slično nije postojalo u čitavoj Istočnoj Evropi. U isto vreme, "Dečije novine" su lansirale čitavu liniju licenciranih produkata – školskog pribora, igračaka ukrašenih likovima Volt Dizni produkcije. Dobro se sećam šarenih motiva na sveskama u koje sam tako rado buljio na dosadnim školskim predavanjima.

Kada sam pre koji dan došao na izložbu u toku je bila radionica na kojoj su deca crtala Diznijeve junake. Da li deca i dalje znaju ove likove kao što je ranije bio slučaj ili oni polako gube svoje mesto u svetu stripova i crtanih filmova?

Jedno od iznenađenja za mene je bilo koliko dobro današnja deca poznaju te junake. Verovao sam da ću morati da im bukvalno predstavljam Diznijeve junake, pošto su na televiziji i u dečijim listovima skoro potpuno potisnuti drugim likovima, ali nije bilo tako. To mogu da objasnim samo nostalgijom roditelja, koji im to ipak pronalaze i pokazuju, ali svejedno, s obzirom da deca to osećaju vrlo dobro, možda će ti junaci postati nešto kao savremena klasika, fundament našeg sveta, delom kolektivne podsvesti. Na radionici je bilo i male dece, koja još uvek ne znaju da pišu, ali su znali da pregledaju Diznijeve junake sa predložaka. To govori i o jednostavnosti, ikoničnosti tih likova, što ih čini dodatno komunikativnim i prepoznatljivim.

Koja je najčudnija stvar na kojoj ste našli lik nekog Diznijevog junaka?

Možda jedan primer iz inostranstva. U SSSR-u su prodavali brojne proizvode koje su kreirali dizajneri koji su negde videli te junake, ali ih zapravo nisu poznavali, pošto su tamo stripovi i filmovi sa Diznijevim pečatom bili ipak retkost. Imam pločicu za WC iz Sovjetskog Saveza, na kojoj je sestrić Paje Patka prikazan kako sedi na WC šolji.

Hvala Zografe.


Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

foto: Nebojša Babić

foto: Nebojša Babić

Saša Rakezić – Aleksandar Zograf, foto Nebojša Babić