Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite osobi koja je usvojila dete u Srbiji

Već godinama unazad postoji uverenje da je usvajanje dece u Srbiji izuzetno težak i mukotrpan proces. Moja sagovornica je odlučila da usvoji svoje treće dete nakon što je već bila mama dve devojčice, a na svog dečaka kako kaže nije čekala dugo.

Iskoristila sam priliku da o procesu usvajanja i roditeljstvu popričam sa nekim iz prve ruke. Zbog osećaja da u razgovoru sa mnom iznosi možda previše delikatne informacije i osećanja dogovorili smo se da ostane anonimna.

Kada se u tebi rodila želja da usvojiš dete?

Mama D.: Znaš, kada se moje prvo dete rodilo u bolnici je bila beba koju mama nije odvela kući. I baš je moja ćerkica delila krevetac sa njom. Da je mene neko nešto tada pitao ja bih je odmah ponela kući. To mi se još jednom desilo kad sam bila u bolnici sa mlađom ćerkom. Delila je sobu sa dečakom bez roditeljskog staranja. To su stvari koje nikada ne zaboraviš.

Naravno, morala sam da objasnim to svom suprugu, jer sam ja ta u kojoj se rodio taj poriv, u meni je neko vreme ta priča emotivno narastala i sazrevala. Ja sam njemu samo prenela tu moju jaku emociju, a njemu je relativno malo vremena bilo potrebno da obradi informaciju i da u sebi napravi emotivni prostor za tako nešto. Trebalo mu je samo malo vremena da kaže stani, da to izanalizira, a onda i prihvati. Ljudi treba samo malo da se izmeste iz ustaljenog sagledavanja stvari.

Kad ste shvatili da želite da usvojite dete koji je prvi korak koji ste napravili?

Stupili smo u kontakt sa centrom za socijalni rad, i onda dobiješ spisak papirologije koju moraš da skupiš, ako se dobro sećam tu ima nekih petnaest – šesnaest stavki. To deluje obeshrabrujuće, ali ako su ljudi naloženi koliko smo mi bili, a mi smo tad čak i devojčicama sve rekli, onda se ti papiri brzo skupe.

Koliko ste čekali na usvajanje zahteva?

Mi smo predali papire u februaru, a do maja nam se niko nije javio ni sa kakvom informacijom. Pa sam ja u maju zvala, da bi mi rekli da su u nekom renoviranju. Rekli su da će zvati za mesec dana pa se ni to nije desilo, morala sam ja da ih zovem. Kad sam drugi put zvala oni su bili na godišnjim odmoru. I onda smo se čuli tek u septembru, kada nam je usvojen zahtev da uopšte uđemo u proceduru. Posle je sve išlo relativno brzo. Nakon što smo došli na listu čekanja trebalo nam je samo dva meseca da dobijemo našeg dečaka. Dakle ukupno, čitav postupak je trajao oko godinu i po dana uz dodatnih 6 meseci u toku kojih je dete u porodici, ali još uvek nije došlo do zvaničnog usvojenja.

Da li si u nekom trenutku pomislila da odustaneš?

Ne, ali me je frustriralo to čekanje i to prolongiranje od sedam meseci. Tek kad smo konačno ušli u proceduru proveravanja da li smo adekvatni usvojitelji, pročitala sam negde između redova da su oni nas u prvih šest meseci čekanja u stvari testirali. Pustili su da prođe neko vreme da vide da li ćemo se predomisliti. Čekali su da u nama „sazri“ ta odluka. Ja razumem njihovo stanovište, i da nisu mogli da imaju predstavu da smo mi o ovome razmislili i izvagali mnogo bolje nego kad smo planirali da „rodimo“ bebu. Oni to sa jedne strane ne znaju, a moj mentalni sklop je takav da ja verujem da svako treba da radi svoj posao onako kako smatra da treba pa ih nisam pritiskala. I tako je nastao taj međuprostor u kome se ništa nije dešavalo što je meni izuzetno smetalo.

Kako si zatim doživela proceduru koja je usledila?

Vidim da se ljudi žale, ali mi nismo imali problema. Ona mora da bude takva, ti moraš da budeš skroz siguran u to kome poveravaš to malo biće.

Nažalost kod nas ljudi, kada im je nešto važno, odmah krenu da traže neku vezu. Ja zaista odgovorno tvrdim da smo mi apsolutno samo ušli u taj Centar za socijalni rad bez da smo se uopšte raspitali ko tu radi ili da li postoji neko ko bi mogao da ubrza proces. Odgovorno tvrdim da u našem slučaju nije bilo nikakve manipulacije, mada jesmo imali sreće jer smo imali "sužene“ zahteve.

Postoji li nešto što te je iznenadilo tokom procedure usvajanja?

Kada smo mi stigli na listu čekanja, u Srbiji je bilo osam stotina dece za usvajanje i četiri stotine usvojitelja. Pomislio bi čovek da ne bi trebalo da bude nikakvih problema. A onda shvatiš da je sa tog spiska barem sedam stotina dece otpisano kao nepodobno jer ne zadovoljavaju očekivanja budućih usvojitelja. Mene je je recimo neprijatno iznenadila to što su nas pitali da li (ne)želimo dete određene nacionalnosti. To mi je bilo u potpunoj suprotnosti sa suštinom priče o usvajanju.

