Reklame
Marksizam

Karl Marks nikad nije bio relevantniji

I to na 200 godina od njegovog rođenja.

pisao Oscar Rickett
08 Maj 2018, 7:37am

Photo: Thierry Ehrmann via Flickr / CC By 2.0

U intervjuu za BBC iz 2011. godine, pokojnog velikog kritičara umetnosti Džona Bergera pitali su, zaintrigiranim ali donekle sumnjičavim tonom, za njegov marksizam i da li je on "i dan-danas od koristi".

"Ako pogledamo šta se dešava u svetu i odluke koje se donose svakodnevno", odgovorio je Berger, "sve te odluke koje se donose u ime jednog jedinog prioriteta, sve većeg profita... u tom trenutku, Marks ne deluje baš toliko zastarelo, zar ne?"

Kao cenjena figura u kulturnim krugovima, Berger je bio ona vrsta marksiste koju je establišment mogao sebi da priušti da toleriše. Jeste, imao je neke prilično radikalne ideje, ali to je bilo prihvatljivo zato što je pisao knjige i snimao televizijske emisije. Nije imao pristup srcu sistema; njegove ideje ostale su na marginama.

Intervjui poput ovog bili su uobičajeni. Marksističkog istoričara Erika Hobsbauma je 2002. godine oznojeni Džeremi Paksman pitao iznova i iznova da li je njegova posvećenost komunizmu zabluda. Sačuvavši dostojanstvo usred Paksmanovog agresivnog skepticizma, Hosbsbaum mu je odgovorio: "Moja posvećenost siromašnima i potlačenima nije."

Decenijama je zapenjena snishodljivost bila uobičajena pozicija za hvatanje u koštac sa marksizmom. U svetlu dvestogodišnjice od Marksovog rođenja ovog vikenda, taj stav postaje sve apsurdniji.

Karl Marks je rođen pre 200 godina, 5. maja 1818. godine u Triru, gradiću u Porajnju uz francusku granicu. Iako je do njegove smrti 1883. godine većina njegovih dela bila još neobjavljena, njegov uticaj samo je rastao i rastao, a tumačenja njegovog dela množila su se do tačke gde bismo danas, kada govorimo o marksizmu (da ne pominjem socijalizam ili komunizam), mogli da govorimo o raznim ideologijama, sistemima i teorijama.

Ovo nije mesto za te rasprave. Dovoljno je reći da Marks (kao i njegov česti partner u pisanju, Fridrih Engels) ostaje vodeći kritičar kapitalizma, da ga je doživljavao kao sistem koji ponižava i iskorišćava radnike, sistem čiji su stalni problemi (beskućništvo, nejednakost, nestalna ekonomija, plutokratija, rasipništvo, nestabilnost) njegov neizbežni i sastavni deo, i da će ti problemi dovesti do pada sistema, sa radničkom klasom koja će se dići da se oslobodi tiranije.

Marksove analize i predviđanja bili su revolucionarni. Pokazali su da je svet bez kapitalizma moguć i da ljudska bića nikad neće biti do kraja slobodna sve do nastanka jednog takvog sveta. Možda zbog toga nijedan mislilac od njegovog rođenja nije izazvao toliko divljenja, strasti, gneva, neverice i snishodljivosti kao Marks.

Establišment obično marksiste smatra opasnim ili apsurdnim, zlokobnim revolucionarima ili naivnim idealistima. Posle kraja Hladnog rata i pojave politike Trećeg puta devedesetih godina prošlog veka, jedno vreme izgledalo je da je marksizam mrtav, da je kapitalizam trijumfovao, da je nastupio kraj istorije i da tu, kao što je to Tačerova definisala, "nema alternative".

Grafit o Marksu u Oakaski, u Meksiku. Fotografija: autor.

Danas stvari izgledaju bitno drugačije. Marksizam, koji nikad do kraja nije ni odlazio, sada se vratio u punoj snazi. Kapitalizam, koji se neko vreme doživljavao kao zakon prirode, nešto večno i nepromenljivo, sada se preispituje i kritikuje čak i od strane njegovih zagovornika.

