vice u kraju

VICE u kraju: Preševo - toliko smo slični u različitosti

"Niko se ne bavi problemima Albanaca na jugu Srbije!"

pisao Uroš Dimitrijević; fotografije Ivan Dinić
26 April 2018, 8:03am

Sedeo sam polu-ukočen na plastičnoj stolici u sali Radio Televizije Preševo, trudeći se da ne zaspim sa slušalicama kojima sam pratio oskudan simultani prevod sa albanskog. Nakon celodnevnog špartanja Preševom, jer vam je bukvalno dovoljan jedan dan da ga čitavog obiđete, slušao sam debatu “Pet godina od Briselskog sporazuma: Problemi svakodnevnice”, u organizaciji Incijative mladih za ljudska prava.

Enkel Redžepi, član Odbora za ljudska prava Bujanovac, osvrnuo se na probleme Albanaca u oblasti Preševa, Bujanovca i Medveđe, više puta ponovivši nešto što bi možda moglo da se nazove izlizanom floskulom, ali opet vrlo jasno oslikava opšti utisak koji sam stekao tokom kratkog boravka u Preševu.

- Niko se ne bavi problemima Albanaca na jugu Srbije – rekao je Enkel Redžepi.


Preševo se nalazi blizu granice sa Kosovom sa jedne i Makedonije sa druge strane i izgleda da niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko ljudi živi tamo. Kako su Albanci iz opšitne Preševo bojkotovali popis iz 2011. godine, broj stanovnika se nagađa. Prema podacima komisije međunarodnih i domaćih eksperata iz 2015. godine, u opštinama Preševo i Bujanovac živi oko 67.900 stanovnika. Ragmi Mustafa iz Nacionalnog saveta Albanaca, koga sam imao prilike da upoznam u jednom kafiću u Bujanovcu, slaže se sa ovakvim procenama.

- Nemoj me držati za reč, ali procenjuje se da, zajedno sa opštinom Medveđa, na ovim prostorima živi između 60 i 90 hiljada Albanaca – kaže Mustafa za VICE.

Ragmi Mustafa

On dodaje da je popis iz 2011. godine bojkotovan iz više razloga, ali da je jedan od glavnih bio taj što se čitava procedura obavljala na ćirilici, koju većina Albanaca ne razume, pa su se sve albanske političke stranke odlučile na bojkot.

- To je redak slučaj da su se, u skorije vreme, svi albanski političari oko nečega složili – priča Mustafa.

Ali bojkot kao da predstavlja glavni alat političkog aktivizma Albanaca sa juga Srbije. Pored popisa iz 2011. godine, Albanci su bojkotovali i poslednje predsedničke izbore, prema mišljenju nekih, sasvim opravdano. Mustafa kaže da u Srbiji sada već ima 13 različitih albanskih partija i da Partija za demokratsko delovanje PDD ima stav da treba da se učestvuje na izborima, jer se tako pokazuje ne samo namera Albanaca da se integrišu, već i da budu deo sistema u kome se rešavaju svi bitni problemi.

- Albanci su učestvovali na svim izborima, osim na predsedničkim. Jer nijedan predsednik nije tražio podršku Albanaca. Predsednički kandidati takođe smatraju da ako dobiju podršku Albanaca, sigurno neće pobediti na izborima. I pošto niko ne dolazi, niko neće sa nama, onda “Go and fuck you!” – kaže Mustafa.

Preševo je jedan od onih gradova o kojima ne znam apsolutno ništa, isto kao i dobar deo mojih vršnjaka. Znam za sukobe između albanske Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe i tadašnje jugoslovenske policije koji su se odvijali između 1999. i 2001. godine, i za uklanjanje spomenika pripadnicima OVPBM dvanaest godine kasnije. Ali sadašnji odnosi između srpskog i albanskog stanovinštva, društveni život i perspekitva mladih mi predstavljaju veću nepoznanicu od kriptovaluta.

Jedan od boljih načina na koji čovek može da se odupre mistifikaciji koja karakteriše skoro svako mesto u Srbiji južnije od Leskovca, jeste da ode tamo. Zato sam spakovao garderobu za nekoliko dana i sa ekipom Inicijative mladih za ljudska prava krenuo na dvodnevnu ekskurziju do Bujanovca i Preševa.

Spavali smo u Bujanovcu, smešteni u objektu koji bi i najtolerantniji korisnik Trip advajzora koji je pola radne karijere proveo u Legiji stranaca nazvao najgorim hotelom u Srbiji. Bio sam u lošim hotelima, hostelima i kampovima, čak sam na sopstveni inicijativu proveo sedam noćenja u hotelu u Banskom, ali nikada nisam bio u onakvom smeštaju. Izgleda kao deo seta za prvi deo Trejnspotinga, one gajbe u Edinburgu u kojoj Sikboju umire beba.

Možda bi upravo Choose life forma bila idealna da se napiše kratak prikaz smeštaja za turističku brošuru Bujanovca, ukoliko bi turistička brošura uključivala lokacije na kojima možete na miru da uzimate hors.

Higijenske mere.

Izaberi smeštaj na periferiji grada koji je u samoj svojoj osnovi pripizdina. Izaberi ispucale gole zidove, televizor bez daljinskog i orman dovoljno veliki da u njega sakriješ leševe iz prvog poglavlja Maks Pejna. Izaberi sobu bez grejanja i tople vode, ali sa klima uređajem koji donekle može da utopli prostoriju, usput oslobađajući prašinu, grinje i nepoznate bakterije koje mogu izazvati respiratorne komplikacije. Izaberi ćebe koje je tvoj pradeda ostavio tu kada je 1915. bio u prolazu, pokrij se njime i nadaj se da ćeš se nekog dana u nekom trenutku probuditi, pa makar i bolnici. Izaberi beli peškir sa sitnim flekama koje mogu predstavljati ili govno ili rđu sa hladnih radijatora. Izaberi hladan pod prekirven prašinom u kojoj iz dosade možeš crtati logo Epla. Izaberi kablove koje vire iz zidova, čiju jedinu praktičnu namenu vidiš u samoubistvu kratkim spojem. Izaberi nedovršenu terasu bez ograde, prekrivenu ptičijim izmetom, ali sa panoramom dovoljno impresivnom da te motiviše da preguraš noć. Izaberi život i prijatan boravak.

Rano ustajanje, višesatni put i fenomenalna punjena pljeskavica koju sam ranije tog dana pojeo u Bujanovcu, pobedili su hipohondriju i higijensku preosetljivost, pa sam utonuo u san.

Nakon što sam se istuširao ledenom vodom i pojeo odličan omlet – hrana više nije mogla da me iznenadi, sve što sam stavio u usta po dolasku u Bujanovac je bilo dobrog ukusa – navukao sam jaknu u kojoj izgledam kao diler ekstazija na rejvu blizu luke i iskulirao nekoliko minuta na terasi pred polazak za Preševo, neznajući šta me tamo čeka.


Moj vodič u Preševu je dvadesettrogodišnji Leart Hajrullahu, lokalni DJ, grafički dizajner i član Kancelarije za mlade. Leart je neverovatno prijatan tip, koji iz nekog razloga stalno drži ruke prekrštene. Ne znam da li je u pitanju stav ili mu je samo zgodno da ih tako drži.

Pričamo na engleskom, jer je njegovo znanje srpskog oskudno, dok je moje znanje albanskog nepostojeće.

Leart me vodi u The Club, kafić u kome on redovno pušta muziku i navodno najpopularnije mesto u gradu. Osim što je rezident DJ, ovde redovno ispija kafu, tako da The Club smatra odličnim polazištem za moj obilazak Preševa. Razgovor započinjemo pitanjem koje mi je prvo palo na pamet kada sam ga upoznao.

Kako je biti DJ u Preševu?

Leart je jedan od dvojice DJ-eva koliko ih ima u Preševu i, koliko god to zvučalo neverovatno, može se nazvati pionirom preševske scene, jer ranije nije ni bilo DJ-eva, nego su morali da ih dovode iz Vranja.

- Krenuo sam da puštam već u srednjoj školi, dakle, vrtim duže od pet godina. Najviše volim da puštam hip hop i r’n’b, ali kada vrtim ovde, onda može da se čuje svašta, dosta mejnstrima – priča mi Leart.

To sve verovatno podrazumeva pesme Dua Lipe i Rite Ore, jer vidim njihove slike na velikom zidu prekoputa nas.

- Da, one su kao ikone ovde. Svaki put moram da pustim bar jednu pesmu od njih dve – kaže Leart.

Međutim, ono što je bezveze jeste što žurke ovde traju do ponoći. Eventualno do pola 1. Ali to je bezveze meni, razmaženom lenjivcu koji, u onim retkim trenucima kad izađe, uradi to u jedan ujutru. Preševski DJ nema nikakav problem sa tim.

- Podržavam to pravilo. Ne smeta mi, jer ovde u blizini ipak žive ljudi koji moraju da spavaju. Tako da je dovoljno od 9 do 12. Nemoj pogrešno da me razumeš, ja volim da puštam muziku duže, samo ne želim to da radim ovde - kaže on.

Leart je najfiniji DJ koga sam u životu upoznao. Šta ću sledeće da saznam? Da pušta cenzurisane verzije rep pesama? Ali šta se dešava kada nije dovoljno od 9 do 12? Kada se muzika ugasi, a ljudi stoje sa poluispijenim pivom u ruci, željni zajebancije, jer vikend je, jebi ga, vikend, čak i u Preševu.

- Ponekad odemo na kućnu žurku, kod ljudi koji žive na periferiji ili odemo do Skoplja ili Prištine – dodaje Leart, koji često pušta muziku u tim gradovima, jer mu ugovor koji ima sa The Club-om zabranjuje da pušta na drugim mestima u Preševu.

Mikro muzička industrija at its finest.

Završavamo kafu, a Leart završava verovatno petnaestu cigaretu. Pušenje je sasvim uobičajena stvar u Srbiji, a ovi likovi takođe ne gase cigarete. Moj vodič to iz nekog razloga ne primećuje i ne vidi ništa čudno u tome. Pušenje je kao disanje ovde, to je još jedna stvar koja nas istovremeno uništava i povezuje.

Krećemo u šetnju kroz Preševo, čijim ulicama prolazi iznenađujuće veliki broj automobila za grad ove veličine. Na već dovoljno uskim trotoarima su parkirani automobili, pa su ljudi često primorani da hodaju po ulici. Svi se međusobno poznaju, što nekako dođe logično, i javljaju se jedni drugima preko ulice. Leart me vodi do jedinog trga u gradu blizu glavne džamije.

Mladi, religija, politika

Po Leartovoj proceni, 95% stanovništva u Preševu čine Albanci. On poznaje neke Srbe iz škole, ali se slabo druže jer najveću prepreku predstavlja jezička barijera.

- Albanci koliko-toliko i znaju srpski, ali Srbi ne govore albanski. Ne zato što ne žele, nego ga ne uče u škol - objašnjava mi on.

Za razliku od Bujanovca gde postoje odvojene škole, u Preševu klinci pohađaju istu školu, ali se nastava odvija na srpskom ili albanskom, u zavisnosti od nacionalne pripadnosti đaka. I takav vid obrazovnog sistema nastavlja da širi odvojenost, čak i po završetku škole, jer Srbi odlaze na studije po drugim gradovima u zemlji, dok Albanci upisuju fakultete u Tirani, Prištini, Skoplju ili Tetovu.

- Kada odu iz Preševa, mnogi uopšte ne planiraju da se vrate. Nemaju šta da rade ovde. Stopa nezaposlenosti je oko 70%, a diplome sa albanskih univerziteta im se ne priznaju – kaže Leart.

Izgleda da je želja za odjebavanjem iz učmale neprespektivne sredine zajednička svim ljudima sa ovih prostora, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost.

