Reklame
стрип

Snima se serija "Dilan Dog" i sad nam se strepnja bori sa nadom

Pričao sam sa Marčelom i drugim fanovima Dilana Doga o najavljenoj seriji. Evo šta smo zaključili.

pisao Mihailo Tešić
08 Avgust 2018, 9:25am

Ilustracija: Jonathan Fara

Kao zvono koje čini UAAARRRGHHH umesto klasičnog zvrndanja, odjeknula je pre nekoliko dana vest da italijanska izdavačka kuća Sergio Bonelli ulazi u ozbiljnu TV produkciju i da će prvi projekat Bonelli Entertainmenta, kako će se zvati ovaj ogranak (kao da stripovi nisu zabava, ali dobro) biti adaptacija njihovog možda najlegendarnijeg serijala – istraživača za noćne more, Dilana Doga.

Dilan Dog je iskovao posebno mesto u srcima ljubitelja stripa u Srbiji, a i dosta šire, tokom ovih skoro 30 godina koliko dolazi u ruke čitalaca. U Jugoslaviji i onome što je ostalo iza nje njegovu popularnost prevazilaze samo Alan Ford, ako govorimo o Italijanima, a Talični Tom i Asteriks iz francuske škole. Ipak, ti drugi serijali su humoristični i satirični, ali pre svega vanvremenski i univerzalni u svojim temama i umetničkom postupku, pa su tako i prijemčiviji širokoj publici, dok je Dilan Dog oduvek bio beskompromisno žanrovski strip. Čak i kad je napuštao čist horor, što je u principu slučaj s novijim epizodima koje su više urbana fantastika, Dilan Dog je uvek ostajao u okviru nekog žanra koji se smatra za „gikovski“, kako se to danas kaže međ mladima.

Zato je reakcija na vest da se priprema prva sezona od 10 epizoda Dilanovih avantura kod svih pravih ljubitelja, da ne kažem gikova, bila emotivna, kao što se i dalo očekivati: od inicijalnog „DO JAJAAAAARGH!“ i „KEVO VADI KIFLICE STIGO SVETI NIKOLA RANIJE OVE GODINE!“ ubrzo se morfovala u nešto tipa: „Ali postoji milion načina da ovo ne valja!“ ili „Ne bismo mogli fizički da podnesemo Dylan Dog: Dead of the Night razvučen na deset epizoda a da ne zabodemo sebi ražnjiće u očne jabučice.“ (uz dužnu napomenu da ima ljudi – znam ih lično - kojima se ova prilično slobodna američka indi adaptacija Dilana Doga zapravo svidela, i kao relativan treš, i kao kombinacija horora i komedije).

Dakle, najveće pitanje koje ovih dana mori srca i duše poklonika detektiva iz ulice Krejven glasi: na koje mine bi Bonelli i kreativni tim koji bude radio na „živom“ Dilanu morao da pazi i da ih po svaku cenu izbegne kako bismo dobili dostojnu adaptaciju junaka kao što je Dilan? Jer posao nije lak i dosta stvari može da pođe naopako, makar ako je suditi po prethodnim pokušajima, kao što je već pomenuti Dead of the Night, ali i par drugih postojećih adaptacija, za koje se mora priznati da su pre svega italijanske, zatim niskobudžetne, a na kraju i da se nisam mogao naterati da pogledam više od trejlera.

„Suštinski problem sa Dilanom, čvrsto verujem, leži u tome što se njegova poetika opire modernizovanju - čemu svedoče aktuelne epizode, iako su plod iskrenog timskog truda da se serijalu vrati stara slava,“ o ovom problemu kaže naš renomirani dilanolog i reper, Marko Šelić.

Marko smatra da je jedna stvar neophodna za ubadanje prave atmosfere, pa tako i za uspešnu adaptaciju stripa – oslanjanje ne samo na zaplet, nego i na okruženje i trenutak u kome su nastale najslavnije epizode serijala. „Italijani su se tu ishitrili: koju godinu nakon početka nastojanja da se Dilan dovede u sadašnjost, osamdesete su na filmu i u planetarno popularnim serijama praktično postale ne estetika, nego već žanr. Serija ima priliku da uhvati baš taj talas: da vrati Dilana u njegovo prirodno okruženje, u osamdesete, u horor, u sklavijevsku melanholiju koja nikad nije depresija, u snoliki nadrealizam, u egzistencijalnu zamišljenost koja nije licemerna.“

