Niš kao evropski fudbalski grad posle 35 godina

U prvom kolu kvalifikacija za UEFEA Ligu Evropa, Radnički iz Niša je pobedio maltešku ekipu Gzira United kod kuće, na svom "Čairu" rezultatom 4:0. Poluzavršeni, renovirani ali legendarni stadion "Čair" koji je početkom osamdesetih godina prošlog veka bio kuća nekih velikih utakmica evropskog klupskog fudbala je bio je ispunjen skoro do poslednjeg mesta, osim severne tribine, koja je ostala prazna, ostavljena gostujućim navijačima. Njih naravno nije bilo. Pre samog meča, navijači Radničkog, popularne "Meraklije", su organizovali okupljanje u centru grada, odakle su u "korteu" centralnim gradskim ulicama otišli do stadiona. Pod pratnjom policije ali bez incidenata i uz podršku Nišlija koji su radoznalo posmatrali sa strane, a oni koji išli na utakmicu su se rado priključivali povorci. Razgovarali smo sa nekim starijim, alii mlađim niškim ultrasima o tome koliko je njima bitno što se ponovo ide na evropsku utakmicu.

Dejan Šobot:

„Naravno da sam ponosan kao Nišlija, u svakom slučaju, zaslužili su, to što su prošle godine uradili, uradili su, uz bolju ili lošiju igru, uz lošu situaciju u gradu na Nišavi, ali ´ajde da vidimo šta će večeras biti, ja bih mnogo voleo da što dalje i što više postigne Radnički i da se završi više ovaj stadion!“

Nikola Marković:

„Osećam se tako da nisam pet godina bio na stadionu uopšte, zato što su se stvari promenile, zato što je politika ozbiljno ušla u fudbal, i zato što je politika ušla i na tribinu, i ovo mi je prvi put posle pet godina da vraćam na tribinu. Ali mi je posebno dobar osćaj jer se je Radnički vratio u evropu, idem ulicom i klinci pevaju pesme što pre pet godina nisi mogao da čuješ. Sedimo ispred dragstora koji više ne postoje, a klinci pevaju pesme koje smo tada hteli da pevaju“.

Vladimir Đorđević: „Teško je definisati osećaj kada znaš da je čitava stvar sa našim fudbalom pogrešna već u svom korenu. To što je Radnički danas izašao na evropsku klupsku scenu rezultat je političke odluke da se ojača naš klub, da ne bude više u senci Zvezde, Partizana i Vojvodine već da ponovo postane ravnopravan takmac. Na žalost, kada znaš da drugačiji recept za uspeh ne postoji, onda prihvataš pravila igre i koliko god ti bilo nelagodno, ipak se raduješ – raduješ se ne zbog onoga što je u klubu danas već zbog onoga što to ime, grb i boje za tebe predstavljaju. Za mene je to i dalje radnički klub, onaj isti koji je osamdesetih za boje dresova uzeo plavu boju radničkih košulja i taj osećaj i tu viziju kluba ni meni ni mnogim drugim navijačima niko ne može uzeti. Utakmica protiv Hajduka iz 1983. koji je poslednji dvomeč koji je Radnički odigrao u Kupu UEFA je i prva evropska utakmica Radničkog koje se sećam. Sećam je se zbog užasno hladnog vremena i poraza o kome se govorilo već nekoliko dana pre same utakmice. I onda je politika. Kao i danas, određivala favorite i prioritete, svuda pa i u fudbalu. Ali zato fudbal i ima tu jaku društvenu komponentu, jer je preko fudaba i fudbalom moguće razbijati te nametnute konvecncije i biti čak i revolucionaran. To je uloga koju je Radnički dobio već sa činom svog osnivanja.“

Radnički je pobedio sa 4:0 i gotovo sigurno ide dalje, što znači bar još jedna utakmica u kvalifikacijama za Ligu Evropa u Nišu. Eto prilike za još veći spektakl. Ako ništa zabava je garantovana sa novim trenerom Lalatovićem koji se i sinoć ponašao kao fudbalski pajac na kraju utakmice koja je za njega završena crvenim kartonom… POGLEDAJTE JOŠ: