Beba koja se razbolela u prihvatnom centru za izbeglice preminula je šest nedelja kasnije

Prethodno objavljeno na VICE News.

Jazmin i Mari privele su američke pogranične službe, i predale ih Imigracionsko-carinskim snagama (ICE) koji ih je smestio u centar u Diliju, najveću od tri ustanove za prihvat ilegalnih imigranata, sa kapacitetom od 2,400 mesta.

Mesec dana pošto su njih dve stigle u Dili, Mari je počela da kašlje i guši se; temperatura joj je prelazila 40 stepeni. Dve nedelje u pritvoru, Jazmin je nemoćno gledala kako bolest njene ćerke popušta i ponovo je steže; borila se protiv virusa koji je počeo kao obična prehlada.

Šest nedelja po otpuštanju iz centra, preseljenju u Nju Džersi, i šetanja od bolnice do bolnice, Mari su najzad skinuli sa aparata i dozvolili da premine u Dečijoj bolici Filadelfije. Kao zvaničan uzrok smrti navedena je virusna upala pluća.

Mari nije umrla u ICE pritvoru. Dok je VICE News sprovodio ovu istragu, pojavile su se neosnovane glasine na društvenim mrežama na koje su reagovali zastupnici imigracije koji se odavno žale na situaciju kojoj su deca izložena u Dili centru. Mari je umrla od virusne infekcije od koje deca umiru svud po svetu, iako doktori kažu da uslovi u institucijama kao što je Dili pomažu da se virusi lakše šire i otežavaju oporavak.

Jazmin razmišlja o tužbi protiv ICE od kako je napustila prihvatni centar. „Još uvek ne razumem zašto mi se sve ovo desilo. Posle toliko tegoba, zaslužujem samo sreću”, kaže ona.

Jazmin odnedavno zastupaju advokati koji tvrde da je Dili centar „neoprostivo izneverio” na planu brige i Jazmin i Mari.

„Umesto da ponude utočište od nasilja, ICE je Jazmin sa bebom pritvorio u rizičnim uslovima, nije im pružio osnovnu medicinsku zaštitu, a ni adekvatan nadzor”, kaže R. Stanton Džons iz Arnold & Porter, advokatske firme iz Vašingtona. „Mari je pod njihovim nadzorom bila zaražena respiratornom infekcijom kojoj nije bilo posvećeno dovoljno pažnje gotovo mesec dana. Kad su shvatili da je beba ozbiljno bolesna, ICE je samo otpustio Jazmin i Mari iz pritvora. One su se odmah obratile doktorima, ali bilo je prekasno.”

Iz ICE nisu želeli da komentarišu ovaj konkretan slučaj, ali tvrde da njihova agencija ozbiljno prilazi svim zdravstvenim problemima. „ICE predano radi na medicinskoj zaštiti svih lica pod našim nadzorom, i upućuje ih na sve neophodne preglede. Sveobuhvatna zdravstvena zaštita je na raspolaganju svim osobama u ICE pritvoru,” navodi se u mejlu njihovog portparola.

Pet pedijatara ispitalo je simptome, stanje, i ICE medicinske podatke iz centra u Diliju. Za VICE News oni kažu da je Mari primila terapiju kakvu bi i sami namenili detetu tog uzrasta sa tim simptomima.

Ali Mari je ipak preminula od posledica infekcije po prvi put konstatovane u Diliju, ustanovi poznatoj po pritužbama zbog neadekvatne dečije zdravstvene zaštite. Ovog jula, dva lekara Državne bezbednosti objavili su pregled stanja u ustanovama ovog tipa tokom prethodne četiri godine. Uočeno je mnoštvo problema, i zaključeno da praksa porodičnog pritvora predstavlja „eksploataciju i napad na dostojanstvo i zdravlje, kako dece tako i čitavih porodica.”

Doktori i drugi ljudi koji se bave medicinom već godinama tvrde da masovno zatvaranje dece i porodica u ustanovama nalik na zatvore izaziva stres, traumu, i probleme sa zdravljem. Pedijatri sa kojima je VICE News razgovarao kažu da isti uslovi takođe otežavaju i oporavak deteta od infekcije disajnih puteva.

