Kako nemački bicklisti pomažu izbeglicama u Pirotu

"Ono što je važno, a što je i deo naše misije je i to što je lokalno stanovništo uspelo da se poveže sa izbeglicama."

|
sep 20 2017, 6:00am

Sve fotografije dobijene ljubaznošću Edina Sinanovića.

Već neko vreme kad vidimo neke "biciklističke entuzijaste" na ulicama, velika je verovatnoća da pedalaju i još jednu od društveno odgovornih akcija. Biciklistički aktivizam je u usponu u svetu, pa i kod nas, jer ne samo da služi za podizanje svesti o nekom problem, već biciklisti često usput i pomažu.

Ako ste ovih dana vozili srpskim putevima, mogli ste da naletite na dva Amerikanca i jednog Engleza iz Nemačke koji su pošli u Pirot. Džon, Aleks i Mark odlučili su da pređu 1.800 kilometara, od Nemačke do izbegličkog kampa u Pirotu, kako bi na svom putu podizali svest o položaju izbeglica i otvaranju granica. Plan im je da na svom krajnjem odredištu, u Pirotu, održe radionice o popravljanju bicakala za izbeglice na kojima će sa njima provozati jednu turu.

Njih trojica žele da se povežu sa ljudima kako bi sledeće godine mogli da pomognu što većem broju, jer se bave prikupupljanjem sredstava. Novac koji su sada skupili, iskoristili su za alat za popravku bicikala, kacige za bicikliste i rezervne delove. Sa druge strane, organizacija Refugees Foundation je donirala 19 bicikala kampu u Pirotu koji će biti korišćeni za rekreaciju i vožnju do grada s obzirom na to da je kamp udaljen četiri kilometara i nije povezan gradskim prevozom. Tamo gde su se nekada nalazili ljudi izbegli sa ovih prostora, sada su izbeglice iz Avganistana, Sirije i Iraka.

Džon, Aleks, Mark i Edin

Džon je iz Amerike, živi u Nemačkoj 14 godina, vodi veganski restoran i bajkerski je entuzijasta, a u poslednje četiri godine intezivno vozi i bavi se popravkom bicikala. On je i ranije, u Manhajmu, pomagao izbeglicama, uglavnom obezbeđivanjem hrane, a kasnije je počeo da ih im pokazuje i kako da ih poprave.

Aleks je iz Kanzasa došao u Nemačku pre šest godina kao profesor engleskog. Ove godine se uključio u priču Cycle Across Borders i ovo mu je treća tura. Promoviše vožnju kao način za jačanje mentalnog zdravlja i osnaživanje muškaraca, žena i dece.

Mark je iz Engleske, živi u Berlinu 14 godina i već šest godina se bavi aktivizmom u okviru organizacije Bridges Across The Border u okviru koje je dolazio u Bosnu i Grčku kao učesnik u organizaciji umetničkih radionica za decu. Tokom tih balkanskih ruta povezao se sa Edinom koji radi u Refugees Foundation u Srbiji i shvatio da je dolazak u ovde i pomoć položaju izbeglica prava stvar.

Važno im je da se povežu sa lokalnim grupama, a ne da rade preko velikih organizacija, jer misle da je to pravi način. Ja sam ih uhvatila na putu nazad, u Beogradu, i porazgovarala sa njima o iskustvu u Pirotu u Srbiji.

- Mislim da sam video najbolju radionicu za popravljanje bicikala i delove u svom životu. Stigli smo u 10 ujutru i želeli smo da popravimo dečiji bicikl, pa su nam bile potrebne neke stvari, čovek koji tu radi je bio pijan od ranog jutra, pa nije bio baš predusretljiv, rekao nam je da dođemo sutra, pa nam je trebalo vremena da ga ubedimo da nam pomogne - kaže Džon za VICE.

Bez obzira na to, kaže da je u Pirotu (Pirate city, kako ga zovu) proveo divnih pet dana. Interesovalo ga je kakvi su uslovi u kampovima u Srbiji za izbeglice i misli da su jako dobri, iako je svetsan da verovatno nije u svim ostalim kampovima ista situacija.

Aleksov prvi utisak iz Pirota je to što ih je neki čovek ispred čije pekare su stali im dao besplatno pecivo i kafu i slikao se pored njihovih bicikala.

- Imali smo divnu dobrodošlicu. Ljudi su bili jako ljubazni i otvoreni, šta god da smo pitali pokazali su nam - kaže Aleks za VICE.

Ipak, kaže da je bilo različitih reakcija kada su ljudi čuli šta rade. Čovek iz pekare im je dao da postave ispred njegove radnje poster da će tog dana voditi radionicu za popravljanje bicikala, neki su bili malo i rezervisani, ali je većina dobro reagovala.

- Tu je najveći problem bio, jer se ljudi ne upoznaju, za njih su izbeglice neki nepoznati ljudi, druge boje kože, druge religije, druge kulture, ali čim ih povežete da nešto zajedno rade, da se upoznaju, oni razbijaju svoje predrasude, jer se svi smejemo na isto jeziku. Svi popravljamo bicikle, svako može da dođe u situaciju da nekom pomogne ili njemu da pomognu da popravi bicikl - priča Aleks uz ogroman osmeh, iako je upravo došao sa puta.

U kampu je trebalo neke stare bicikle popraviti, pa su im prvo pokazali neke osnovne stvari oko održavanja. Onda su morali da vide koliko dobro zapravo voze bicikle. Za mnoge izbeglice to je bio prvi put da sednu na bicikl.

