Fotografije poslednjih dana legendarnog skejterskog mesta, parka LOVE

U nekom trenutku u osamdesetim godinama, skejteri su započeli kreativnu saradnju sa višeslojnom okolinom tržnog centra Džon F. Kenedi u Filadelfiji, poznatoj po ikoničnoj skulpturi Roberta Indijane kao park LOVE. Meljući, skakajući i klizeći po njegovoj arhitekturi decenijama od tada, ulična vožnja skejtborda je evoluirala u legendarni sport, dok grad u februaru 2016. nije započeo renoviranje. Njega je posebno obeležilo rušenje delova po kojima se najviše vozio skejt, što je efektvno uništilo ovaj aspekt centra grada koji je privlačio skejtere. To izazvalo uništenje ovog tako bitnog obeležja grada, što je dovelo fotografa Džonatana Rentšlera da svoje prve foto-monografije, LOVE, koju je prošle godine objavio Paradigm Publishing.

Knjiga prenosi da su „tu postojala stvarno zeznuta sranja, i da ste propustili ono što se događalo“, rekao je ljubitelj književnosti i profesionalni skejter Mark Sukiju, koji je napisao predgovor za knjigu. Od ranijih dana definisanih svedenom estetikom istočne obale Rikija Ojole i ekipe Sub Zero, preko kasnijeg tehničkog čarobnjaštva ljudi kao što su Stiv Vilijams i Džoš Kalis, do perioda u dvehiljaditim kada je vožnja skejtborda u parku sasvim zabranjena, put parka LOVE u propast je bio krivudav, koliko i tragičan. U roku od poslednjih pet godina, nova generacija skejtera je našla svoju put nazad u park, i Rentšler je dokumentovao ovo oživljavanje – kao i rušenje. Razgovarali smo sa ovim fotografom o tome zašto je ovekovečavanje suštine i kraja parka LOVE toliko posebno.

VICE: Na tvojim fotografijama vidim ljude različitih rasa i klasa kako voze skejt, snimaju i druže se. Šta je kraj parka LOVE značio za Filadelfiju?
Džonatan Rentšler: Bio je zaista jedinstven, utoliko više zbog toga što su se u Sjedinjenim Državama i širom sveta događala različita sranja što se tiče rasa, ali u parku LOVE nikoga nije bilo briga za takve stvari. Svi smo tamo bili zajedno, i to je bila prava zajednica i bratstvo. Mislim da je to što su se gradske vlasti otarasile tog tržnog centra i te vrste atmosfere… nikada nisu shvatali koliko je to mesto bilo bitno. To je prava šteta, naročito za sve te klince koji su dolazili tamo. To su bila prava gradska deca. Mnoga od njih potiču iz rasturenih porodica, i vožnja skejta je za njih bila način da se klone loših stvari, a gradske vlasti nisu shvatile potencijal tog mesta.

Kakvi ljudi su dolazili u park LOVE?

Mislim, bilo ih je raznih. Naravno da su skejteri boravili tamo svakodnevno, po čitav dan. Beskućnici su stalno bili tu. Turisti su stalno dolazili, zato što je postojao znak. Policija bi tuda prolazila. Tokom nedelje, tamo su uvek bila stacionirana dva policajca. Školarci su tuda prolazili. Takođe, zbog lokacije u centru, dolazilo je mnogo poslovnih ljudi koji su tu ručali, i išli kući s posla, ili šta god. Bila je to mešavina veoma različitih ljudi.

Pošto su skejteri bili konstanta, da li su uvek pokušavali da nađu načina da voze skejt pored svih tih ljudi tamo?

Rekao bih da većina drugih grupa koje su prolazile kroz LOVE nisu provodile toliko vremena tamo kao skejteri. Dokle god nije bilo policije, boravili smo tamo po ceo dan, celu noć, šta god. Mislim da su pripadnici većine drugih grupa, na primer, turisti, doazili tamo na par minuta, slikali se ispred znaka LOVE, i nastavljali šetnju parkom. Poslovni ljudi bi tamo pojeli ručak, a onda otišli. Jedina grupa koje je boravila tamo koliko i mi su bili beskućnii, i zbog toga smo se sprijateljili sa mnogima od njih. Viđali smo ih svaki dan.