„Respiratorne zaraze lako buknu u zgusnutim populacijama”, kaže Piter Hotez iz Nacionalne škole za lečenje tropskih bolesti pri Medicinskom koledžu Bejlor u Hjustonu. „Ovde se deci samo još doda težak psihološko-društveni stres, što potencijalno utiče na imuni sistem i čini organizam prijemčivim na viruse i bakterije.”

Ove ustanove izazvale su dodatnu kontroverzu od kako je Tramp administracija zauzela stav nulte tolerancije po pitanju imigracije, pa su se početkom godine deca masovno odvajala od roditelja; trenutno su na smeštaj u njima osuđeni svi koji granicu pređu ilegalno sa decom. Vlasti planiraju da prošire kapacitete za privremeni smeštaj imigrantskih porodica gradeći dodatne centre nalik Diliju. U junu je ICE podneo zahtev za dodatni prostor od 15,000 lica u porodičnom pritvoru, što je samo učvrstilo ovaj sistem za budućnost.

VICE News je kroz seriju intervjua i ispitivanja medicinskih zapisa uspeo da rekonstruiše poslednja dva meseca života Mari Huarez. Doktori tvrde da je ona mogla da umre od ovog virusa i da je bila od starta lečena u bolnici umesto u ambulanti prihvatnog centra u Diliju.

„Zvučalo je kao da joj zdravlje nije u najboljem stanju, ali ne bi se reklo da će infekcija biti smrtonosna.

„Zdravstvene usluge koje su joj ponudili bile su razumne", kaže Dr. Juen Vang, pomoćni direktor pedijatrije u medicinskom centru Univerziteta Stanford. „Zvučalo je kao da joj zdravlje nije u najboljem stanju, ali ne bi se reklo da će infekcija biti smrtonosna.

Drugi doktor kaže da bi on možda poslao Mari u bolnicu da obavi analize, ali rezultati ne bi promenili ishod. Svih petoro lekara sa kojima smo razgovarali slažu se da bi ista dijagnoza i terapija bila određena čak i da se Mari nije našla u ICE pritvoru.

Ipak, stručnjaci odavno naglašavaju da su u ICE centrima uslovi rizični po bolesnu decu. Sam pritvor povećava rizik od zaraze, a gužva i stres otežavaju oporavak.

„Ti faktori su realni; oni narušavaju sposobnost bolesnog deteta da se izbori sa infekcijom.” tvrdi Brajan Blajš, pedijatar iz Oklanda u Kaliforniji, koji ima iskustva sa centrima za prihvat izbeglica.

Jazmin je u rukama imala potvrdu o vakcinaciji bebe kad su je carinici zaustavili sa severne strane granice prvog marta. Agenti su joj zaplenili sve dokumente. „Sve stvari smo morali da stavimo u kesu i više im nismo imali pristup”, kaže ona. „Uveli su nas u kaveze u jednoj jako hladnoj sobi, dali su nam samo po jedno sivo ćebe od onog materijala u koji se umotavaju pokloni.”

Tri dana kasnije, prebačene su iz kaveza u šestokrevetnu ćeliju za šest imigrantskih majki i njihovim potomstvom. Bar još jedno od te dece razbolelo se tokom boravka u centru. Aktivnosti su bile strogo ograničene za Jazmin i Mari. Po par sati dnevno imale su pristup menzi, a na posetu lekaru čekalo se po ceo dan.

Dili je još 2014., otvorila Obamina administracija, po kontrolom korporacije CoreCivic, giganta koji drži većinu privatnih zatvora u zemlji (nekadašnji Corrections Corporation of America). Njihov ugovor sa državom težak je tek nešto manje od milijadu dolara. Dili ja najveći od tri globalna centra za prihvat imigrantskih porodica:

Od kako je javnost reagovala na Obaminu inicijativu širenja kapaciteta ustanova za pritvor izbeglica, pismo je predsedniku uputilo i Američko pedijatrijsko udruženje: „Pritvor u institucijama ovog tipa samo povećava rizik od psihofizičkih zdravstvenih problema, i izaziva nepotrebnu traumu za majku i za dete.”

