Najbolje od najjeftinijeg

Našli smo i probali najbolja jeftina vina u Srbiji

Somelijer Marko Marjanović nam je otkrio kako da razlikujemo dobro od lošeg vina i dao preporuke za najbolja vina u Srbiji za manje od 500 dinara.

pisao Ana Jakšić; fotografije Vladimir Živojinović
31 Januar 2018, 9:25am

Volim da se napijem, ali ne volim da trošim mnogo para. Jasno vam je u čemu je problem. Iako postoji veliki izbor zaista jeftinog alkoholnog pića – kao što smo imali prilike i da potvrdimo – taj alkohol najčešće nije prijatnog ukusa i ostavlja užasne posledice sutradan ujutru.

Mene je zanimalo kako da dođem do najjeftinijeg, ali i dalje kvalitetnog vina. Da li dobro vino obavezno znači i prazan novčanik? Pošto je moje poznavanje ove oblasti na nezavidnom nivou, u pomoć je pritekao somelijer Marko Marjanvić iz vine bara Grape na Dorćolu. On je tu da nas posavetuje kako da dođemo do stvarno kvalitetnog vina i u isto vreme uštedimo novac.

Marko MArjanović.

Marko se vinom bavi već pet godina. On radi u Grape baru i prodavnici vina gde svakodnevno pomaže ljudima pri odabiru ovog pića. Sa radom je počeo u ovom baru gde je učestvovao i na izradi časopisa Wine style što mu je dalo priliku da uči od najboljih enologa i somelijera. Potom je sa najvišim ocenama završio profesionalni kurs na Srpskoj vinskoj akademiji. Obrazovanje je nastavio polaganjem kursa u Austriji, na njihovoj nacionalnoj akademiji i želi da završi još jedan profesionalni kurs u Velikoj Britaniji.

Prvo sam otišla u obližnji market da prema njegovim instrukcijama kupim po jednu flašu najjeftinijeg dobrog belog i crnog vina. Zatim sam se uputila u Grape bar da porazgovaramo o tome šta jedno vino čini dobrim, a šta lošim i da razbijemo neke od najpopularnijih zabluda o ovom piću.

Pored pristupačnih vina iz prodavnice, Marko nas je u baru dočekao sa njegovim jeftinim favoritom. Ove tri flaše vina su ukupno koštale 1,300 dinara.

Najbolje od najjeftinijeg

Pre nego što nam Marko objasni karakteristike dobrog i lošeg vina i kako da sami pronađemo ono što je za nas najbolje, izlistaćemo njegove predloge jeftinih vina koja možete naći u najobičnijim prodavnicama u gradu. Sva od navedenih vina koštaju manje od 500 dinara, a dva sa liste smo kupili za posebnu degustaciju u vine baru.

Rubin Chardonnay - 340 dinara.

Najbolja jeftina bela vina:

1) Kovačević Orfelin
2) Rubin Chardonnay

Najbolja jeftina crvena vina:

1) Plantaže 13. Juli Vranac PROCORDE
2) Rubin Prokupac
3) Rubin Cabernet Sauvignon
4) Kovačević Orfelin Crveni

Bonus roze:

1) Aleksić Barbara Roze - 650 dinara (Markov izbor iz Grape bara/prodavnice)

Rubin Cabernet Sauvignon - 340 dinara.

Kako da degustiramo vino i razlikujemo dobro od lošeg

Prvo što treba da procenimo kod vina je njegova boja, odnosno eventualne nepravilnosti. Kako Marko primećuje Rubinovi chardonnay i cabernet sauvignon su kristalno bistri - ne postoje nikakvi tragovi depozita, nikakva zamućenja, maglovite impresije i slično.

To obično znači da je vino potpuno zdravo. Postoje recimo organska i biodinamička vina kod kojih su zamućenja prirodna pojava, ali se takva vina gotovo nikada ne sreću u prodavnicama iz komšiluka - govori on.

Sledeća stvar koju treba da procenimo kod vina je njegova boja i intenzitet obojenosti.

