Kako sam istrčao svoj prvi Beogradski polumaraton

Nikada nisam trčao, nisam znao kako se trči, nisam želeo da trčim, nisam video nijedan razlog zašto bi neko trčao ako ga niko ne juri.

|
apr 24 2018, 8:36am

Fotografij: autor

Oči krvave, nad očima trepavice pune soli. Smejem se, a plakao bih. Zapravo, istovremeno se i smejem i plačem i ne mogu da razgovaram sa ljudima. Na dnu fizičkog i emotivnog rezervoara, noge tuđe. Gotovo je.

Mrzeo sam trčanje. Svaku vrstu trčanja dužu od onog kojim moraš sebe da stresiraš da bi dao koš ili gol na terenu u kraju. Nikada nisam trčao, nisam znao kako se trči, nisam želeo da trčim, nisam video nijedan razlog zašto bi neko trčao ako ga niko ne juri. Poseban prezir sam gajio prema trčanju na traci, kada trčiš a ne stigneš nigde. Nepodnošljivo. Ali sećam se kada se to promenilo – prošle godine, na 30. Beogradskom maratonu, kada sam video više od jednog čoveka koji završava polumaraton sa fizičkom spremom (naoko) daleko ispod moje. Verovatno se radilo o inatu.

Autor na maratonu pre nekoliko godina, pre trčanja.

Nabavio sam patike za trčanje u jedinoj specijalizovanoj trkačkoj radnji u Beogradu kao zalog za sopstvenu disciplinu treninga, skinuo najlepšu aplikaciju za praćenje treninga koju sam našao, konsultovao se sa bliskim ljudima sa iskustvom i počeo. Ciljevi su bili jasni – 10km u septembru, polumaraton u aprilu 2018.

Prvi trening pamtim kao dvadesetominutno mučenje od 2,5 km. Hteo sam da ispustim dušu na Tašmajdanu i odmah zabatalim sve. Verovatno su me samo patike zadržale u misiji ostanka na stazi. Svaki sledeći trening do praga od 5 km predstavljao je ozbiljnu muku i frustraciju. Srećom, sa vremenom i povećavanjem kilometraže počeo sam da doživljavam runner’s high. Na srpskom, u pitanju je osećaj opuštenosti, rasterećenosti i bezrazložne bezbrige, koji se, osim nakon trčanja, navodno javlja samo posle nekih formi meditacije i unosa kanabisa. S tom razlikom što nema zabadanja.

Prvi nauk: put do mogućnosti da pređeš sa pet na 10 istrčanih kilometara je lakši od puta do mogućnosti da pređeš sa 0 do 5 istrčanih kilometara. Kao i u životu.

Navike ljudi se menjaju kroz vreme. Poslednjih godina, sve više zaposlenih, zauzetih ljudi posvećuje sve više vremena različitim formama amaterskog održavanja fizičke spremnosti. Različite brendirane i nebrendirane urbane trkačke ekipe se množe, a trčanje je od sporta privlačnog ozbiljnijim trkačima i, zbog troškova, slabije stojećim sugrađanima, postala socijalno poželjna aktivnost i više od treninga. Postalo je lajfstajl. Ja sam trčanje doživeo na drugi način.

Razumem da se ljudi lože na stvari koje im donose višestruke zdravstvene i mentalne benefite, ali mene nikada nije privlačila ideja da se sa ljudima zbližavam na temelju tako neutralne stvari kao što je trening. Moj gas za trčanjem je duboko lični i shvatao sam ga kroz vreme.

Treninzi kojima sam dolazio do zacrtanih ciljeva su uvek bili individualni, a njihova propratna posledica je i vreme u kojem ostaješ sam sa sobom, neometen društvenim mrežama, obavezama, mislima, ljudima. Mogućnost isključenja je drugi benefit koji sam ustanovio u procesu gaženja novih kilometara.

Ljudima koje individualizam tera kroz život, ovakav tip aktivnosti je fizički izraz filozofije kojom se vode. Ideja da možeš da trčiš sam, da ne odgovaraš nikome za sopstveni napredak osim sebi kada stopiraš aplikaciju za merenje performansi, da ti je jasno da ćeš da izađeš na startnu liniju i da nikome nećeš ni pomoći ni odmoći svojim rezultatom osim sebi samom, nekima možda deluje slabo, nekima možda strašno. Meni je legla savršeno i to sam shvatio na prvom ličnom testu – septembarskoj 10k trci kroz Beograd. Prvi put sam izašao na pucanj, prvi put trčao sa više ljudi, prvi put osetio adrenalin koji izaziva trčanje sa masom. Za decembar 2017. je najavljen prvi Beogradski polumaraton i ja ću da budem spreman četiri meseca pre planiranog roka.