Cenjene liberalne publikacije kao što su Njujork Tajms objavljuju članke u kojima se govori da je Marks bio u pravu; dete po imenu Sceneable stiče milione pregleda sa video snimcima na Jutjubu o komunizmu; Chapo Trap House je levičarski podkast koji samo gomila pretplatnike; a ankete pokazuju da većina odraslih osoba iz Amerike mlađih od 30 godina odbacuje kapitalizam.

Pojavljuju se nove knjige, pozorišni komadi i filmovi o Marksu, u poslednje vreme usredsređeni na njegovu mladost, kada je voleo da popije i drži banku čitavu noć, a posle zagorčava život kapitalizmu čitav dan.

Širom Zapadnog sveta, Marksov uticaj počinje ponovo da se oseća u političkom mejnstrimu. U Americi, Berni Sanders – koji nije marksista, ali se ni ne gadi Marksa – osvojio je milione glasova kandidujući se za predsednika kao neprikriveni demokratski socijalista u zemlji čije je prihvatanje neoliberalnog kapitalizma i zvanična antipatija prema levičarskoj misli nešto zbog čega je iznova i iznova direktno išla u rat.

U Britaniji, Laburistička stranka obnovljena je pod vođstvom još jednog socijaliste, Džeremija Korbina. Početkom marta, Fajnenšel tajms objavio je intervju sa Korbinovim ministrom finansija u senci i dugogodišnjim drugom Džonom Makdonelom pod naslovom: "Je li Britanija spremna za socijalističkog ministra finansija?" Korbin, Makdonel i njihova glavna saveznica Dijana Abot su decenijama tavorili na marginama Laburističke stranke predvođene Tonijem Blerom i njegovim naslednicima. Danas, iako opkoljeni nevericom i neprijateljstvom, oni se nalaze u njenom samom središtu.

Raščinjavanje kapitalizma, njegov preobražaj u sve grotesknije oblike, kako je Marks prevideo, predstavlja ogroman deo ovog novog oživljavanja interesovanja. U zemljama u kojima je nastao kapitalizam (Evropa, Severna Amerika, Japan) nadnice nisu porasle godinama. Rad je sve više prekarijatski. Dostupan stambeni smeštaj je oskudan. U međuvremenu, oni na samom vrhu sve su bogatiji i bogatiji, sa Oksfamom koji je otkrio da je 2017. godine 82 odsto stečenog bogatstva otišlo u ruke najbogatijeg jednog posto svetske populacije.

Ako imate osećaj da vas potkradaju, tu je Marks da vam pokaže da uvek stvarate više vrednosti za poslodavca nego što vas vaš poslodavac plaća. "Kapital je", piše on, "mrtav rad koji, poput vampira, živi samo isisavajući živi rad i živi što više rada sisa... Ako radnik troši potrošno vreme na sebe, on otima od kapitaliste."

Ako ste opčinjeni i zadivljeni najnovijim trenerkama koje su stigle pravo sa proizvodne trake, tu je Marks, sa svojom teorijom o fetišu na robu.

Ako imate osećaj da ne kontrolišete sopstveni život, da ste samo točkić u mašineriji, da rad koji obavljate ni na koji način ne predstavlja vas i da vas stiska konkurencija, tu je ponovo Marks, sa teorijom o otuđenju i još mnogo toga drugog.

"Marksova relevantnost danas se uglavnom svodi na analizu koncentracije bogatstva u rukama klasa koje drže svojinu, što materijalistički doživljaj istorije smatra početnom tačkom, i u kulturološkim i političkim implikacijama koje takva koncentracija bogatstva nagoveštava i potkrepljuje", rekao je Gregori Kejs, autor nedavno objavljene knjige Marks i Marksizam. "Plutokratija je očigledno svuda, a njena kontrola nad sredstvima propagande [štampa, TV, internet] kao i mogućnostima korporativnog novca da zaobiđe demokratski politički proces jednako je očigledna."

Klejs, koji se predstavlja kao socijalista a ne marksista, navodi tri faktora koji su doveli do obnovljenog interesovanja za leve alternative neoliberalnom kapitalizmu, za šta je Marks "očigledno relevantan".

Grafit o Marksu u Oaksaki, u Meksiku. Fotografija: autor.