Je li bilo mnogo tuča?

Tuče su bile uobičajena pojava u parku LOVE. Uglavnom su izbijale između beskućnika, i samo mogu da nagađam da li su razlog za to bile droge, teritorija, ili su se tukli samo zato što su bili omamljeni. Tuče između skejtera su uglavnom izbijale zbog uvreda i kada bi nekome odletela daska i pogodila nekoga. Jednom je sa nekog venčanja došla grupa potpuno odvaljenih batica, koji su došli da se slikaju ispred znaka LOVE. Nisam siguran šta je to pokrenulo, ali izbila je opšta šorka između skejtera i svatova. To je bio divalj prizor.

Možeš li da mi opišeš svakodnevicu dilera droge koji su često zalazili u park LOVE?

Većina dilera tamo je prodavala teške droge, i vrebali su beskućnike. Naravno, bilo je i nekih koji su prodavali samo vutru, ali većina njih su bili opasni ljudi. Policajci su ih potpuno zanemarivali, zato što ih je više zanimalo da jure skejtere. Tokom svog vremena koje sam proveo tamo, nisam video hapšenje nijednog dilera. Nekako su nestali kada je K2 došao na scenu. Pošto je K2 bio jeftin i legalan, postao je popularna droga među beskućnicima. Nikada nisam video toliko mnogo ljudi koji gube razum i overavaju od droge. To se događalo svakodnevno.

Kako su ljudi reagovali, kada si počeo da dokumentuješ dešavanja u parku LOVE?
Mislim, toliko dugo sam bio tamo, i malo sam stariji od većine ljudi koji su visili tamo, da su ljudi očekivali od mene da budem tu sa svojim foto-aparatom. To je bilo sasvim normalno; gotovo da nisu ni shvatali da sam veći deo vremena pravio fotografije, sve dok se ne bi dogodilo nešto zaista ludo. Ali nakon par godina, ljudi su postali radoznali povodom toga šta ću da uradim sa tim fotografijama, u smislu, „Hoćeš li da otvoriš blog, ili tako nešto?“, ili „Šta ćeš da radiš s tim?“. Nisu bili u stanju da vide širu sliku, da su te stvari veoma važne. Mislim da sada i oni to misle. Objaviti knjigu je sveti gral za svakog fotografa – da nešto odštampaš i objaviš na starinski i tradicionalni način.

Da li si tokom vremena primetio da napreduješ kao fotograf?

Stvarno sam počeo da se primam na fotografiju tek početkom 2013. Do kraja godine, već sam često fotografisao u parku LOVE. Tako da se vidi razlika između prvih fotografija i ovih kasnijih, u tehničkim aspektima rukovanja aparatom – kako pravilno odrediti ekspoziciju, fokus, i sve te stvari. Onda sam učio o fotografiji i legendama dokumetnarne fotografije. Što sam više učio i sticao šire znanje, proširili su mi se i vidici i umeće fotografisanja. U knjizi se definitivno vidi napredak. Mislim da možete da vidite napredak u stilu i u mnogo temeljnijem izrazu.

Da li si odlučio da napraviš razliku između skejterskih i dokumentarnih fotografija, u smislu kompozicije?

Kada sam pravio skejterske fotografije, obično bi me neko startovao, u smislu, „Hej, hajde da me slikaš kako izvodim ovaj trik“. A meni bi to uvek bilo manje-više okej, jer taj čovek u tom trenutku izvodi taj trik, a još mnogo toga se događa unaokolo. Uvek sam mislio da je to zanimljivo, zato što je LOVE bio veliki plato, na kome se dešavalo mnogo različitih stvari u odvojenim delovima. Fotografijama u knjizi sam želeo da pokažem šta se još događalo, osim skejterskih trikova.

Ispričaj mi nešto o uticaju ljudi sa strane kao što su Išod Ver i Mark Sukiju na skretanje pažnje na Filadelfiju.