Kada sam pričala sa rođakom koja inače radi procene da li su neki ljudi adekvatni kao usvojitelji, ja sam je pitala da li kod njih u Švajcarskoj postoji ta stavka. Ona je bila u šoku. I ja sam burno reagovala kada su me to pitali. Ali onda mi je psihološkinja objasnila da oni moraju to da uzmu u obzir, jer ako neko ima problem sa tim da uzme dete romske nacionalnosti a to se nažalost dešva, oni neće biti funkcionalna porodica. Prosto, na žalost, em smo mi druga dimenzija od Švajcarske, em mnogi ljudi žele da se ostvare kao roditelji ali u određenim okolnostima.

Koji su bili vaši zahtevi na spisku karakteristika koje bi dete trebalo da ima?

Mi smo imali samo jedan uslov a to je da dete bude zdravo. Razmišljali smo i o tome, da li to mora da bude tako. Ali mi imamo već dvoje dece i nemamo nikakvu pomoć sa strane, prosto zaista nismo imali taj kapacitet da odemo dalje. Znam koje su moje mogućnosti i tu smo morali da izvagamo. Da bi adekvatno brinuli o takvom detetu neko od nas dvoje ne bi mogao da radi a to ne bismo mogli da iznesemo. Sa druge strane bili smo otvoreni za sve ostalo. Hraniteljka mog deteta je strahovala da mu se možda zbog stavki iz njegovog kartona nikad neće pronaći roditelji. Mi smo možda zbog toga i tako kratko čekali na njega, a verujem da smo bili poslednji na listi.

Šta te je najviše uplašilo u celom tom putovanju?

Moje dete je bilo u hraniteljskoj porodici koja se jako vezala za njega, koja je želela da ga usvoji ali zbog godina nisu bili podobni usvojitelji. Dakle, mi smo njega videli tek kad nije bilo dileme da smo mi ti koji će ga usvojiti. Ali ono što je meni jako teško palo je to što su nakon tog prvog susreta oni nama rekli da bi on već za sedam dana mogao da pređe kod nas. Njegova hraniteljica i ja smo bile u šoku.

On je bio u jednoj harmoničnoj sredini skoro dve godine i iako sam ja kao roditelj bila jako samouverena, meni se činilo da tako nagla promena nije u redu prema detetu. Socijalna radnica je imala pristup da se takve stvari hirurški seku, ali sam ja osećala potrebu za barem još jednim viđenjem do tog „probnog“ vikenda nakon koga bi on ostao kod nas ako sve prođe kako treba.

Takođe, drugo stanovište centra za socijalni rad, za koji mislim da se postepeno menja je taj da sa hraniteljskom porodicom treba prekinuti svaki kontakt. Meni to nije bilo prirodno. Meni je to pravljenje crnih rupa u memoriji nešto što nema nikakve logike. Vidim da se sad više radi na tom kontinuitetu.

Tako da smo „izboksovali“ još to jedno viđenje da on upozna nov prostor, da upozna svoje buduće sestre, a ja sam u međuvremenu na svoju inicijativu ispitala njegovu hraniteljicu o svim njegovim navikama. Iskreno, mnogo mi je pomoglo moje prethodno roditeljsko iskustvo.

Da li se plašiš tog „velikog“ razgovora do kog će doći kada poraste?

Ovo je baš bolno i teško pitanje. Ja sam vrlo svesna da će u nekom trenutku on u potpunosti osvestiti tu činjenicu, i da će to njega da zaboli. Kada bi me pre pitao da li je on došao iz mog stomaka, ja bih mu rekla da ne, ali bih ga ubacila u majicu i nosala ga po kući, da bi i on video kako je to. Tada bi se nasmejao i to ga je prolazilo. Ali došao je trenutak kad to nije bilo dovoljno. On mi je tad rekao da neće da ga tako ubacim u stomak nego da hoće da mu kažem da je bio kod mene. Meni je bilo izuzetno bolno da ja njemu ponovim da to ipak nije bilo tako. Danima me je to držalo. On se par puta vratio na tu temu da bi posle to sam spakovao u svojoj glavici. Ali ti naravno to njemu kažeš na drugačiji način.

Kako je bilo vašim ćerkama da se naviknu?

One su dakle čekale, čekale, čekale i prvi dan je bila euforija. A onda kada smo otišli da ga kupamo, odjednom su krenule da plaču kao da su shvatile da više ništa neće biti kao što je bilo nekad i da nisu više samo one u centru pažnje. Pa se onda i to promenilo. Nedelju dana su išle svuda naokolo i pričale – ovo je naš usvojeni brat, ovo je naš usvojeni brat. Ja sam ih pustila da ih prođe i ta faza. Nakon nekih nedelju dana sam im objasnila okej, on sad više nije naš usvojeni brat, nego je naš brat pa ne mora to da se ističe i to su odmah prihvatile. Jedna od devojčica je u školi pravila vremensku lentu života sa važnim događajima pa je ona kao vrlo važan događaj stavila godinu njegovog rođenja, iako on nije kod nas od tog trenutka. Ali u njenom sistemu samo je godina njegovog rođenja ta koja je važna. I to je zaista tako.