Od heroina bih se oporavio ranije i zdravije da sam imao gde da se bezbedno ubodem

Članak je prvobitno objavljen na TONIC.

Fighting Words je kolumna u kojoj se autori protive uvreženim mišljenjima javnosti na temu fitnesa, zdravlja, ishrane, i svega ostalog. Pišite nam na tonic@vice.com.

Prva igla koju sam sebi zabo bila je čista, iz apoteke, u plastičnoj ambalaži sa narandžastim poklopcem preko špica. Zabo sam se sledeći YouTube instrukcije. Čista je bila i vata, i kašiku sam sveže oprao, sve prešao alkoholom. Flasterom sam blokirao kap krvi koja je probijala iz rupice na koži. Pravio sam se da ubrizgavam insulin, kao da sam dijabetičar osim što sam sebi davao izuzetno adiktivnu supstancu koja je mogla u svakom trenutku da mi prekrati život.

Čistom srećom sam izbegavao prekomerne doze. Ipak, intravensku upotrebu heroina pratili su i razne druge poteškoće. Sa vremenom mi je postalo sve teže da nabavljam te čiste igle i ostali materijal. Moram sam a nastavim da se bodem, makar mi na raspolaganju bila samo igla već puna tuđe krvi. Nisam znao šta drugo da radim.

Kad sam u očaju potražio pomoć, već sam imao brojne inficirane tragove uboda. Deset godina aktivnog korišćenja odvele su me na dno dna. Želeo sam da se izlečim, ali ljudi koji su mi pomogli takođe su mi objasnili da nikad neću moći u potpunosti da se rešim zavisnosti. Nisam mogao da počnem iznova jer sam bio pozitivan na hepatitis C.

Par desetina hiljada dolara kasnije, još uvek se lečim od ove bolesti koja se prenosi krvlju ali izuzetno lako sprečava. Lečenje mi pokriva zdravstveno osiguranje, za šta sam morao svim snagama da se borim jer su cene neverovatno visoke. Godinu dana sam molio i ubeđivao doktore da me stave na terapiju protiv hepatitisa. Tako je: čak i lečeni zavisnici od heroina prinuđeni su da se nose sa posledicama tog oboljenja.

Hepatitis C, HIV, i druge zaraze vezane za korišćenje heroina nisu prioritetna tačka u programu borbe protiv zavisnosti koji nudi predsednik Tramp. Njegova administracija fokusirana je na borbu protiv opioidne krize, a usputna posledica toga su pooštrene mere kojima se najugroženijima sprečava pristup bezbednim lokacijama za ubrizgavanje i zalihama medicinskog materijala, što samo produžava aktivni period zavisnosti. Konačan ishod je da se još više ljudi razboli, ne uspe da se izleči, i umre.

Istrebljenje zavisnika nije isto što i lečenje: mrtvi ljudi neće se oporaviti. Prošlog oktobra, predsednik Tramp obećao je da će „osloboditi" Ameriku „pošasti zavisnosti". Ali umesto da se sa problemom suoči, država samo preti gradskim vlastima koje zavisnicima nude pomoć u smanjenju štete.

Omogućiti ljudima da se dostojanstveno nose sa svojim hroničnim oboljenjem je korak koji bi spasao brojne živote. Potrebno je još saosećanja, a ne još strožeg kažnjavanja. Tako ne samo što bi se ljudi sprečili da padnu preko ivice ponora, već bi se i smanjili veliki troškovi u medicinskom i pravnom sektoru.

Lokacije za prevenciju prekomerne doze (OPS), takođe poznate kao ustanove za ubrizgavanje pod nadzorom, za mnoge su ključan korak u procesu oporavka. Zavisnici tu mogu da nađu čiste igle i drugi materijal, da podvrgnu analizi drogu pre upotrebe, da je uzmu u bezbednom okruženju, da se oprem naloksonskim priborom za sprečavanje overdouza, i da stupe u kontakt sa službama koje im nude oporavak. Iako se država uglavnom trudi da spreči sam začetak zavisnosti i motiviše zavisnike da odu na lečenje, ne sme se zapostaviti OPS – efikasniji pristup koji spasava više života, hitna pomoć u borbi protiv zavisničke epidemije.