Drugi nauk: bez prethodne lične pripreme, nikakvo zajedništvo ne može da te podigne. Kao i u životu.

Ta prva trka otkrila je još jednu važnu stvar – svi smo na istoj misiji, bez obzira kog smo roda, nacionalnosti, seksualnosti, opredeljenja. Svima su nam interesi usklađeni, svi smo došli zbog istog cilja. Zbog Cilja. Sarađujemo, bodrimo se, dižemo jedni druge kada ne ide, i sve to ne radimo zato što smo isti, nego jer ovde nikome nije bitno što smo različiti.

https://pbs.twimg.com/media/DbSNHNHX0AA3Mk5.jpg:large

Autorova oprema za maraton

Treći nauk: Mondenski duh trke je organski. Interesi u njoj nadilaze razlike. Kao i u životu.

Decembar 2017. Šest meseci posle pakla prvih pretrčanih 2,5 km i oko 250 km lakog treninga kasnije, telo mi je u dobroj meri pripljemljeno za Dan D. Kotizacija je uplaćena, majica preuzeta, sva oprema nabavljena. Vreme, međutim, nije sarađivalo. Sneg, košavetina, minus i nedostatak dana koje bih potrošio na zalečivanje sasvim izvesno postradalih sinusa, nagone me na odluku koju donosim dan pre trke – odustajem. Od tada nisam 3 meseca izašao da trčim, pod izgovorom da je zima. Tek sada shvatam da nije bilo do zime, nego do psihičkog pada uzrokovanog pobačajem. Nisam bio sposoban da ostvarim nešto za šta sam se spremao 6 meseci i na trening sam se vratio tek početkom marta, svestan da je vreme koje sam sebi ostavio za vraćanje u formu nedovoljno. Ali sam se vratio.

Četvrti nauk: Svaki korak je sprečen pad. Kao i u životu.

Pripremni dani za maraton su prošli bolje nego što sam očekivao. Brzo sam se vratio na desetak pređenih kilometara po treningu uz solidan pejs (za normalne ljude, pejs je vreme potrebno za prelazak jednog kilometra). Dve nedelje pred trku, istrčao sam svoj dotadašnji dužinski maksimum od ~15 km. Još jedan duži trening i to je to!

Jedanaest dana pred trku, zakačio sam bakterijsku upalu grla i 4 dana proveo pod temperaturom, malaksao, a naposletku i pod antibioticima.

O daljoj pripremi nije bilo govora. O odustajanju nije bilo govora.

Spuštam se Beogradskom, jurim niz Nemanjinu. Ona maše. Kroz Principovu pa preko mosta, pretičem kolegu. On bodri. Skrećem gde sam hiljadu puta skretao u povratku iz izlazaka, pored livade gde nas je otac vodio na fudbal, pravac Zemun. Braća, snajka, dvomesečna bratanica i majka mašu, kumovi mašu, rendom babe mašu. Svi mašu do kružnog toka na NBG. Odatle više ne maše niko, sunce kida i mene i asfalt i mene od asfalt. Pretiče me kolega, opet me bodri. Misli mi okupira đavo i prvi put pomišljam da ja ovo ne mogu. Mnogo je, tek sam na pola puta a ovako je, neću da izdržim. Prvi limun me vraća u život, tempo mi pada ali volja jok. Nekakvi opskurni nacionalisti na Mostu preko Ade se bodre sa „3..2..1..SRBIJA“, a i ja sa njima u glas. Različiti smo ali to ništa sada nije bitno.

Fotografija: Matija Parun

Sedamnaesti kilometar kao predvorje pakla. Ništavilo gorućeg Novog Beograda, dom đavola što se vraća u misli. Trista metara trči, sto hodaj. Dvesta trči, sto hodaj. Do Ušća samo da stigneš, tamo su ljudi, tamo je muzika, još most i tu si, trčimamutijebem. Eto i nje opet kod Brankove, trči sa mnom uzbrdo, do ulice u kojoj sam rođen. Porodilište, mnogo dobra reč.

Na najgoroj uzbrdici u Miloševoj dežmekasta devojka sa natpisom „Vaša istrajnost je moja inspiracija“.

TRČIMAMUTIJEBEM.

Ciljna ravnina, trubači, ljudi u kolicima, deca hajfajvuju. Lepo je.

Više na VICE
Vice Channels