Vina koja imamo ovde su srednjeg intenziteta. Postoje mnogo obojenija, ali i mnogo bleđa vina od ovih. Bela vina starenjem obično dobijaju na boji, a crvena gube - objašnjava Marko.

Sledeća stvar koju je trebalo proceniti jeste miris vina. Marko mi pokazuje najjednostavniji način kako pravilno da aerišem vino - čašu treba staviti na sto i potom vrteti tako da vino pokrije što veću površinu stakla.

Ljudi to vrtenje u čaši smatraju nekim snobovskim pristupom, ali to zapravo ima svoju svrhu - povećavamo samu dodirnu površinu vina sa kiseonikom i mešamo ga. U interakciji kiseonika sa vinom sva aromatična jedinjena dolaze do izražaja. Miris se grupiše najintenzivnije u centralnoj zoni čaše i iz tog razloga se ceo nos gura u čašu - objašnjava mi Marko.

Početnička greška.

Miris samog pampura je takođe važan kada procenjujemo vino jer nam može otkriti da li je ono u dovoljno dobroj kondiciji za upotrebu. Čak i kada vino nije u dobroj kondiciji ono je zdravo za upotrebu i ne moze naškoditi zdravlju. Marko mi govori da pampur treba da miriše neutralno ili kao vino iz flaše.

Čim sam pomirisala ta dva pampura, bilo mi je jasno o čemu govori - pluta od belog vina nije imala nikakav miris, ali mi je pluta od crvenog pomalo mirisala na karton.

Ako miriše na mokar karton, ako miriše na mahovinu, sumpor, pečurke, kupus ili nešto slično, to znači da vino ne valja. Ovo naše crveno je na granici zato što pomalo miriše na plutu, za razliku od belog koje miriše neutralno, ali je skroz ok za piće - dodao je Marko.

Belo vino koje smo probali ima jasan miris šardonea - svaka sorta ima svoju specifičnost. Mogu da postoje odstupanja koja zavise od toga odakle vino dolazi - šardone iz Kalifornije može potpuno drugačije da miriše od šardonea iz Francuske. Ali u principu sorte imaju distinktivne mirise - govori Marko.

U početku mi je bilo teško da prepoznam mirise i nisam osećala sve stvari o kojima je Marko pričao, ali uz malo koncentracije, glavne note su ubrzo postale jasne.

Belo vino koje smo degustirali je mirisalo na tipični šardone - miris dunje, zelene jabuke, malo citrusa i mineralni miris koji podseća na miris mokrog kamena. Crveno Rubinovo vino je mirisalo na kupinu, crnu trešnju i malinu sa notama vanile i muskatnog oraščića.

Složili smo se da su ovo mirisi srednjeg intenziteta. Ta dva vina pripadaju kategoriji pitkih, ali bazičnih vina zbog čega je cena toliko pristupačna.

Pravilno mirisanje vina.

Nakon procene boje i mirisa, na red je došao ukus vina. Marko mi objašnjava da kod ukusa vina procenjujemo njegovu strukturu, a strukturne elemente čine nivo šećera, nivo kiselina, nivo tanina kod crvenih vina, nivo alkohola, nivo voćne koncentrovanosti - i ono što je najvažnije - balans tih strukturnih elemenata.

Šardone sam po sebi ima umanjene kiseline i Rubin je napravio jako dobro vino u ovom slučaju. Ono je pitko, glatko i lako se konzumira uz hranu. Isto važi i za crveno vino koje smo probali. Slobodno ih možemo nazvati jako dobrim vinima u odnosu cene i kvaliteta. Postoje neka mnogo skuplja vina koja su vrlo sličnog kvaliteta - dodaje on.

Još jedna važna stvar u proceni kvaliteta vina je zaostali ukus, odnosno aftertaste. To znači da sve prijatne senzacije koje nam vino pruža u ustima treba što duže da traju nakon što ga progutamo.

Primetila sam da naša vina nemaju previše tog finiša, što mi je Marko i potvrdio. Kompletna impresija ne traje dugo i to ovo vino odvaja od onih skupih.