Jedna od najvećih snaga Dilana Doga kao stripa je ujedno i njegova najveća mana za bilo koju igranu adaptaciju: Dilan Dog je pre svega omaž njegovog autora, Ticijana Sklavija, svojim horor uzorima, koji su najčešće igrani filmovi. Iako nema sumnje da najbolje epizode Dilana Doga stoje u samom vrhu žanra, a bogami i strip umetnosti uopšte, neosporno je i da je Sklavi kroz serijal želeo da napiše dugačko ljubavno pismo žanru i njegovim najznačajnijim predstavnicima.

On to čak nije ni skrivao. Prve epizode - koje su i dalje prema mišljenju mnogih ovdašnjih znalaca među najboljima – direktno za predložak uzimaju horor kamen-temeljce kao što su Noć živih mrtvaca ili Zona sumraka. Dilan Dog je tako uspeo da pomalo na kvarno postane popularan - jer „volim ono što mi je poznato" - ali i da istovremeno bude pravi post-moderni strip, sa obiljem intertekstualnih referenci koje okidaju sve prave dugmiće kod onih koji vole žanr i prepoznaju ih, a koje s druge strane služe kao idealan uvod za one koji žanr tek opipavaju i koji će početi da ih prepoznaju tek za koju godinu ili deceniju.

Ako nas je Stranger Things nečemu naučio, to je da nije baš toliko bitno da zaplet bude originalan da bi ga publika navučena na koktel nostalgije i krize srednjih godina popušila brže nego Gručo tompus - štaviše, poželjno je da serija koja gađa tu danas tako presudnu gikovsku demografiju koristi prepoznatljive trope, do te mere da je mimikrija voljenih žanrovskih prethodnika krajnje očigledna.

Sklavi i ostali scenaristi stripa su stvorili nešto što je i akcioni horor slešer i buddy komedija, uz šta možeš da se zabaviš ali i zamisliš, jednako nabijeno filozofskim i pop-kulturnim referencama. Prevodilac i sertifikovani dilanofil Ivan Jovanović zato i ističe da bi ton za koji se tvorci buduće TV adaptacije odluče mogao biti presudan za uspeh (kako umetnički, tako i komercijalni).

Dilan Dog je vrhunski evropski strip, sa svojim usponima i padovima, ali u suštini filozofsko delo koje koristi motive horora, natprirodnog, kao i bespotrebnog i vulgarnog nasilja tek kao pokretače razgovora o savremenom životu i problemima pojedinca u svetu metastazirane otuđenosti. Utoliko, ako serija Dilan Dog pođe putem Brejking Beda ili Med Mena dobićemo novi svetski fenomen, naročito pošto se najavljuje saradnja italijanskih producenata s velikim svetskim striming servisima. S druge strane, vrlo je lako da se gledaocima ponudi poluproizvod s jeftinim specijalnim efektima po uzoru na sijaset čak popularnih serija, od Bafi pa do Prave krvi, što se može pokazati zabavnom opcijom za ubijanje vremena, ali čak i da bude izvedeno dobro svelo bi se na veliko traćenje kreativnog potencijala koji Dilan Dog ima.“

Naravno, ni Dilan Dog nije uvek što je Dilan Dog bio nekad. Među fanovima postoji nepisani i neprekršivi dogovor da su prve epizode, s kraja osamdesetih i početka devedesetih, apsolutno nedodirljivi vrhunac serijala, iako su one paradoksalno najderivativnije i najdirektnije se oslanjaju na popularne žanrovske uzore. Tu se može dodati par izuzetaka iz novije produkcije, kao što je epizoda Mater Morbi ili odličan reboot u vidu serijala Planeta Mrtvih u kome je Dilan 20 godina stariji i smešten u post-zombi-apokaliptičnu budućnost. Iako Marko takođe smatra da je opšti ton serije važniji od konkretnih ekranizovanih epizoda i toga da li će biti zasnovane na stripovima, pitanje je da li su potpuno nove made for TV priče pravac kojim treba ići.