I ta frka sa diplomama je vidljiva. Na više mesta u gradu nailazimo na grafite kojima mladi Albanci poručuju da žele da im se prizna diploma i da su im potrebne knjige na njihovom jeziku.

Većina želi da ode iz Preševa, ali mali broj ljudi i uopšte dolazi ovde. Kancelarija za mlade je ranije organizovala dosta predavanja i seminara na polju ljudskih prava i rodne ravnopravnosti, pa su tako dolazili mladi iz Prištine, Beograda i Vranja, ali Leart kaže da takvih događaja sada ima manje.

Dolazimo do džamije i najstarije kuće u Preševu iz doba turske vladavine. U kući se sada nalazi kafić, što nije nimalo iznanađujuće za Srbiju, i prepun je, naravno. Pitam Learta koliko su uopšte mladi ovde zagriženi za Islam.

- U Preševu trenutno žive ljudi različitog religijskog opredeljenja, ali oduvek u društvu dominira islam kao. Kako se ide dublje u nepostojanje perspektive i nerazvijanje ekonomije u ovom gradu, toliko lakše se mladi okrenu nacionalizmu ili religiji. Ali većina mladih koje poznajem praktikuje veru na nivou obeležavanja većih verskih praznika, poput Bajrama i Ramazana, dok istovremeno ne napuštaju žurke, kafiće i omladinski život nalik vršnjacima iz ostatka sveta – priča Leart.


I sam stičem, takav utisak. A kako da ga ne steknem kada u dva popodne u kafiću svaki drugi čovek pije pivo? Što me neverovatno asocira na obeležavanje pravoslavnih praznika, odlazak na Šiš ćevap one sekunde kada nastupi ponoć nakon Badnje večeri, jedan posni obrok godišnje i slično.

Na malom trgu u blizini džamije se nalazi i zid sa zastavom Evropske unije koju su mladi u Preševu nacrtali prošle godine, 9. maja na Dan Evrope. Poziramo ispred zastave, svako u svom stilu.

Prilazimo mestu na kojem je do 2013. godine stajao spomenik bivšim pripadnicima OVPBM. Spomenik je uklonjen uz prisustvo oko 200 pripadnika Žandarmerije, ali bez incidenata. Pored policije i novinara, mali broj građana je posmatrao uklanjanje spomenika.

- Nismo mogli nikako da reagujemo, jer je bilo mnogo policije, ali nije trebalo da ga sklanjanju. Ničeg lošeg nije bilo u tom spomeniku. To su bila samo imena veterana, ljudi koji su se borili za nas i naša prava i koji su poginuli tokom sukoba – kaže Leart.

Kultura, tj. ono što je od nje ostalo

Leart odlučuje da mi pokaže malu knjižaru, pa napuštamo trg i krećemo u pravcu glavne ulice. Pešačka zona ne postoji u Preševu i glavna ulica maltene označava samo najprometniju ulicu. Zapravo, broj površina u Preševu po kojima možete slobodno da se krećete, bez rizika da ćete naleteti, makar i na parkiran, auto, jako je mali. Preševo nema ni park.

Na putu do knjižare, nailazimo na prodavnicu koja mi rešava jednu od većih preševskih misterija.

Pa, ovaj izlog objašnjava sve.

Izbor prodavnica i lokala u Preševu nije naročito raznovrstan. Poneka prodavnica nepoznate marke odeće, pekara, ćevabdžinica ili dragstor. I upravo među tim dragstorima, tačnije u jednom, nekada se nalazio bioskop. Gazda dragstora, četrdesetčetvorogodišnji Lokman, koji bivše prostorije bioskopa koristi kao magacin, pustio nas je unutra.

Na prvi pogled ni po čemu ne liči na bioskop, a sa rupom u plafonu i vlagom ne liči ni na skladište, ali kada se oči naviknu na mrak, polako se vide obrisi nekadašnjeg bioskopa. Pod je nagnut, a i veliki zid svedoči da se na njemu nekada nalazilo platno.