Posle dodatnih kontroverzi, Državna bezbednost je 2016 obavila istragu i otkrila da ICE standardi ne brinu o bolesnoj deci na adekvatan način. „Roditelji i deca ne bi smeli da čekaju po 24 časa pre nego što im se ukaže zdravstvena zaštita, niti se ista sme pružiti samo hitnim slučajevima“, navodi se u izveštaju.

U julu je DB unajmila dvoje doktora (Skot Alen, Pamela Mekferson) da ispitaju stanje u prihvatnim centrima tokom prethodne četiri godine, a oni su zaključili da stanje nije bezbedno za decu.

U Diliju, Alen i Mekferson uočili su da se medicinski pregledi obavljaju u fiskulturnoj sali zbog nedostatka prostora. Takođe su naveli da Dili ne uspeva da zadrži pedijatre, da nemaju na raspolaganju dečijeg psihologa, da se deca i roditelji kažnjavaju izolacijom zbog uobičajenih dečijih nestašluka. Jednom prilikom, medicinska sestra je u Diliju deci dala doze vakcine namenjene odraslima.

„Zatvarati nedužnu decu zbog postupaka njihovih roditelja je nepravedno; na taj način se deca ugrožavaju kako bi se poslala poruka upozorenja”, navode Alen i Mekferson.

Majke zatvorene u Dili centru godinama unazad žale se na uslove. Mnoge su, poput Jazmin, morale da po dan-dva čekaju kako bi im se ukazala medicinska pomoć. Jazmin kaže da je sate provela u prehladnoj čekaonici sa dvestotinak drugih pacijenata.

Jedna majka u izjavi pred sudom u koju je VICE News imao uvid tvrdi da je satima čekala da se njenom četvorogodišnjem detetu ukaže pomoć zbog povraćanja, proliva, i groznice. Osoblje joj je na kraju dalo Viks mast, ibuprofen, i anti-alergene. Simptomi su se nastavili, a dete je izgubilo 20% telesne mase.

„Ćerka mi kaže da oseća slabost, ne želi niti da ustane iz kreveta niti da se igra”, stoji u izjavi. „Ovakve simptome i obrasce ponašanja nije imala pre našeg pritvora.”

Kejdi Murdza, koordinator Projekta Dili Pro Bono, kaže da čak i zdrava deca u pritvoru počnu da piške u krevet i menjaju ponašanje tako da ih roditelji teško prepoznaju. Murdza navodi da joj se roditelji redovno obraćaju na ovu temu. U proseku jedan slučaj dnevno pripisuje ICE službama, a jednom nedeljno zahteva da se pritvorenik uputi u neku drugu instituciju na lečenje.

Iako CoreCivic drži Dili centa, iz ove kompanije za VICE News kažu a nisu zaduženi za zdravstvene usluge – njih pokriva ICE medicinski odsek. „Najdublje saosećamo sa porodicama koje su pretrpele tragične gubitke”, kažu iz CoreCivic ali ističu da kompanija „nije ta koja određuje terapiju za imigrante u pritvoru. Svi sa pritužbama, bile one rutinske ili akutne, upućuju se na evaluaciju nadležnih službi od čije procene zavisi dalji tretman.“”

Po dolasku u Dili centar, Mari je prošla kompletan zdravstveni skrining pod nadzorom dežurne medicinske sestre koja joj je poslušala disanje i otkucaje srca, ispitala stanje kože i stomaka, proverila puls i testirala na tuberkolozu. Pošto je dete bilo sasvim zdravo, zaključeno je da će je prihvatiti u Dili.