- Imali smo veliko brdo na putu od kampa do centra, pa je to bio baš izazov. Bilo je dosta devojaka i žena koje su bile tu koje su htele da nauče stvari oko popravke, jer je dosta muškaraca otišlo da gleda fudbal. Bili su dosta zainteresovani za bicikle, ali dosta su želeli da pričaju sa nama i da nas upoznaju - kaže Džon.

Ljudi iz kampa su ih pitali o tome kakav je život u Nemačkoj i Americi, a oni su njima pričali priče o svom životu. Većina njih misli da će im se svi problemi završiti kad stignu u Nemačku, kaže Džon.

Tokom ovakvih akcija, neminovno je da se vežeš za ljude, kaže Mark. Kada se završila radionica prišao mu je jedan dečak i pitao da li sada idu i da li će se vratiti i onda je seo pored njega i ćutao. To su situacije koje se često dešavaju, vežete se za ljude za kratko vreme, trudite se da nekog nasmejte, da ga nešto naučite, bilo da su to umetničke radionice, popravljanje bicikala, kaže on.

- I sve vreme smo svesni svoje privilegije, svoje slobode da otputujemo skoro bilo gde i na duže ako želimo, i to smo u prednosti ne samo u odnosu na izbeglice, već i na ljude ovde u Beogradu. Svesni smo toga da smo zato što imamo druge pasoše imamo tu slobodu da se krećemo, a svi smo isti ljudi. Mi „zapadnjaci" našu slobodu kretanja uzimamo zdravo za gotovo - dodaje Mark.

- Oni nas pitaju „idete sutra kući", a mi odgovaramo sa da, ne preispitujući to. Mi mislimo da smo prešli puno ako smo vozili bicikl 1.800 kilometara, a ogroman broj ljudi koji su u kampovima prelaze peške ogromnu kilometražu i to godinama bez znanja da li će nekad da stignu na odredište prema kome su se uputili - kaže Džon.

Reakcije ljudi su uglavnom pozitivne, kaže Mark, a najvažnije je to što upoznaju dosta ljudi usput. Ono što i jeste deo njihovog aktivizma je da gde god prolaze, informišemo ljude o izbeglicama.

- Zašto to radimo – iz prostog razloga što su ljudi pomalo zaboravili na izbeglice. Ranije je bilo više priče u medijima, a imate ljude u drugim zemljama koji ni ne prate medije i ne znaju da još uvek ima izbeglica u kampovima, kojima je potrebna pomoć i podrška. Mi želimo da ih podsetimo na to - dodaje Mark.

To što su krenuli sa pričom sa biciklima, pomoglo im je da budu vidljivi u onome šta rade. Kada su krenuli iz Manhajma, lokalni mediji su ispratili njihovu akciju i mnogi su saznali za izbegličke kampove u Srbiji i ispratili su ih na put, i organozovali se oko prikupljanja pomoći, iako ni sami nisu znali tačno kuda idu i kako će sve da izgleda.

Na putu su se, naravno dešavale i angdote, a najzanimljivja je vezana za hrvatsku granicu.

- Kada smo izlazili iz Mađarske i ulazili u Hrvatsku, sve je bilo opušteno, pa smo onda tako mislili da će biti i kad smo izlazili iz Hrvatske u Srbiju. Bili smo umorni i nismo mnogo obraćali pažnju, pa kad smo videli da nikog nema na prelazu, jer je to bilo jako rano ujutru spontano smo samo produžili. Međutim carinik je krenuo da viče na nas misleći da bežimo ili da pokušavamo nešto da uradimo - kaže Aleks.

Oni su odmah stali, ali se carinik ozbiljno izvikao na njih. Zaposleni na granici su malo negodovali kad su im videli pasoše i to šta rade, slagali su neke grimase i govorili „ha tourists" i „amerikanski".

- Uglavnom, preživeli smo haha - smeje se Aleks.

Do Srbije im je trebalo 13 dana da stignu, kretali su rano ujutru, oko pola šest, a u krevetu su bili uglavnom već u deset.

- Na to se navikneš. Imali smo odlično iskustvo ovde u Srbiji, definitivno ćemo da se vratimo. Najveći utisak su nam prelepi predeli koje smo videli prolazeći kroz Srbiju. Posebno Zavojsko jezero - kaže Aleks.

Džon kaže da će, osim sladoleda od 10 dinara, zauvek da pamti decu koja su bila toliko uzbuđena što voze bicikl prvi put, kao i ljubaznost ljudi ovde.

- I ovde se jede baš mnogo mesa, to sam primetio -kaže Džon.

Marku će ostati u sećanju taj trenutak kad su shvatili da su prešli toliki put i na par sati uspeli da nasmeju neke ljude u teškoj situaciji.

- Pamtiću i to što mi niko nije poklonio rakiju da ponesem, haha, šalim se. Ono što je važno, a što je i deo naše misije je i to što je lokalno stanovništo uspelo da se poveže sa izbeglicama. Neki lokalac je na kraju rekao „da, tamo u kampu su ona dečica koja nam pomažu da popravimo bicikle", to ćemo definitivno pamtiti - zaključio je Mark.

Još na VICE.com:

Cikloveterinari: Ovi carevi voze bajs po Srbiji i pomažu životinjama

Dve godine Info Parka - prva linija pomoći izbeglicama u Srbiji

Kad se Evropljani i izbeglice zajedno provode

Više na VICE
Vice Channels