- Bile su drvene klupe, na kojima je moglo da sedi pet-šest ljudi. Bio sam prvi razred osnovne škole kada sam prvi i jedini put išao u bioskop. Ne sećam se ni šta sam gledao, neke nindže – priča nam Lokman.

Prema njegovim rečima, bioskop je zatvoren 1981. godine.

Deset minuta kasnije, stižemo do knjižare, smeštene u prostoriji od nekoliko kvadratnih metara. Podseća na one skriptarnice koje možete naći u blizini fakulteta, gde možete da nabavite knjige, ali i ostala sranja poput šestara i korektora. Prodavci mi kažu da se tu mogu nabaviti knjige na srpskom i albanskom, ali nikako mešovita izdanja. Takođe dodaju da se dešava da neki albanski izdavač prevede neke od većih srpskih pisaca, ali još nisu čuli za obrnuti slučaj.

Uzimam Nolitovo izdanje “Albanskog sa izgovorom” sa preko 4000 reči i izraza. Ali kada pitam koliko košta, prodavac mi samo kaže da je to za mene besplatno. Insistiram da platim, ali on još strastvenije insistira da će se uvrediti. Čovek mi ne dozvoljava da bilo šta platim.

Knjižaru sam napustio sa albanskim rečnikom, srpsko-engleskim rečnikom i notesom sa novčanicama od sto evra. Ovo je potrošački raj, pomislio sam. Ušao sam praznih ruku, a izašao sa knjigama i svežnjem novčanica. Doduše lažnim, ali koga briga? Izgleda sjajno na fotografiji.

Ispred same knjižare nailazimo na blistavi primer balkanske praktičnosti – pokretljivi sekač za drva. Ova skalamerija izgleda kao da je ukradena sa seta za film koji su radili Kusturica i Džordž Miler, ali su se tokom snimanja istog potukli i razišli.

Kad već pričamo o kulturi, ovo je gotovo muzejski eksponat. Ako želite da cepate drva, samo pozovite ovog tipa.

Nakon kratkog izleta u alternativni automobilizam, odlazimo do preševske biblioteke Mehmet Jusufi. Tamo nas dočekuje Mehmet Ivačit, bibliotekar koji već 24 godine radi u gradskoj biblioteci. I kao i svako ko se u Srbiji profesionalno bavi knjigama, Mehmet pamti neka srećnija vremena.

- Ranije su mnogo više dolazili studenti, dnevno bi samo kroz deo sa stručnom literaturom procirkulisalo 80 ljudi, a danas, ako 20-30 njih uđe u biblioteku, dobro je – priča Mehmet.

On takođe kaže da, bez obzira što većinu stanovništva čine Albanci, veći deo knjiga je na srpskom. I dok razgledam, nailazim na zanimljive naslove.

- Od 2300 članova, samo 17 su Srbi – kaže Mehmet, a ja uviđam jednu sličnost između generacija.

Leart mi kaže da nema neke umetničke scene u Preševu, ali da tokom godine ima zanimljivih manifestacija u kulturnom centru i pozorištu. U Preševu se održavaju “Dani albanske komedije”, a svakog novembra organizuju i fotografsko takmičenje “Prefoto”.

Hrana – ukusna i jeftina

Mislim da je jeftina, jer mi moj domaćin ne dozvoljava da bilo šta platim. U gradu ima dosta ćevabdžinica pekara iz kog se tokom celog dana šire mirisi jednostavnog, ali ukusnog peciva.

- Pekare se otvaraju ujutru i zatvaraju tek kasno uveče, oko deset. Ali vikendima, kada su ljudi pijani i nemaju gde da idu, oni odu u pekaru na burek i pecivo. Tada vlasnici ne mogu da zatvore do 12 – priča mi Leart.

U Preševu možete jesti uobičajena domaća jela. Ali ja želim da probam nešto lokalno, pa me Leart vodi u restoran XL na lahmačun.

Poslednje pile u Preševu.