To su "istrajavanje finansijske krize iz 2008. godine, uz upozorenje da se hronična nestabilnost i dalje uopšteno gledano krije u osnovi kapitalizma; zapanjujući rast nejednakosti koji je obeležio poslednju deceniju i upozorenja o mogućnosti masovne nezaposlenosti u poznom 21. veku kako se bude nastavljala automatizacija".

Što se tiče ovog poslednjeg, javila se ideja o potpuno automatizovanom luksuznom komunizmu, sa ključnom poentom da automatizacija vodi do političke odluke – mogli bismo da završimo u hiper-kapitalističkoj distopiji u kojoj su mašine preuzele veći deo posla ali novac i vreme i dalje ostaju u rukama nekolicine ili bismo mogli da doživimo da se novac ušteđen od automatizacije podeli ljudima čije su poslove preuzele mašine, na taj način nas oslobodivši.

Suština marksizma, kako sugeriše intelektualac Teri Iglton "jeste u slobodnom vremenu, a ne u radu. To je projekat koji bi trebalo da bude zdušno podržan od strane svih onih koji mrze što moraju da rade. Stoji da su najdragocenije aktivnosti one koje se čine prosto zato što se može i da je umetnost u tom smislu paradigma autentične ljudske aktivnosti."

Vidžej Prašad, autor, novinar i direktor Trikontinentalnog instituta za društveno istraživanje, rekao mi je da, kao marksista, on razume da "liberalizam i drugi oblici političke misli ne mogu da se izbore sa kontradikcijom između visokoparnih ideala i politike koju proizvode (naime, politike koja konsoliduje i propagira privatnu svojinu iznad ljudskih potreba)".

Kapitalizam, smatra Prašad, ne može da razreši sopstvene probleme. "Imamo akutnu nezaposlenost širom planete. Tri milijarde ljudi odlazi u krevet svake noći dok im glad izjeda stomak. Ne postoji rešenje ni za jedno od tih u okviru kapitalističke misli i politike. Preduzetništvo? To neće okončati glad u svetu. Neće ni vaučeri. Kakva alternativa je dostupna?"

Prašad nudi robusnu odbranu česte kritike Marksa, konkretno da je njegov rad poslužio kao temelj za društva koja su na kraju postala nalik diktaturi, da je ubijanje miliona ljudi u Sovjetskoj Savezu, Kini i drugde dokaz da marksizam neumitno vodi u smrt i uništenje.

"Dvadeseti vek je pun eksperimenata usmeren ka post-kapitalističkoj budućnosti", kaže Prašad. "Većina ovih eksperimenata sprovedeno je u seljačkim društvima, gde je nova država morala da se izbori sa sakupljanjem resursa za socijalizam. Ti eksperimenti su nas naučili određenim lekcijama, pružili nam uvid u drugačiji svet – i pokazali nam ograničenja izgradnje socijalizma bez resursa i izgradnje socijalizma bez istinski jake sposobnosti da se bude demokratski na delu."

Na kraju, Marks i njegovo delo predstavljaju tu ideju alternative onome što imamo, ideju da je drugačiji svet moguć. Iako se tretira tako, marksizam nije religija. Ne mora sve da bude primenjeno. Ali jedan od razloga zašto se ljudi toliko plaše Marksa i zašto ga toliko blate jeste upravo njegov otklon od ortodoksnog mišljenja, pretnja uspostavljenom redu koji se krije u njegovom radu.

Postoji takođe, naročito u njegovim ranim radovima, veliko zauzimanje za ljudskost. "Što manje jedete, pijete i čitate knjige; što manje idete u pozorište, plesne dvorane, na javna mesta; što manje mislite, volite, pevate, slikate, mačujete se", piše on u Ekonomskim i filozofskim rukopisima, "što više štedite – veće je vaše bogatstvo koje ni moljci ni prašina ne mogu da načnu... Što manje postojite, više imate; što manje izražavate sopstveni život, život vam je otuđeniji – veće je gomilanje vašeg otuđenog bića."

Danas ne postoji čak ni garancija da će odricanje od javnih mesta i plesnih dvorana u korist rada dovesti do akumulacije lepe količine bogatstva otporne na moljce. Danas ćete prosto možda morati sve vreme da radite da biste preživeli. U Marksu, makar, imamo nekoga ko to dobro razume.

@oscarrickettnow

Tagged:
politika
Komunizam
radnička prava
Karl Marks
socijalizam