Reklame
Tehnologija

Emodžiji su premostili jezički jaz između mene i mog oca

Isto to čine i u mnogim drugim domaćinstvima u kojima se govori više jezika.

pisao Arimeta Diop
23 Avgust 2018, 6:00am

Fotografija: Lia Kantrowitz za VICE

Kada je moja mama pobegla u SAD od građanskog rata u Liberiji, nije bila sigurna da li će ikada ponovo videti mog oca. On je Senegalac, i nije imao načina da krene s njom. Kasnije mi je rekla da su isprva ostali u kontaktu, i da sam ja sa njim razgovarala na francuskom. Koliko to dvogodišnje dete može, u svakom slučaju. Ja se toga svakako ne sećam, iako znam da smo izgubile kontakt s njim, sve do nedavno.

Sada, kada smo se ponovo povezali, skoro svaka poruka koju pošaljem svom tati sadrži i nekakav emodži – obično neki za koji se nadam da će izazvati uzbuđenje, ili generalnu sreću. On odgovara slično, sa podignutim palcem, srcem, ili – a to mu je omiljeno, stikerom nakeženog pileta. Ali zbog toga što ja francuski ne govorim tečno, a njegov engleski je jednako bazičan, često imamo problema sa najprostijim razgovorima.

Jednom me je pitao da li na poslu sedim za stolom. Ja sam zaboravila francusku reč za sto, i to sam mu otvoreno rekla. On me je začikavao da moram bolje da naučim njegov maternji jezik, i poslao mi je gif jednog malog lika kako sedi za stolom, zajedno sa slikom njegovog sopstvenog radnog mesta. Smesta sam razumela i, dok sam se osećala blesavo zbog toga što sam zaboravila jednostavnu reč, odgovorila sam mu slikom sa natpisom, „Evo mog stola“, i da bi stvar bila zvaničnija, dodala sam emodži sa suzama radosnicama. Obično su moje poruke prepune gramatičkih grešaka na francuskom, i netačnih fraza, umesto da otvorim Gugl Translejt – iniciram razmenu čija dužina zavisi od toga koliko sam pogrešno nešto razumela.

Oslanjam se na emodžije kada komuniciram s njim. A ovaj medijum je posebno pogodan za premošćavanje jezičkih barijera na internetu, prema Salikoko S. Mufveneu, profesoru lingvistike na Univerzitetu u Čikagu, koji se specijalizovao za jezički kontakt i evolutivnu lingvistiku.

„Obično se izražavamo govorom tela, izrazima lica, bilo da smo ljuti, bilo da smo srećni, i tako dalje, i nije važno da li si Japanac, Kinez, Senegalac ili Francuz: prepoznaćeš to.

Mufvene objašnjava da, pošto su emodžiji u suštini slike, to im omogućuje da funkcionišu slično govoru tela. Drugim rečima, oni fizički podsećaju na ono što predstavljaju, a u slučaju izraza lica, mogu da posluže kao grub prevod onoga kako se neko oseća. Međutim, emodžiji takođe dobijaju značenje koje je iznad bukvalnog nivoa. Lorel Mekenzi, asistentkinja profesora ligvinistike na njujorškom Univerzitetu, objasnila mi je da porodice često imaju svoja interna značenja emodžija, fraza i gestova. U suštini koriste emodžije da konstruišu sopstveni porodični jezik.

Ovo je istina za Zoi Hejlok, dvadesetjednogodišnjakinju iz Palmdejla, Kalifornija, koja je ćerka imigranata iz Belizea, i koja kaže da joj njen otac svakog dana pošalje po jedan emodži ili bitmodži. Ova praksa je počela kada je ona otišla na studije, nakon što je njen otac prisustvovao sastanku za roditelje čija će deca uskoro otići na fakultet. „To znači da on misli na mene, ili da je zabrinut za mene, a to je lepo od njega“, kaže mi Hejlok. U slučaju dvadesetogodišnje studentkinje njujorškog Univerziteta Eli Hu, njen porodični jezik je povezan sa susretima kao što su bili razgovori sa bakom i dekom. Hu objašnjava da kada sa bakom i dekom razgovara na mandarinskom, njeni roditelji često usred razgovora pređu na šangajski dijalekt, koji Hu ne govori. „Tako da ih usred razgovora izgubim“, kaže ona.

Ona kaže da se veći deo njenog porodičnog jezika zasniva na šalama oko jezika, ili na začikavanju nje i njenih članova porodice. Emodži ruže je u njenoj porodici počeo da znači „ponosan sam na tebe“, ili „dobro obavljeno“. Pored toga, Hu ističe ViČet stiker serijal koji je sada sinonim za grupne četove njene porodice.

„To je animirana humanoidna žaba i humanoidni konj, i oni igraju i prave uvrnuta sranja kao stikeri za reakciju“, kaže Hu. „Par njih koristim baš mnogo, i mislim da moji članovi porodice znaju šta znači kda im pošaljem žabu. „Jednostavno znaju – zato mislim da mnogi njeni gestovi podsećaju na mene“.

Dr Rejčel Tetman, statističarka čija je akademska pozadina u računarskoj sociolingvistici, pojašnjava da su interne šale među prijateljima veoma slične porodičnom jeziku. „U suštini, što dvoje ljudi deli više iskustva, deli i više informacija“, kaže Tetman. „To znači da ti je potrebno manje informacija da bi prizvao određeni događaj. U smislu teoretičkih izraza, ima manje entropije“.

Ja često razmišljam o tome da li bih bila bliža sa svojim ocem da sam imala priliku da odrastam uz njega. Svejedno, mogu da iskoristim nešto tako jednostavno kao što je emodži da premostim taj jaz i izgradim vezu sa njim po sopstvenim merilima. To može da bude samo emodži smajlija, ali nadoknađuje svaki put kada moj otac nije mogao da vidi prvi osmeh svog deteta. Na tome sam zahvalna. Prebacivnje sa koda na kod – ili promena načina na koji govorimo u zavisnosti od toga ko sluša, nije novi koncept, ali ono što se promenilo je medijum koji koristimo za to.

Ova tehnologija još uvek evoluira, što znači da prevodi nisu uvek savršeni. Mi pravimo kulturološki specifične šale koje neko neće shvatiti, ili češće, moj otac upotrebi frazu koju ja ne znam. Ipak, emodžiji su tu kada hoću da se požalim na vrućinu i pošaljem mu niz sunca, ili mi on čestita liberijski Dan nezavisnosti sa emodžijem sa vatrometom. I dalje se događa da nam najprostija konverzacija stane zbog naše jezičke barijere. Ali svaki put kada prebrodimo te barijere, most koji gajimo jedno prema drugom postaje jači i vredniji.