Lahmačun nazivaju jermenskom picom. U pitanju je tanko testo, nalik tortilji, koje se premazuje sosom od mlevenog mesa, luka, paradjza i peršuna, često začinjeno paprikom, kimom i cimetom. Testo sa vrelim prelivom se srola u nekakav burrito i posluži uz beli sos.

Umažete se kao svinja dok jedete i pola preliva završi na stolu, ali je zato ukus fantastičan. Čak je i fotograf, inače vegan, rešio da prekrši zavet i prepusti se ovom specifičnom specijalitetu brze hrane.

U Preševu ne možete naći albansko pivo, a ne možete naći ni Pećko, što me je malo razočaralo, jer sam od nekih ortaka čuo da je baš dobro. Ali dobro, šta je tu je, lahmačun je jednako ukusan i uz Haineken.

Vadim novčanik, ali Leart me gleda kao da sam se uhvatio za šlic. Ni ručak neću platiti, to je očigledno, ali skupljamo se i odlazimo do obližnje poslatičare. Ili samo poslatičare. U Preševu je sve obližnje.

Po ostalim gradovima u Srbiji kruži mit da ove old skul poslastičare drže isključivo Albanci. Svaka od njih se zove Pelivan. Ne znam da li je u pitanju franšiza ili nekakav univerzalni naziv za albanske poslatičare, ali svaki grad ima jednog Pelivana u centru koji je uvek pun.

Leart me vodi u poslatičaru Kemer, koja navodno postoji u preševu od 1851. godine. Nema previše razmišljanja šta poručujemo – baklave i tulumbe.

Dok jedemo, prodavačica nam priča kako je njena familija otvorila prvu Pelivan poslatičaru u Beogradu, sredinom 19. veka i da je odatle sve krenulo. Ne znam da li je to istina, ali je svejedno dobra priča, a kolači su savršeni. Bilo bi dobro kada bi uz njih služili i špric sa insulinom za svaki slučaj, ali i čaša vode završava posao.

Plaćam. PLAĆAAAAAAAM!

U poslatičari se dešava čudna stvar. Konačno plaćam nešto! Doduše, tek nakon rasprave sa prodavačicom, ali svejedno, dajem 500 dinara. I to je moj jedini trošak u Preševu. 500 dinara za šest kolača.

Šta dalje?

Približava se vreme za debatu Inicijative mladih za ljudska prava, pa odlazimo do RTV Preševo. Usput pitam Learta da li planira da napusti svoj rodni grad.

- Zasad ne. Bez obzira na sve probleme, ne želim da odem. Želim da pomognem mladim ljudima, da im ponudim neformalno obrazivanje. Mislim da je moguće imati lep život ovde. Nalazimo se na odličnoj lokaciji, između Makedonije, Prištine i Srbije. Mislim da možemo da pravimo dobar biznis – kaže mi Leart, po mom mišljenju, preterano optimistično.

Jovana Radosavljević iz New društvene inicijative, Sanja Sovrlić iz organizacije Crno – Beli svet i Enkel Redžepi, član Odbora za ljudska prava Bujanovac, učestvovali su na debati povodom pet godina od Briselskog sporazuma.

Dok su Jovana i Sanja govorile o problemima Srba sa severa Kosova, koji su se, prema njihovim rečima, intenzivirali potpisivanjem Briselskog sporazuma, Enkel Redžepi se bavio problemima koji se tiču albanskog stanovništva sa juga Srbije. On je istakao da se svi sporazumi između Beograda i Prištine tiču Kosova, a ne Albanaca na jugu Srbije.

- Na Kosovu se glas Srba čuje, a Albanci se ovde ne pitaju ni za šta – više puta je ponovio Redžepi.

Enkel Redžepi, Odbora za ljudska prava Bujanovac

Kao jedan od gorećih problema mladih Albanaca u Srbiji, Redžepi je izdvojio nostrifikaciju diploma. On je ukazao na to da se onima koji studiraju u Kosovskoj Mitrovici diplome priznaju u Srbiji, dok Albanci koji završe fakultet u Prištini nemaju isti tretman.