Jazmin je prijatno iznenađena činjenicom da se u centru nude školske i druge dečije aktivnosti. Sprijateljila se sa druge dve majke iz Gvatemale, a Mari je počela da se igra sa drugom decom baš kao što je radila na trgu ispred njihove kuće u Gvatemali. Na fotografiji za legitimaciju, Jazmin je nasmešena dok grli ćerku; kosu joj je vezala u punđu, slično kao i sebi.

Ipak, šest dana po dolasku, očigledno prehlađena Mari više se nije igrala. Prepisali su joj paracetamol protiv kašlja ali nije pomoglo; dan kasnije, imala je temperaturu od 40 stepeni, dijareju, i ubrzane otkucaje srca, navodi se u medicinskim arhivama kojima je VICE News imao pristup. Konstatovan je bronhitis i infekcije uha: uz paracetamol dodali su joj još amoksicilin i elektrolite.

Četrnaestog marta, Jazmin je obavila prvi razgovor u sklopu azilne procedure. Porodice koje prođu taj test puštaju se iz pritvora i čekaju poziv na sledeći stepen saslušanja unutar SA. Porodice koje ne prođu obično se deportuju. Pošto nije želela da ostavi Mari u dnevnom boravku sa drugom bolesnom decom, držala je ćerku u rukama dok je pričala o naselju u Gvatemali zbog kog je bila prinuđena da potraži utočište u SAD. Mari je bila bolesna, a Jazmin kaže da je imigracioni činovnik pitao šta nije u redu sa bebom. Ona je tu briznula u plač i objasnila da ne može da joj obezbedi adekvatnu zdravstvenu zaštitu.

Jazmin je iz očaja pozvala svoju majku koja joj je iz Nju Džersija poslala novac da bi mogla bebi da kupi čaj i limun u komisionu centra. „Očajavala sam zbog ćerke”, kaže ona. „Plakala sam kao luda.”

Dan posle intervjua, Jazmin je po treći put pokušala da od lekara u centru dobije pravu terapiju za Mari. Beba je gubila na težini, a kašalj i kijavica nisu prestajali. Dežurni bolničari nastavili su terapiju istim antibioticima, probioticima, i anti-alergenima.

Nedelju dana kasnije, stanje joj se popravilo. Socijalna radnica u sklopu evaluacije navodi kako „Majka ističe da se ćerka oseća mnogo bolje nego prethodne nedelje, da joj deluje srećno.” U beleškama stoji da je Mari „prebrodila prehladu.”

Dva dana kasnije, stigle su nove dobre vesti. Jazmin je prošla prvi razgovor, pustiće je da izađe iz Dilija. Pao joj je kamen sa srca, najzad će moći da odvede ćerku kod pravog doktora.

Ipak, tog dana Jazmin kaže bolničarima da Mari nije uspela da završi terapiju antibioticima jer ih je povratila. Temperatura joj je ponovo skočila na 39 stepeni, a bolničari beleže da su čuli škripanje u plućima. Ponovo je prepisan ibuprofen, uz Viks mast i anti-alergen Zirtek. Ništa od toga nije pomoglo.

Jazmin u tom trenutku više nije želela ništa drugo osim da izleči ćerku. Molila je nadležne da ih deportuju u Gvatemalu, gde bi bile izložene opasnosti ali bi bar mogla da je odvede u bolnicu.

Po savetu cimerki iz pritvora, Jazmin je iz menze prokrijumčarila so kako bi je utrljala bebi po stomaku. Šake je držala pod uglom od 90 stepeni da joj paketići soli ne bi ispali iz rukava. Dva dana kasnije, ponovo je odvela Mari dežurnim bolničarima jer joj se stanje nije popravljalo. U kartonu stoji beleška po kojoj će se „izdati uput za specijalistički pregled.”

Pošto je prošla razgovor o progonu, Jazmin je znala da će uskoro imati priliku da izađe i odvede ćerku u bolnicu. Nadala se da neće biti prekasno. Oslobođene su 25. marta, kada je dežurna bolničarka procenila da je Mari dovoljno zdrava za transport, iako ne postoje nikakvi zapisi o pregledu tog dana.

