Žene su konačno došle na svoje u krimi filmovima

U svetlu nedavne poplave optužbi protiv Harvija Vajnstina, filmska industrija se trenutno prilagođava nekim bolnim istinama o sveprisutnosti seksualnog zlostavljanja. Ženama u filmskoj industriji taj užas koji se dešava iza kulisa pada posebno teško — i, između ostalog, znači da počinjemo pažljivije da motrimo na zastupljenost našeg roda i na ekranu i van njega.

Ni u jednom žanru potreba za uplivom ženske perspektive nije očiglednija nego u kriminalističkom filmu. Tokom jednog veka filma, od uličnih bandi neme ere do prošlogodišnjeg Hell or High Water, krimi film je u ogromnoj većini slučajeva bio igralište nasilnog muškarca. Šačica filmova i televizijskih serija sa centralnim ženskim likovima najavljenih za 2018. godinu — Alias Grace na Netfliksu, film Korija Finlija o ubistvu u predgrađu Thoroughbreds i složeni neo-noir Gemini — nude savremenu i promišljeno progresivnu verziju nekad mizoginog žanra.

U istorijskom pogledu, žene u ovoj filmskoj kategoriji obično su bile potrošne žrtve ili puki mehanizmi zapleta. "Postoji problem u načinu na koji su mnogi kriminalistički romani adaptirani", objašnjava Marija Gejts, stručnjak TCM-a za društvene medije i filmska blogerka. "Na primer, u romanu Laura Vere Kaspari, imate čitav jedan deo pisan iz Laurine vizure. Oto Premindžer [u svojoj filmskoj verziji iz 1944. godine] ublažava taj aspekt. U romanu Na usamljenom mestu Doroti B. Hjuz , Lorel otrkiva da je Diks ubica, oslanja se na sopstveni instinkt i udružuje se s prijateljicom, te njih dve zajednički uspevaju da spasu jedna drugu. U filmskoj verziji sve je mnogo drugačije — što mislim da samo govori kako nam je potrebno više ženskih stvaralaca."

Ali zle cice iz noar filmova četrdesetih zaista izazivaju zanimljivu podeljenost mišljenja o ženama kao kriminalcima. Filmski znalci često su prevrtljivu fatalnu ženu doživljavali kao seksističku figuru, sklepanu za potrebe muških pogleda, ali kojoj nikad ne može da se veruje — pretnja svemu što je pravo, pošteno i muževno u ovom svetu, kliše o prevrtljivoj ženskoj. Ava Gardner u Ubicama i Veronika Lejk u Unajmljenom revolveru predstavljene su upravo tako: njihova moć možda leži u njihovim ženskim trikovima, ali one isto tako često u pitanje dovode mušku dominaciju.

"Fatalne žene su komplikovan arhetip", kaže Gejts. "One umeju da budu osnažujuće zato što izbegavaju tradicionalne rodne uloge, ali zbog Produkcijskog kodeksa [neke vrste cenzure koja je zahtevala da se svaki filmski lik koji se nedolično ponaša prikaže kao amoralan], one su morale da budu kažnjene i često su ubijane u tim starijim filmovima."

Televizija se obično doživljava kao progresivna alternativa za pričanje ženske strane priče, a čak i u najmuškijim od svih žanrova, to se pokazalo tačnim. Dok se Toni Soprano siledžijski probijao kroz sezone Sopranovih, njegova mafijaška žena Karmela (Edi Falko) dobila je retku priliku da bude istovremeno amoralna i simpatična. Cenjena serija Top of the Lake Džejn Kempion, koja je premijeru imala na BBC2 2013. godine, puna je svakovrsnih ženskih protagonista, uključujući ženskog detektiva grube škole krimića (Elizabet Mos) koja traga za nestalom devojkom. Ženski kriminalitet nalazi se u centru pažnje u Alias Grace, najnovijoj Netfliksovoj seriji zasnovanoj na romanu Margaret Etvud o transgresivnoj ženstvenosti i ubistvu, koji je za male ekrane adaptirala Sara Poli, a režirala rediteljka filma Američki psiho Meri Heron.

Ženski ubica retko zauzima centralno mesto u glavnotokovskom američkom kriminalističkom filmu, iako smo tokom godina imali nekolicinu. Prva holivudska ikona u tom ključu mogla bi da bude Barbara Stenvik kao Filis Ditrihson — plavokosi seksualno nezajažljivi ubica muža u klasiku Dvostruka obmana. Ali u većini slučajeva, ženske psihopate pre ćete naći u kultnim i B-filmovima kao što su Ms. 45 (1981) Abela Ferare — ili kvazi-B filmovima kao što je Serijska mama (1994) Džona Votersa.

