Kako pamtimo letovanja u Crnoj Gori devedesetih

Juče mi je na Fejsbuk fidu osvanuo Forbsov članak o ekskluzivnom, elitnom letovalištu u zalivu Luštica i o tome kako će taj kompleks promeniti pejzaž regije. Gledam u one preskupe modele i fotke hotela u kome bih jedva imala za kafu, i nešto mi se steže u stomaku dok razmišljam kako su u pravu – menja se, ne samo Luštica, cela obala se transformiše već jako dugo. Lepo je, uglavnom elitno, i da imam taj novac letovala bih tamo. Samo to više nikada neće biti ona 'moja Crna Gora', ona gde si kod kuće ali na moru. Sada će tamo odlaziti Bekamovi živi bili, a ja ću, budući da više nismo zemlja pod sankcijama, otkrivati sve ono što je mojim roditeljima bilo normalno, a što je i meni dostupno zahvaljujući jeftinim letovima i erbienbiju – Hrvatsku, Grčku, Maltu, Španiju…

Ipak, i dan danas, kada me neko pita gde je najlepše more kao iz topa kažem – Boka Kotorska, Luštica, Crna Gora. I to nema nikakve veze sa razumom, niti sa beskonačnim i besmislenim poređenjima drugih obala i crnogorske kao da je u pitanju neko takmičenje, to ima veze sa čistom nostalgijom. Sa uslovnim refleksom koji je izgrađen još u prvim prelascima autobusom preko kanjona Morače po mrklom mraku, smrzavanju na Zlatiboru i mislima o tome da će sa svanućem doći toplota i to veliko plavo.

Pritom, to što na očima imam ružičaste naočare nostalgije ne znači da se ne sećam svih falinki koje su naša letovanja devedesetih u Crnoj Gori imala, naprotiv. Sećam se kako se trčalo kući na kupanje u Risnu kada bi konačno stigla tekuća voda, kako su nam pokrali peškire i kupaće kostime sa terase garonjere u prizemlju, kako je često nestajalo struje. Sećam se kako smo, kad smo bili u Budvi, jedva otkrili neku skrivenu plažu na kojoj nije bila gužva, ali je tamo nekada dolazio i čika koji je sa sobom nosio pištolj. Jasno kao dan mi je pred očima i pretovarena golf dvojka koju smo dovezli autovozom a u koju je stalo prtljaga kao da je torba Meri Popins, sa sve ekspres loncima, kilogramima luka, i brdom konzervi, jer kako drugačije opstati dve nedelje na letovanju. Sve to ima čak i svoju draž. Prosto dolazi iz jednog konteksta koji najbolje shvataju oni koji su ga i doživeli.

Najjasnija podela generacija u Srbiji može se videti po tome ko je gde letovao. Ukoliko ste od malih nogu letovali u Crnoj Gori nemajući predstavu da postoje i neka hrvatska ostrva to znači da imate do trideset godina. Ukoliko ste stariji sećate se tih zlatnih jugoslovenskih letovanja, a Crnu Goru ćete doživeti kao ono more kojim ste morali da se zadovoljite nakon rata. Prvoj generaciji Crna Gora je alfa i omega, druga još uvek uzdište za kampom na Lastovu. Ipak, da se rat umešao i u sećanja onih mlađih, govori i priča Jelene Paligorić, dramaturškinje.

- Tata je radio u Inex Interexportu i tu je bilo odmaralište Zlatna obala, najlepše mesto u Crnoj Gori. U tom odmaralištu smo provodili leta, tata bi uplaćivao to preko sindikata, onda nas ubacivao u prepune vozove. Tu se desila i prva mamina ratna trauma. Pruga kod Titograda je bila minirana, mama je sa mnom i sestrom bila 48 sati u vozu sa naoražanim mladićima do zuba koji su išli dalje. Tu je mama igrala za sestru i mene scene iz filma „Život je lep“ pokušavajući da nas zabavi svih 48 sati. Ja to pamtim kao jedan od najblesavijih događaja iz detinjstva – priseća se Jelena za VICE.

