Pre nego što je Srbija upoznala Novaka, imala je Slobodana Bobu Živojinovića. Stariji ljubitelji sporta se sećaju avantura beogradskog tenisera, koji je svojevremeno imao nekoliko "bliskih susreta" sa samim kremom tadašnje ATP liste, i dva puta igrao "gren slem" polufinala. Naravno, svi dobro pamte legendarnu zgodu sa sendvičom na "Australian Openu" 1985. kao i nesrećni poraz od Lendla na Vimbldonu 1986.
Boba koji je u svom "piku" bio 19. teniser na svetu u singlu i prvi u dublu je bio pravi superstar, na terenu i van njega.
Reklame
Mnogi se, takođe, i sećaju čuvenog egzibicionog susreta sa velikim Borisom Bekerom na beogradskoj "Marakani" 1987. kada je više od 15 hiljada ljudi došlo da pozdravi nemačkog teniskog asa i jednog od najvećih igrača u istoriji ovog sporta.
Kako je prvi dan oktobra ujedno i trideseta godišnjica ovog za ono vreme nesvakidašnjeg događaja, našli smo za shodno da malo popričamo sa Bobom Živojinovićem i podsetimo se kako je profesionalni tenis izgledao u njegovo doba.VICE Srbija: Bobo, prvog oktobra se navršava trideset godina od tog susreta, koji ste odigrali na našem najvećem fudbalskom stadionu. Kakva su vaša sećanja na to?BOBA ŽIVOJINOVIĆ: Trideset godina, vau. To je stvarno jedan ozbiljan vremenski period…pa, to je jedan od mečeva koji će mi ostati u trajnom sećanju. To je pre svega bilo prvi put da je na ovim prostorima organizovana takva neka egzibicija.Bilo mi je zadovoljstvo da ugostim Borisa Bekera koji je bio moj dugogodišnji dubl partner, u stvari mi smo započeli našu tenisku karijeru par godina ranije kada Boris Beker nije bio "taj" Boris Beker, a ja nisam bio u samom vrhu tenisa. Naše prijateljstvo datira iz tih dana, dok smo igrali kvalifikacije po raznim turnirima i ostali smo partneri u dublu i prijatelji. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da ga ugostim i napravim tako veliki spektakl.To je sve inače bila moja ideja. Želja mi je bila da naša publika vidi jednu tako veliku zvezdu kao što je Boris Beker. Imali smo mi Dejvis kup, okej, ali sam hteo da dalje afirmišemo tenis.
Reklame
Kako je bilo organizovati takav meč, montirati sve, pronaći teniski teren? U to vreme nije baš bilo previše terena kao danas gde imate balone na svakom koraku. Pa onda još sve to doneti na stadion…Prvi balon u Beogradu je napravljen 1981. godine na teniskim terenima Partizana. Ja sam kao junior završavao sezonu u oktobru jer nismo imali zatvorene terene. Bilo je tu nekih kao školskih sala gde smo mogli da radimo, ali eto, prvi balon tek 1981.Što se organizacije tiče, nekako još dok sam igrao tenis sa želeo da se bavim organizacijom mečeva, turnira, i tako tih stvari. Posle završetka igračke karijere, zajedno sam sa mojim kumom Jonom Tirjakom organizovao nekoliko turnira, a što se ove egzibicije tiče, pa, imali smo podršku grada pre svega. Međutim, to nije bilo toliko lako. Ja sam pre tog meča bio na američkoj turneji, i kad sam se vratio shvatio sam da postoje organizacijski problemi, i da ja moram da se uključim u sve to lično.To je bilo moje vatreno krštenje u menadžerskim vodama. Za početak, trebalo je nabaviti teniski tepih, a tada niko to kod nije ni pravio.
Otišao sam u Sintelon i pitao ih, "da li vi možete da mi napravite tepih za tenis", a oni me gledaju, "čekaj, kakav tepih za tenis" (smeh). I onda ja njima objasnim, oni su to uradili i ostali posle u tom biznisu.Sećam se da je bilo vrlo naporno napraviti konstrukciju, koja je bila na drvenoj platformi i morala je da legne na atletsku stazu. Konstrukcija je 38x20 metara, to je puno kvadrata, trebalo je sve to uraditi kako valja.
Reklame
Na kraju se sav trud isplatio. Egzibicija je prošla fenomenalno, tribine su bile prepune, i od dela novca koji smo prikupili napravili smo betonske terene na Adi Ciganliji koji su i dan danas tamo.Spomenuli ste pune tribine - u publici su tada bili ljudi koji su bukvalno na tom meču učili pravila tenisa. To su bili povoji tog sporta u našoj zemlji. Da li ste osećali da se tenis budi kao sport, da zauzima svoje mesto uz fudbal, košarku i druge…Haha…a pazi sad ovu priču. Ja sam osvajao teniske turnire kao junior, i onda, sećam se moje prve godine u gimnaziji, jednoj poznatoj beogradskoj gimnaziji blizu Tašmajdana. Spazi ti tu mene profesor fizičkog vaspitanja, a on je bio onako malo jači, krupniji čovek, i dozove me.
"Živojinoviću, dođi 'vamo".
Ja dođem, izvolite profesore, a on će meni, vidi, gledam te, jak si trebalo bi da ideš na boks ili neku borilačku veštinu, daj da te pošaljem kod nekih mojih prijatelja. Ja mu kažem, profesore, izvinite, ja se već bavim aktivno sportom - čuj bavim, ja već prvak države do 16 godina. On pita, kojim sportom? Ja kažem - tenisom.A on će zabezeknuto - "tenisom? Ode ti u pedere…" (smeh) Tako da znaš, tenis tad, u smislu nekog imidža se ovde tako percipirao, kao sport koji nije za "prave muškarce".
Ja sam sticajem okolnosti rođen blizu teniskih terena, odrastao na teniskim terenima, ali ja sam pre svega iz jedne radničke porodice.
Bavio sam se ja i drugim sportovima - tenis je, međutim, moja prva i jedina prava ljubav.
Reklame
Opširniji intervju sa Bobom Živojinovićem gledajte u emisiji VICE SPORT na TV o2 u u subotu 7.oktobra.
PROČITAJTE JOŠ: