Reklame
smrt

Ljudi u dvadesetim godinama već planiraju svoje sahrane

Prema nedavnim istraživanjima, milenijalci su pripremljeni više od bilo koje starosne grupe za naš neizbežan povratak u zemlju.

pisao Niloufar Haidari
21 Jun 2019, 8:58am

Fotografija: VICE

Bendžamin Frenklin rekao je da postoje samo dve sigurne stvari u životu: smrt i porez.

Dok su veoma bogati često u mogućnosti da izbegnu porez, smrt dolazi kucajući svima na vrata – i čini se da su milenijalci najpripremljeniji za to.

Istraživanje pogrebnih direktora CPJ Field otkriva da je 19 procenata ljudi od 18 do 34 godine već počelo da planira svoje sahrane nakon smrti voljene osobe, u poređenju sa 15 posto ljudi od 34 do 54 godina i samo 10 procenata za one preko 55 ( iako se ovaj mali procenat može objasniti činjenicom da su te starosne grupe već isplanirale svoje sahrane pre svog teškog gubitka).

U saopštenju o rezultatima istaživanja, Džeremi Fild, generalni direktor CPJ Field-a, prokomentarisao je: „Četvoro od 5 onih koji su znali želje za sahranu rekli su da im je to pomoglo da se osećaju kao da rade najbolje što mogu za osobu koja je preminula. Više od tri četvrtine (76 procenata) izjavilo je da im je to olakšalo pritisak oko planiranja sahrane, a skoro isti broj (73 procenata) je rekao da im je to dalo prostor da razmisle kako da pomognu sebi i ostatku porodice dok tuguju.“

Arabela, 26, odlučila je da unapred isplanira svoju sahranu nakon što je izgubila i mamu i dedu u kratkom vremenskom razmaku, a takođe je bila inspirisana maminim pristupom planiranju nakon što joj je dijagnostikovana terminalna bolest.

„Bilo je inspirativno videti je kako prolazi kroz te korake na distanciran način. Na isti način na koji ljudi planiraju svoj rođendan, svadbu, ili bilo šta drugo, tako imaju želje i ideale za svoje pogrebe“, rekla mi je preko telefona. „Veoma malo ljudi je danas religiozno, i ima mnogo drugačijih mogućnosti... Pomislila sam, 'Ako umrem sutra, šta bih želela da se desi? Odatle je proizišla mogućnost da se o tome govori i bude pripremljen.”

Diskutujući o svom planu, Arabela ga je opisala kao “smernicu za određene preferencije, ali i puno onoga što ne želim”. Ona bi volela da bude kremirana i da joj pepeo bude rasut po llitici u Kornvolu koja njoj lično znači. Arabela ne želi da to bude tužno, želi da ohrabri ljude da radije dele srećne priče iz njenog života, nego one tužne o njenog smrti. “Poslala sam svojoj sestri i ocu mejl u kome sam napisala da bih volela da se to dogodi, istakla sam nekoliko pesama koje volim ali takođe sam rekla da se radi i o njima – Ja neću biti tamo, šta god mislili mojim prijateljima i porodici će koristiti.”

funeral hearse
Photo: Justin Kase zsixz / Alamy Stock Photo

Šarlot, 23, odlučila je da unapred isplanira svoju sahranu kada je iznenada izgubila svog oca koji je odlučio da se ubije kada je ona imala 18 godina. “Htela sam da pokažem svom ocu koliko sam ga volela i poznavala, da svima ostalima pokažem koliko je bio sjajan,” napisala je u mejlu, o izazovima sa kojima se suočila nakon njegove smrti. “Htela sam da mu dam odlazak koji je zaslužio, ali nisam imala pojma šta sam radila. Imala sam 18 i planirala sahranu zato što sam želela da ostatak moje porodice bude u žalosti - skoro da sam odustala od svoje patnje zato što sam bila toliko zabrinuta za sve ostale. Finansijski problemi, briga oko toga da činite pravdu osobi koju toliko volite, a nije više tu da vam kaže šta tačno želi. Shvatila sam da bi bilo mnogo lakše, ako umrem, da ljudi koji su me voleli tačno znaju šta sam želela.”

Kloi Meknajt, generalni direktor pogreba u CPJ-u, opširnije priča o tome kako se nepoznavanje pogrebnih želja voljene osobe utiče na one koji sada treba da planiraju sahranu, kao i kako to može uticati na njihov proces tugovanja.

“Ljudi su toliko zabrinuti oko donošenja prave odluke da ponekad mislim da se ne koncentrišu na žalost za svojim voljenim. Mi se ovde srećemo sa takvim ljudima, i to je apsolutno srceparajuće,” kaže ona. ”Oni ne znaju da li su otac, majka ili bilo ko drugi, želeli da budu sahranjeni ili kremirani – oni su toliko očajni u tome da ne izaberu pogrešnu stvar, i mislim da im to donosi mnogo nemira.”

Planiranje sahrana unapred može biti detaljno ili jednostavno ako to želite. Iako CPJ nudi uslugu u kojoj možete izabrati sve od tipa kovčega do načina prevoza koji vas nosi do vašeg konačnog počivališta, ponekad to može biti pojednostavljeno time što ćete samo reći voljenima vaše osnovne preferencije. “Mislim da čak i ako nemate želje, dajte to ljudima do znanja”, savetuje Kloi. “Ako vam je svejedno da li ste zakopani ili kremirani, recite 'Možete vi izabrati.' Recite im stvari o kojima možete odlučivati.”

Postoje znakovi društvenog napretka u načinu na koji se suočavamo sa smrću, o čemu svedoče trendovi kao što su “blagostanje smti”, otvaranje kafića Smrti i dokumentarnih filmova kao što je dirljiva priča Rijene Rouz Dead Good, čija se radnja vrti oko dva pogrebna direktora u Brajtonu. Smrt polako prestaje da bude tabu, a sve je više otvorenijeg prostora za razgovor; kultura povezana sa temom smrti, posebno u istorijski tvrdokornoj Britaniji, polako se menja.

“Biti upoznat sa sopstvenom smrću i svojom sahranom je veoma dobra stvar, nezavisno od vaših godina. Smrt ne bi trebalo da bude tako zastrašujuća, zato što će se dogoditi svima nama, a postoji nešto divno u tome što imamo priliku da odlučujemo o nečemu što će se dešavati na našim sahranama”, kaže Šarlot.

“Mislim da je to prošlo kroz proces generacijske promene”, razmišlja Arabela. “Kod naših roditelja, baka i deka, postojale su određene teme o kojima nisu razgovarali – kao, recimo, mentalno zdravlje. Postalo je mnogo prihvaćenije za ljude da govore o tim malo više morbidnim ili tabu temama. Svi mi krivimo društvene medije za sve stvari, ali mislim da je činjenica da ljudi čuju o smrti i prilično uzmeiravajućim ili traumatičnim iskustvima širom sveta pomogla ljudima da budu otvoreniji. Ljudi se suočavaju sa tragedijama svakog dana. [To može biti] velika mreža prijatelja i zajednica – biti u mogućnosti da govorimo o svojim iskustvima, definitivno mislim da je pomoglo.”

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.