Marko razbija popularne mitove o vinu

Prvi popularni mit: Čep od plute automatski znači kvalitetno vino

To apsolutno nije tačno. Zatvarač od plute jeste deo vrhunskih vina - ona koja su napravljena da dugo odležavaju, pa zbog toga postoji asocijacija između plute i kvaliteta. Zatvarač od plute se koristi za ograničen protok kiseonika - onoliko koliko je potrebno vinu da se razvija. Razmenom kiseonika se dešavaju hemijske reakcije koje u principu oplemenjuju vino. Za takva vina se koristi i najkvalitetnija pluta, ne ova koju vidimo na vinima u prodavnici.

Jedna od najvećih zabluda o vinu je da screw cap zatvarač ima bilo kakve veze sa samim kvalitetom vina. Razlika je samo u stilu. Postoje vrhunska vina i sa screw cap zatvaračem. Ovaj zatvarač savršeno dobro čuva svežinu i aromatičnost vina napravljenih od sorti kojima su ovo bitne karakteristike. Dakle, ne treba da se plašite metalnog čepa na vinu. To nije nikakv indikator kvaliteta, samo stila.

Drugi popularni mit: Što je vino starije to je bolje

Vina koja nalazimo u prodavnicama nisu napravljena da stoje deset, petnaest ili dvadest godina. Ona su za nekoliko godina već neupotrebljiva. To je još jedna zabluda u koju ljudi veruju kada je reč o vinima. Samo vina visokog kvaliteta, koja imaju jako dobru i postojanu strukturu, imaju potencijal za dugo odležavanje. Takva vina su uvek skupa.

Ne treba da kupimo jeftino vino i da ga čuvamo deset godina da bi postalo bolje. Vitrine većine ljudi u Srbiji su pune flaša koje su plaćene 300-400 dinara koje su dobili u različitim prilikama. Takvo vino nije živo posle godinu i po dana.

Verovanje da je što starije to bolje je jedna od najglupljih zabluda. To se odnosi samo na najbolja vina. Svako vino sazrevanjem postaje bolje, ali to vreme sazrevanja varira. Ovo Rubinovo crveno je sigurno bolje sada nego što je bilo 2013. ali za dve godine će potpuno da propadne.

Treći popularni mit: U prodavnici vina moraš da potrošiš mnogo novca

Ovo nije tačno. Recimo, roze koji smo pili danas je iz ženske vinarije Aleksić. To je vinarija koju drži majka sa tri ćerke i one između ostalog prave dosta dobra, a pristupačna vina koja ćete retko naći u marketima, ali ih prodavnice vina uvek imaju. Roze koji smo sada pili košta 650 dinara.

Odlaskom u specijalizovanu prodavnicu vina ćete gotovo sigurno dobiti ono što želite. Mi imamo čitav spektar cena od vina koja koštaju 20 hiljada dinara, do ovog koje košta 650. Meni nije cilj da ljudima koji dođu prodam što skuplje vino, nego da nađem ono što odgovara njihovom ukusu i budžetu da bih dobio stalnu mušteriju.

Četvrti popularni mit: vina u velikim pakovanjima su uvek loša

Idealna vina za žurke su upravo ona koja možemo kupiti u hipermarketima, to su ona velika pakovanja bag in box. To nisu vina u tetrapaku, nego kutija u kojoj se nalazi vakumirana kesa napunjena vinom i mogu biti jeftina, a opet dobra. Linija Orfelin vinarije Kovačević recimo ima takva pakovanja. To je potpuno isti kvalitet kao što dobijate kada kupite Orfelin u flaši. Osnovna prednost je što takva ambalaža obezbeđuje svežinu i očuvanost vina u dužem vremenskom periodu iako su otvorena. To jesu jeftinija vina, koja bismo mogli nazvati vinima nižeg kvaliteta jer nisu previše kompleksna, ali ona nisu nužno loša. Šta više, za tu namenu i u odnosu na cenu koštanja - odlična.

Živeli!

Još na VICE:

Užasne stvari koje smo pijani rekli partnerima

Najgore pijanstvo ljudi iz Srbije u šest reči

Koliko je loše kad nabiješ prst u grlo posle pijanstva