Kao odjek nekadašnje države još par godina su se održavala i sindikalna odmarališta pre nego što su i ona iščezla. Sestre, Martina i Raisa Peterović jedno vreme su išli u letovalište Beopetrola u Petrovcu koje je nažalost pratilo i trovanje hranom.

- Sećam se limenih posudica i tri kugle sladoleda u njemu, braon, roze i bele, tačnije čokolade, vanile i jagode. E pa od tog sladoleda smo se i otrovale. Mazali su nas vodkom i hladili da nas izlače. Ali je ukus piroške na Svetom Stefanu, nakon što smo četiri dana ispuštale dušu, ukus raja. Najbolja piroška ikada – priča mi Martina o iskustvu koje nije zaobišlo nažalost ni mnoge druge.

Međutim, osim toga, setila se i ogromne vašarske balerine u Sutomoru u kome su takođe odsedale i tako dolazimo do te čuvene tačke Crnogorskog primorja kroz koju prolazi i pruga Beograd – Bar.

- Možete da pričate šta god hoćete postoji more i postoji Sutomore. Sutomore je bilo i ostalo mesto po meri radničke klase, sa sladoledom na kugle i luna parkom, dve plaže i jednom ulicom. Obožavam ga. – staje u odbranu Sutomora Jelena.

Naravno, osim sindikalnih odmarališta, postojale su još dve opcije. Jedni su išli na dobre stare kampove, ali je u Crnoj Gori uvek bio jako veliki bonus ako ste na obali sa vozilom. Makar to bila Golf dvojka moje porodice ili stara Tavrija, u kojoj se vozio Markom 28, sa porodicom u potrazi za kampom koji je ipak zadovoljavao neki standard. I zato su kola uvek bila od presudnog značaja.

Smeštaj koji vam je zapadao je često bio kocka, plaže su često bile pretrpane i za neke nedovoljne čiste. Imati vozilo pomoću kojeg će se ići u potragu za plažama bilo je krucijalno. Tada je smeštaj, kakav god da je, služio samo da se prespava. Dok god su asure, suncobran i ručni frižider u gepeku, sve je super.

- Sećam se odlazaka na more u Crnu Goru koje ti je tu blizu. Nije bilo ono preko agencija, aranžmani i te fore već ili ideš pa šta nađes dole ili preko nekoga poguras pa spustiš cenu i nađes neki smeštaj gde će samo da se prespava, a trudiš se što više vremena da provedeš na plaži. – priča mi Uroš, 29.

To me je podstaklo da se setim žene kod koje smo svako letovanje išli u isti apartman u Krašiće, dok još nisu postali to što su danas. I ono što je bilo najlepše kod svega toga, osim što je smeštaj zaista bio pristupačan za smešne novce, je to što su domaćini gostima često postajali kao neka letnja porodica. Iz sezone u sezonu, ne samo što je cena ostajala ista uprkos ekenomskim dešavanjima, već su padala i zivkanja telefonom za čestitanje novogodišnjih praznika. To se valjda radi sa porodicom, a i valja se setite ljudi sa kućom na moru dok u Beogradu veje sneg i planiraju finansijski manevri za plaćanje struje,

Međutim, sve ove priče deo su neke prošlosti i tako je možda najbolje. Morali smo i trebalo je da krenemo dalje, van sankcija, van viznog režima i na žalost sve više van letovanja u Crnoj Gori. Ipak želim da verujem da smo se barem sa njima, u svakom smislu rastali u miru, i da ću kada budem zaradila milione opet biti rado viđen gost u nekom od fensi kompleksa, ležaljka do ležaljke sa Adrijanom Limom. Do tada, završila bih sa rečima sagovornice Jelene Paligorić.

- Crna Gora je užasno bogata i inspirativna zemlja koja daje mnogo više od stomačnih virusa i ružne arhitekture. Crna Gora je bila mikrokosmos uštipaka i krofni u vreme kad se pucalo. To ne smemo da joj zaboravimo. – kaže ona i stavlja tačku na ovaj tekst.