„Rečju, ne moraju se doslovno ekranizovati najbolje epizode, ali njihov duh - apsolutno da." objašnjava on. „Italijani se na-krv-i-nož ljute na onaj holivudski promašaj, ne priznajući da taj film veoma liči na mnoge epizode iz poslednjih 15 godina,“ dodaje. „Imaju na plati mnogo scenarista iz čijeg je pera jednako svetogrdan film mogao da nastane, te je bolje da uče no da se dure. Ne očekujem hrabrost da proizvedu seriju koja bi izgledala kao da ju je Mikele Soavi režirao, ali dobro bi bilo da takav pristup imaju u vidu kao referencu. A ako žele savremeno, mogu se latiti Bilotine Planete mrtvih kao trenutno najzanimljivije inkarnacije Dilana Doga, koja bi kroz flešbekove mogla da ispropoveda i stare priče. Raspodela uloga je važna, ali ni upola kao izbor scenarista, režisera i generalnog šta-se-ovde-hoće.“

Verujem da se pre svega hoće zaraditi neka para, ali takođe verujem i da Bonelli želi da na pravi način ispoštuje nasleđe stripa koji im je zakucao mesto u panteonu najvećih i koji je voljen u gomili zemalja i prodavan u milionima primeraka. A slažem se sa Markom da ne bi bilo zgoreg da scenaristi serije pokušaju da očuvaju duh vremena u kojem je Dilan postao popularan – naročito jer osamdesete godine ne bi trebalo nešto posebno prodavati publici. Pogledajte samo već pomenuti Stranger Things ili Ready Player One, i uopšte taj cunami-rivajval estetike pop-kulture osamdesetih koji i dalje traje i preti da sravni sve, makar na sledećih desetak godina. Zašto ne bi i Dilan Dog malo zajahao na tom talasu?

Dobro, sad kad je otprilike jasno šta hoćemo po pitanju radnje i tona koji bi serija trebalo da ima, ostaje samo da dogovorimo tehnikalije, pa možemo da pravimo preventivnu onlajn peticiju upućenu Bonelli Entertainmentu. Ivan nam skreće pažnju na zanimljiv aspekt produkcije na kome bi trebalo insistirati:

„Budući da ne znamo ama baš nikakve pojedinosti o ovom projektu, ostaje i strepnja glede vremenskog formata epizoda. Ukoliko se producenti odluče za epizode približnog trajanja od sat vremena, po uzoru na recimo Igru prestola, s možda pilot epizodom od sat i po, biće nam jasno da je reč o ozbiljnom poduhvatu. Međutim, kraće epizode od četrdesetak minuta biće naznaka da je serija više namenjena lakoj zabavi.“

I naravno, za kraj ostaje pitanje kastinga. Ja sam odvijeć star da bih savetovao bilo kome išta na tu temu, jer meni je Dilan Dog zauvek Rupert Everet, i skičao sam kao malo dete dok sam gledao onu nezvaničnu adaptaciju prevedenu na engleski kao Cemetery Man, gde Everet glumi neku vrstu autoironijske reference u filmu koji jeste na živopisan i zabavan način spojio komediju i horor, ali koji, jebiga, nije Dilan Dog. Ali, Rupert Everet je sada već deda, ma koliko se objektivno dobro držao. Srećom, tu je kolegenica Iva Parađanin, osnivač, blagajnik i doživotni sekretar nezvaničnog Dilan Dog fan kluba koji smo pokrenuli u redakciji, koja se ima neke jasnije ideje na temu glumca koji bi bio pravi izbor za ulogu Dilana.

„Ja baš ne volim Ruperta i nekako sam skroz potisnula činjenicu da je lik Dilana inspirisan njime. A imam i problem pošto sam zaljubljena u Dilana već dugo, dugo i što se mene tiče na planeti Zemlji ne postoji tako dobar frajer. Da ima tako lepe crte lica, tu talasastu zavodljivu kosicu, u isto vreme to seksi mračnjaštvo. Ali, ako baš MORAM da izaberem, hm.... John Hamm (ali da značajno smrša), ili Gael Garcia Bernal... Ne, ne, zapravo možda je najbolje da uzmu nekog anonimusa. Seksi, mračnog i sjebanog anonimusa. Ma, samo da ne useru.“

Što je otprilike i suština onoga što svi mi kao fanovi u ovom trenutku mislimo i ponavljamo kao mantru Abraksasu, Ktuluu ili kome već mračnom bogu koji je spreman da sasluša: samo da ne useru.