Zaboravljena priča o legendarnoj gologrudoj kurtizani koja je spasila Francusku

Prethodno objavljeno na Tonic.

Rođena 1422. u porodici nižeg plemićkog staleža u mestu Fromento u regiji Turen, Sorel je bila čuvena po „nadljudskoj lepoti”. Istoričar Žozef Delor pisao je 1824. kako su „glasine o njenom upečatljivom izgledu privukle pažnju bezbrojnih moćnih vlastelina”, ali ova luksuzna kruna čuvala se za kralja lično.

Devojka je ubrzo zapala za oko Šarla VII, koji je imao brojne poroke ali i dobro oko za žensku lepotu. Političar i esejista Fransoa-Fredik Stenakers pisao je 1868. o kralju Francuske koga je "na svakom koraku pratila masa anonimnih kurtizana, neka vrsta harema, kraljevsko putujuće lovište." Ali Sorel je bila nešto posebno; ne samo prelepa, već izuzetno inteligentna i saosećajna. "Imala je sve na svojoj strani, što se retko viđa; bila je superiorna u telu i u duši, vitalna i fizički i moralno, sposobna da ispuni zahteve svake vrste ljubavi.” Kralj se upecao.

Javnost je sa vremenom morala da primeti rastući uticaj Agnes Sorel na Šarla VII, koji je počeo da se pojavljuje na zvaničnim funkcijama u njenoj pratnji. Nije bilo poklona previše ekstravagantnog za Lepu Agnes, od dragulja i tkanina do imanja. Sorel je u posedu imala prvi brušeni dijamant u Evropi, kao i bajkoviti Château de Beauté ("Zamak lepote") na koji se pozivala po tituli. Šarl je čak zvanično priznao Sorel kao omiljenu ljubavnicu – samo na korak od vereničkog prstena.

Taj potez bez presedana naišao je na žustre reakcije. Kako kaže Stenakers, "Zvaničan status omiljene ljubavnice bila je revolucionarna novotarija koju su, kao i sve druge revolucije, pratile mržnja i prezir."

Za Sorel se govorilo da pakleno spletkari i bludniči. Mnogi autori koji su se protivili kruni širili su brojne glasine o neverstvima. Žorž Šastelen, saveznik prestolonaslednika Luja, Dofena Francuskog i najvećeg protivnika Agnes Sorel, pisao je sledeće: "Sve žene Francuske i Burgundije gube na čednosti kada pokušaju da slede njen primer." Naravno, nije se doticao činjenice da njegov suveren, dobri vojvoda burgundski, takođe drži ljubavnice – ni manje ni više nego njih dvadeset i sedam.

U delu slikara Žana Fukea iskristalisao se prizor po kom je ona do danas ostala poznata; smatra se da je devica gole leve dojke na njegovoj slici pod naslovom "Devica i dete sa anđelima bila upravo Sorel. Renije i Rozmari Hagen ( What Great Paintings Say) navode da bi Sorel bila očigledan izbor modela jer se ona tada smatrala za "najlepšu ženu na svetu". Istu šokantnu pozu je uz 16. veku ponovio anonimni umetnik u kasnijem, neimenovanom prikazu Agnes Sorel.

Iako svet umetnosti i mema svodi Sorel na jednu golu sisu, istoričar srednjeg veka Rejčel E. Mos kaže da ne postoje dokazi po kojima se ona zaista tako oblačila. Šastelen jeste iznosio optužbe po kojima je Sorel „izmišljala i pravila” odore nedoličnog kroja, koje političar Žan Žuvenel de Ursin opisuje kao "otvorene spreda tako da su ženske grudi, dojke, bradavice na videlu.” Ipak, kao što smo već rekli, Šastelen je čuveni kritičar Agnes Sorel.

Naglasak je do te mere bio na njenom izgledu da istoričari opisuju Sorel kao "prvu francusku starletu”. Ipak, ako se stvari sagledaju razumnije, postaje jasno koliko je izuzetna i zaslužna žena bila u pitanju. Nije samo bila ukras na kraljevskoj ruci, već je neosporno menjala tok sudbine kraljevstva.

Šarl VII bio je, kažu, prilično nikakav kralj. Vladao je pred kraj Stogodišnjeg rata, tokom kako Stenakers kaže "jednog od najtužnijih perioda" u istoriji Francuske, kada je gotovo dve trećine današnje teritorije pripadalo Engleskoj i Burgundiji. Što se tiče finansija, isti izvor navodi da je "Francusku kralj doterao do bankrota". Nije imao vremena da vlada jer se odavao kocki, ženama, i piću po više meseci zaredom.

Ali, čim se Sorel pojavila, kralj je bio preporođen. "Šarl VII", nastavlja Stenakers, “do svoje tridesete nije razumeo ni položaj u kom se nalazi ni dužnosti koje mu se nameću. Delovalo je da će do groba ostati mediokritet, ali onda se sasvim neočekivano preobrazio.” U parlamentu su glavnu reč počeli da vode sposobni i pošteni ljudi bliski Agnes Sorel, a Francuska je za samo dve godine povratila gotovo sve svoje izgubljene posede.

"Sorel je kralja molila da ne podleže lenjosti”, pisao je istoričar Anri Martin 1855. "Šarl je najzad počeo da se meša u svoj posao, da razumno razmatra savete i predloge, da prihvata - ako već ne i da sam donosi - ispravne državničke odluke.” Doprinos Agnes Sorel ovom preporodu Francuske bio je od tako vitalnog značaja da je neki istoričari stavljaju na istu ravan sa Jovankom Orleankom.

Nažalost, to nije potrajalo. Sorel je umrla 1450., sa samo 28 godina, noseći četvrto dete, a sa njom i slava Šarla VII. "Sve slabosti iz mladosti", kaže Stenakers, "ponovo su potekle iz njega poput bujice, i donele brojne skandale.”

Kao zvaničan uzrok smrti navodi se dizenterija, ali pričalo se i pisalo mnogo o trovanju, da bi te glasine najzad potvrdio patolog Filip Šarlije 2005. godine. Ko je bio trovač? Sumnja se u prestolonaslednika (kasnije Luja XI), željnog moći i odlučnog u naporima da potkopa temelje očeve vladavine; na putu mu je stajala Agnes Sorel, koja je praktično vladala u ime Šarla VII.

Lako je prihvatiti popularni prikaz Gospe od Butija, ali bilo da je zaista oslobodila bradavicu još u petnaestom veku ili ne, prva francuska zvanično priznata ljubavnica bila je mnogo više od „grudi i međunožja” kako je opisuje jedan autor. Zbog kontroverznih stavova, zbog zabluda svojih protivnika, a pre svega zbog svoje lepote, Agnes Sorel ostala je istoriografski uskraćena za ono što joj pripada.

Poezija je, sa druge strane, mnogo pravednije predstavlja. Volter joj u "Devici od Orleana" daje ulogu kako boginje Venere tako u mudre heroine. Ali možda najprikladniji kompliment ovoj nepriznatoj istorijskoj figuri daju dva stiha iz stare francuske vojne pesme: "Moramo dalje, Agnes zove… Agnes mi jedina odaje počast.”