Jazmin sa bebom leti za Njuark u Nju Džersiju gde je čekaju majka i braća koji nikad ranije nisu videli Mari. Jazmin oseća olakšanje iako nikada ranije nije putovala avionom. Najzad ima kontrolu nad stanjem ćerke, ubeđena je da će se oporaviti.

Jazmin i njena majka odmah vode Mari na pregled kod lokalnog pedijatra koji joj daje lek protiv upale, antibiotik protiv eventualne bakterijske infekcije, i albuterol preko nebulizera kao pomoć pri disanju. Njena preporuka je da Jazmin bebu odvede u hitnu pomoć ako joj se disanje pogorša.

To se desilo samo pa sati kasnije. Otišle su u kliniku Džon F. Kenedi u Edisonu, gde su joj doktori postavili dijagnozu upale pluća i dva dana kasnije prebacili je na intenzivnu negu. „Govorila sam joj da će ozdraviti, da je jaka, da je hrabra, da znam da će biti dobro”, priča Jazmin.

Doktori su uspavali Mari i intubirali je. Poslednje nedelje života provela je na respiratornim aparatima u bolnicama Nju Džersija odnosno Filadelfije.

„Nije se budila”, kaže Jazmin. „Nisam smela da je dotaknem da ne bih oštetila cevi. Primala je infuziju iz jedno dvadesetak kesica. Bilo joj je baš loše.”

Posle tri nedelje na intenzivnoj nezi, lekari su rekli Jazmin da će Mari preživeti samo uz pomoć specijalne sprave po imenu ECMO koju su imali u Dečijoj bolnici Filadelfije. Morala je da odobri transfer helikopterom za bebu i opremu – nije bilo mesta i za nju.

Desetog maja ujutru, Jazmin je u ćerkinoj bolničkoj sobi čitala Bibliju sa telefona i zapisivala omiljene stihove na papir. Sveštenik je došao da bi se zajedno pomolili. Pokazala mu je ćerkin slike, ispričala mu kako je Mari volela da igra i učila da peva.

Jazmin se seća da je jedna mašina počela da ispušta neki zvuk, ona je pitala o čemu se radi ali su joj doktori rekli da ne brine. Ipak, videla je kako bebi lice otiče. Kasnije je saznala da se radilo o unutrašnjem krvarenju.

Do sedam ujutru, pokušali su nekoliko puta da je ožive dok je Jazmin gledala kako koža njene ćerke menja boju iz plave u crnu. Doktori su joj objasnili da Mari neće preživeti i zatražili dozvolu da je skinu sa aparata.

„Bila je to najteža odluka koju sam ikad donela”, kaže Jazmin. Mari je umrla tog juta u 9 i 26.

Sve tri medicinske institucije odbile su da komentarišu ovaj slučaj, pozivajući se na poverljivost informacija o pacijentu.

Jazmin je poslala ćerkino telo – samo – u Gvatemalu da je rođaci sahrane.

„Imala sam iluziju da ćemo zajedno započeti nov život ovde, jer je u Gvatemali bio nepodnošljiv”, kaže ona. „Htela sam da živimo srećno, da je šetam po parku i vredno radim za nju. Bila mi je ceo svet. Nažalost, ništa od toga nije se desilo.”

Jazmin danas radi u restoranu, studira u Nju Džersiju, živi sa majkom i trojicom braće. Soba joj je puna ćerkinih slika. Na podu leži kutija prepuna medicinskih računa, od kojih su neki adresirani na Mari. Jazmin ne zna kako da plati više od dva miliona dolara koliko duguje bolnicama za negu koju su pružili njenoj ćerki od kako je izašla iz ICE pritvora. Azilne procedure još nisu okončane, a nadležne službe u Teksasu još ispituju okolnosti pod kojima je Mari umrla.

„Ne znam da li će me deportovati”, kaže Jazmin. „Ovde bih mogla da se usavršavam, da nastavim studije, da vodim pristojan život. Radim to u čast svoje ćerke, jer sam to planirala za nju.”