Pa, Išod je iz Nju Džersija, ali ne toliko daleko od Filadelfije, i kako je napredovao u karijeri, vremenom se preselio u Filadelfiju, i onda je jednostavno vozio skejt po LOVE, zato što je bio lokalac. Kako mu je karijera napredovala i kako je došao u žižu, definitivno je pomogao u promovisanju parka LOVE. Snimci odatle su već bili viđeni, ali to je definitivno pomoglo da stvar pređe na neki viši nivo. A i kada je Mark došao u Filadelfiju, to je definitivno podiglo popularnost. Ali na kraju krajeva, tamo se neprekidno vozio skejt, i stvar se zaista svodi na lokalce – naročito na ekipu Sabotaž, Brajana Panebjanka, Rajana Higinsa, i sve ostale tipove koji su LOVE učinili podesnim za skejt, i pokazali drugima „Da, mi i dalje vozimo skejt na ovom mestu, i to je i dalje moguće. Hajde da uklonimo drvene klupe ispred rubova. Hajde da pomerimo tupavu kantu. Hajde da uklonimo polomljene pločice koje mogu da nam zasmetaju dok vozimo skejt“. Tako da su radili zajedno. Gotovo da je postojao zajednički napor da se LOVE ponovo pojavi na mapi.

Šta možeš da kažeš o Edmundu Bejkonu i Vinsentu Klingu, projektantu i arhitekti koji su podigli park LOVE?

Inicijalno je Edmund Bejkon došao na ideju da se izgradi park na kraju bulevara Bendžamina Frenklina, pored gradske skupštine. Tek kada je postao gradski urbanista Filadelfije bio je u mogućnosti da to i ostvari. Vinsent Kling je bio arhitekta koji je projektovao park LOVE. Kling je takođe projektovao i Dilvort Plazu, poznatu kao „Gradska skupština“ i trg Tomasa Pejna, poznatog kao „Muni“. Ove tri javne površine su bez sumnje dugo vremena bile neka od najboljih mesta za vožnju skejta u zemlji, a sve tri su bile udaljene samo jedan blok jedna od druge, zbog čega je Filadelfija bila jedno od najboljih mesta na svetu za vožnju skejtborda. Imala je het trik.

Tokom godina, kako su te javne površine postale čuvene u svetu zbog skejta, Bejkon i Kling su pod stare dane postali pobornici vožnje skejta. Bili su u stanju da razumeju koliko je njihov rad bio bitan za omladinsku kulturu, i kako je vožnja skejta transcendentovala bilo šta što su mogli i da zamisle kada su ih projektovali – što je nešto što gradske vlasti nikada nisu razumele. Odluka gradske skupštine da zabrani vožnju skejta i renovira LOVE navela je Bejkona da protestuje vozeći skejt kroz LOVE, u prisustvu policije. Imao je devedeset i nešto godina kada je to učinio, pa je jasno da se strastveno zalagao za našu stvar. Pošto su LOVE i Dilvort sada renovirani i više ih nema, Muni je poslednji preostali originalni Klingov projekat, ali sam siguran da je sledeći na spisku i da će gradske vlasti poslati buldožere i sravniti ga sa zemljom.

Na tvojim fotografijama rušenja parka ipak ima nekih skejtera koji sede zajedno po hladnoći. Šta misliš, šta je vuklo ljude parku LOVE, čak i kada je sve srušeno?

LOVE je bio tako bitan deo naših života, da niko nije hteo da odustane od njega, čak i kada su počeli da zatvaraju delove parka, pa na kraju i ceo park. Niko nije želeo da ode. Na kraju su ljudi našli načina da voze skejt sve dok radovi nisu potpuno završeni – dok nije preostao bukvalno samo šut. Zbog toga se video Sabotaža zove Dok se ne pretvori u prah: zato što smo bukvalno vozili skejt sve dok više ništa nije preostalo. Mislim da to pokazuje koliko je skejterska zajednica bila posvećena tom mestu, i koliko nam je bilo bitno.

Intervju je redigovan zbog dužine i jasnoće.

Džonatan Rentšleer živi u Filadelfiji i postavlja stvari na svoj nalog na Instagramu @eurojon .