- To dovodi do toga da Albanci ili ostaju na Kosovu ili odlaze u inostranstvo, jer sa tim diplomama u svojim rodnim gradovima ne mogu ništa da rade – rekao je Redžepi.

Jovana Radosavljević, New društvena inicijativa

Jovana Radosavljević iz New društvene inicijative kaže da Briselskim sporazumom Priština samo želi da integriše teritoriju, ali ne i stanovništvo. Ona se osvrnula na brojne biroktratske probleme koji su pojavili potpisivanjem Briselskog sporazuma, poput nemogućnosti upravljanja vozilom sa srpskim tablicama u južnom delu Kosovske Mitrovice, ali i pitanjem bezbednosti koja nije na zadovoljavajućem nivou, što dokazuje ubistvo Olivera Ivanovića.

Neko iz publike je zamolio paneliste da se izjasne ko je zapravo njihov predsednik. Sanja Sovrlić iz organizacije Crno-beli svet kaže da se Srbi sa severa Kosova nikada neće reći da žive u Republici Kosovo.

- Kada se u inostranstvu upoznajem s nekim, uvek kažem da sam iz Srbije, pa onda objasnim situaciju - kaže Sovrlić, a njeno mišljenje deli i Jovana Radosavljević.

Sanja Sovrlić (desno)

Enkel Redžepi nije imao toliko precizan odgovor na ovo pitanje.

- Ja živim u ovoj državi, radim ovde, nostrifikovao sam diplomu i odgovor je...

Pitanje predsednika, pokrenulo je i pitanje razmene teritorije. Niko od panelista tu ideju ne smatra dobrom, niti izvodljivom u današnje vreme.

Marko Milosavljević, Inicijativa mladih za ljudska prava

- To nikako ne bi bilo dobro, jer može doći samo do konflikta i nepotrebnih komplikacija - kaže Redžepi.

On smatra da je greška što se insistira na tehničkom dijalogu i da se, umesto toga, treba voditi unutrašnji dijalog, kako bi se otkrili pravi problemi koji muče ljude, kako na severu Kosova, tako i na jugu Srbije.

I kao nemi posmatrač, kao neko ko je prvi put proveo neko vreme u Preševu i Bujanovcu, mogu samo da klimnem glavom nakon ove izjave. Jer ja ne mogu da se bavim diplomatijom, pregovorima, dozvolama, nostrifikacijama i ostalim sranjima. Moj posao je da odem, vidim nešto i zabeležim. A video sam Preševo išvrljano porukama o priznavanju diploma i literaturi na maternjem jeziku naroda koji čini 95% stanovništva ovog grada. Video sam mog vodiča, DJ-a i tipa koji je završio IT, a čija se diploma ne priznaje. Video sam njegove drugare i vršnjake koji imaju isti problem i pričao mi je o prijateljima koji se zbog takvog stanja ne vraćaju u Preševo. Video sam klince koji bi se možda bez problema družili kada bi samo razumeli šta onaj drugi govori. I video sam ljude koji puše malo više nego mi, ali se jednako dobro zajebavaju u čitavoj bedi koja nas okružuje.

Preševo sam napustio umoran, ali ispunjen na neki čudan način. Grad je mali, depresivan, užasno siromašan i, realno, nema šta da se radi. Ali su ljudi carevi. Svako sa kim sam razgovarao se prema meni ophodio kao da se znamo čitav život, pokazavši, za prvi susret gotovo neprirodnu, ali opet prijatnu dozu prisnosti i gostoprimstva kakvu dugo nisam doživeo ni u jednom mestu u Srbiji. Da li bih voleo još neki put da ih vidim? Naravno. Ali da bih opet voleo da dođem u Preševo? Ne verujem. Možda u prolazu samo, jer mi je prodavačica obećala besplatne tulumbe sledeći put.

Ali to sam samo ja, a eto, neki mladi ostaju i ne znam odakle vade entuzijazam i želje da nešto promene dole. Na nama je samo da ih u tome ne kočimo.