Filmovi kao što su Zodijak Dejvida Finčera muške serijske ubice prikazuju kao bizarne autore sopstvenih zločina, ali ženske ubice obično su anomalije u okviru svog roda. Savremeni filmovi o ženskim ubicama i dalje su relativo retki, ali Finčerov kasniji film Iščezla (2014) donosi neverovatno uspelu filmsku rolu Rozamund Pajk kao Ejmi, zlikovke prve klase kakvu retko viđamo na velikom platnu.

Na donekle sličnom ledenom spektru nalazi se debitantski film Korija Finlija Thoroughbreds, nedavno prikazan u zvaničnom takmičarskom programu Londonskog filmskog festivala. U njemu, dve devojke tinejdžerskog uzrasta (Olivija Kuk i Anja Tejlor-Džoj) planiraju ubistvo člana porodice. Ovaj napeti, zlokobni film ne trudi se da se devojke u njemu ponašaju kao prave tinejdžerke — ali je gledanje kako pažljivo konstruišu ubistvo usput pazeći da ne oštete manikir i dalje mračna i delirično dobra zabava. A u novom filmu Gemini, režiser Aron Kac okreće klasičnu detektivsku priču iz Los Anđelesa naglavačke — žene na velikom platnu pružaju svoje verzije pandura i kriminalca.

Lola Kirke je Džil, lična asistentkinja i najbolja prijateljica prelepe slavne ličnosti Heder (Zoe Kravic). Kad se Heder nađe u centru enigmatskog čina nasilja, Džil je jedina koja je u opasnosti da bude uhapšena — i stoga mora da otkrije istinu. Njeno prijateljstvo sa Heder je simbiotsko, haotično i pomalo uzajamno zavisno, a njihova dinamika se sve više narušava — sve dok ne počnu savršeno da sarađuju kad moraju da se zaštite. Kao i u mnogim filmovima sa glavnim ženskim ulogama koje je režirao muškarac, glumice Zoe Kravic i Lola Kirke imale su besprekornu saradnju tokom snimanja, improvizujući neke od razgovara i radeći na tome da odaju utisak autentičnog ženskog prijateljstva na platnu.

"Mislim da je krajnje vreme da ovaj žanr počnemo da posmatramo iz neke druge perspektive", kaže mi režiser Aron Kac. "Takođe, imati Lolu i Zoe, koja su bile pravi pravcati saradnici na stvaranju ovih likova, bio je važan deo svega toga."

Muški likovi su u ovoj misteriji sekundarni i većina nasilja koje vidimo sprovode žene — uhođenje, pesničenje, pa čak i ubistvo. Kac gaji veliko poštovanje prema filmskoj istoriji Los Anđelesa, ali kaže: "Nisam želeo sve da pretvorim u kič. Veoma je lako fetišizovati stvari kakve su bile nekad… Želeo sam da budem inspirisan tom erom filmskog stvaralaštva, ali ovaj film je savremen. Želeo sam da odražava likove iz ovog filma, a ne da im namećem neku vrstu nostalgije prethodnog perioda."

Razlozi zbog kojih Gemini i Thoroughbreds deluju tako osvežavajuće su očigledni. Okvirna potka velikoj broja krimi filmova — bilo da se bave sirovom policijskom procedurom ili kraljevima droge — jeste da pohlepa, amoralnost i fizičko nasilje neophodni da bi se uspelo u kriminalnom podzemlju prosto nedostaju ženskom rodu. Volja za novcem i moći su rodno uslovljeni kao neizbežno muški. Zbog toga se tako često istinski složene "simpatično neprilagođene" uloge gotovo isključivo poveravaju muškarcima.

Kad se pojavio film poput In the Cut (2003) u režiji Džejn Kempion sa rodno izmenjenim noar ulogama, Marija Gejts ističe: "On je u svojoj viziji noara do te mere neverovatno ženski da nije bio naročito dobro primljen." A opet režisersko interesovanje Kempionove za kriminalistički žanr — što dokazuje Top of the Lake — od tada ju je iskupilo i bilo pozdravljeno. Čovek ne može a da ne pomisli da to ima neke veze sa pozitivnim promenama koje se dešavaju širom industrije, sa više žena u ulogama kritičara i producenata.

Nemoć i poniženje sa kojima se suočavaju tolike žene u filmskoj i televizijskoj industriji deluju kao sve neophodniji borbeni poklič za progresivnu budućnost. U međuvremenu, krimi filmovi sa ženama u centralnim rolama mogu da predstavljaju istovremeno simbol te progresije i da ponude neku vrstu katarze. Kad vidimo kako žene planiraju zločin, pljačkaju, ubijaju i krše zakon, to ume da bude veoma uzbudljivo. Bilo da su to žene iz filma Gemini koje se udružuju kako bi skinule sebi pandure s grbače ili Fej Danavej koja izgleda božanstveno tokom pljačke, krimići sa ženama u glavnim ulogama mogu da se pokažu kao dobar kanal za pravednički ženski gnev.

JOŠ NA VICE.COM:

Nepisana istorija filma "Jackass"

Nakon petog dela, treba nam još Šarknada

Horor priče sa snimanja filmova