Dobro je poznato da OPS pristup funkcioniše: U svetu se koristi preko trideset godina, milioni doza uzeti su pod nadzorom u stotinak različitih ustanova. Nije zabeležena nijedna prekomerna doza. Nula. Na drugoj strani, imamo aktuelni pristup u Americi pod kojim je od prekomerne doze umrlo više Amerikanaca (72,000 samo prošle godine) nego u toku celog rata u Vijetnamu (58,000)

U drugim zemljama, OPS i medicinski nadzor čuvaju život i zdravlje ljudi. Heroin se u Engleskoj dobija na recept ako pacijent ne uspe da pređe na metadon i druge terapijske supstance. Na ulici nije legalan, ali pod medicinskim nadzorom pomaže ljudima da prežive kako bi se jednog dana svukli sa njega. Stopa smrtnosti je u UK daleko niža nego u SAD, navodi se u istraživanju Univerziteta Glazgov Kaledonijan sprovedenom 2017.

Primer Švajcarske je još ubedljiviji. Od osamdesetih godina, Švajcarska nudi registraciju zavisnika preko koje se može pristupiti sterilnim iglama i heroinu farmaceutskog nivoa čistoće. Od tada je stopa HIV infekcija pala za 65%, a više od polovine nadgledanih zavisnika uspelo je da se izleči na vremenskom periodu od tri ili više godina. Dok u SAD imamo preko dva miliona ljudi sa problemom zavisnosti od lekova na recept, od kojih je većini neophodna terapija; da smo koristili švajcarski pristup, desetine hiljada njih do danas bi prestalo da koristi i izbeglo potencijalno fatalan ishod.

I u Severnoj Americi mere smanjenja štete dokazano su delotvorne. Kanada je 2003. otvorila bezbednu lokaciju za korišćenje droga, što se pokazalo do te mere uspešno da su po podacima iz 2015. sprečili fatalne posledice preko 4,900 instanci prekomerne doze, bez ijednog smrtnog slučaja. Ministarstvo zdravlja je od tada odobrilo je izgradnju dodatih OPS lokacija u Torontu i drugim gradovima.

Dokazana je činjenica da u delovima grada sa OPS lokacijama ne raste stopa kriminala. Osobe koje potrebe zavisnosti zadovoljavaju pod medicinskim nadzorom nisu prinuđene da se izdržavaju krađom ili prostitucijom. Mogu da rade legalne poslove preko kojih imaju pristup drugim zdravstvenim uslugama.

Zašto onda Trampova administracija ne podržava mere za smanjenje štete? Trenutno u SAD postoji tačno nula OPS lokacija, gradske vlasti zakonski su sprečene da ih otvaraju iako je očigledno da su ove mere i efikasne i bezbedne.

Po podacima iz 2017. o HIV zarazi na federalnom nivou, jasno je da se medicinskim intervencijama, obrazovanjem, i širenjem svesti zdravlje ljudi čuva čak iako još nisu spremni da se odreknu heroina. Između 2008. i 2014. godine, opao je broj HIV infekcija među ljudima koji intravenski uzimaju drogu, navodi CDC. Sa druge strane, kriza opioida mogla bi da ovaj trend preokrene i vrati u opticaj ne samo HIV već i brojne druge bolesti kao što je hepatitis C.

„Epidemija opioida u našoj zemlji ugrožava veliki napredak koji je zabeležen na planu pojave HIV-a među intravenoznim uživaocima droga”, navodi se u izjavi za štampu Džonatana Mermina, direktora CDC sektora za HIV/AIDS, viralni hepatitis, tuberkolozu, i seksualno prenosive bolesti. „Potrebno je proširiti domet servisa za zamenu igala, koji smanjuju rizik od HIV infekcija a ne povećavaju učestalost korišćenja droge; takođe ljude povezuju sa vitalnim terapijskim uslugama.”

Poricanje činjenice da se ovako spasava život i omogućuje lečenje ljudima, način je na koji se konzervativni verski i politički lideri opiru progresu. Uspeli su da plasiraju mit po kom OPS ohrabruju ljude da počnu da žive nemoralno. Predsednik Tramp čija je „objava vanrednog zdravstvenog stanja“ bila neorganizovana, nefinansirana, i suštinski beznačajna, samo otežava situaciju tako što odbija da se posveti dokazano uspešnim inicijativama.

Ovo je najgori mogući flešbek iz osamdesetih godina. Javno zdravlje u krizi, a lideri sa strane dobacuju i osuđuju. Za otvaranje OPS lokacija zainteresovani su Sijetl, Njujork, Filadelfija, i San Francisko, gradovi koji bi da spreče sve veći broj smrti građana usled prekomerne doze droge. Umesto da ih podrži, Zamenik državnog tužioca Rod Rozenstin prošle nedelje pisao je za NYT kako „gradovi i okruzi neka očekuju brzu, agresivnu reakciju nadležnih organa ako budu otvarali ovakve lokacije.”

Kriminalizacija ljudi sa potencijalno smrtonosnim zdravstvenim problemom samo povećava cenu u broju žrtava. Umesto porasta proizvodnje kovčega, potrebna su smislena rešenja koja će sačuvati živote građana i uputiti ih na terapijske službe. Iako je i sam predsednik Tramp došao do tog zaključka tokom svoje oktobarske obznane, sve je ostalo samo na rečima a potrebna su dela, potreban je radikalan pristup rešenju epidemije koja hara Amerikom.

Kad sam ja bio aktivan zavisnik, nisu mi na raspolaganju bile mere za minimizaciju štete. Da ih je bilo, možda bih danas živeo sa drugačijim zdravstvenim ishodom. Da mi je na raspolaganju bila samo jedna čista igla u pravom trenutku možda bih oporavak započeo zdrav, umesto što sam posle zavisnosti samo nastavio da lečim drugu hroničnu bolest po ceni od više desetina hiljada dolara. Možda bih pokušao da se lišim zavisnosti pre nego što sam probio dno. Moje iskustvo ni po čemu nije jedinstveno.

Verujte mi na reč, ljudi koji odlaze na OPS lokacije sasvim su svesni svog problema. Ljudi koji odlaze na OPS su spremni da potraže pomoć, što je dobar znak.

OPS je možda i najvažniji deo procesa oporavka. Njegovi korisnici lakše prihvataju intervencije i češće pokušavaju da se skinu s droge. Ova vrsta podrške ne motiviše korišćenje droge; samo motiviše ljude da sačuvaju svoje živote i pokušaju da se izleče kad budu u stanju. Kao što smo videli na primeru Švajcarske, čak 50% OPS pacijenata bi moglo da se uspešno izleči. To bi za SAD bile desetine i desetine hiljada ljudi.

Epidemiju zavisnosti savladaćemo tako što prevaziđemo svoje predrasude o merama kontrole štete, i uložimo u praktična, humana, bezbedna rešenja. Lokacije za prevenciju prekomernih doza su smisleno rešenje. Gledajmo na stvari dugoročno. Pomozimo ljudima da se izleče dok su u dobrom fizičkom stanju kako im se bolest ne bi vraćala.

Rajan Hampton je lečeni heroinski zavisnik, autor American Fix: Inside the Opioid Addiction Crisis, knjige u izdanju St. Martin’s Press. Takođe je federalno priznati aktivista i osnivač neprofitne organizacije po imenu The Voices Project.