Quantcast

Zeleni Goblin Vilijema Dafoa je najbolji negativac u superherojskim filmovima

Vreme je da to priznamo.

Steven Scaife

Fotografija: Sony

Možda možemo da se šalimo kako je lagano propadao, od Betmena, preko Čoveka Ptice, do Lešinara, ali Majkl Kiton je zapravo prilično dobar u filmu Spajdermen: povratak kući – dovoljno dobar da ga već možemo naći na listama “najbolji negativac u filmovima o superherojima” koje se iz nedelje u nedelju pojavljuju na internetu. Kiton je očas posla kanonizovan pored Mišel Fajfer, Iana Mekelena, Toma Hidlstona, Toma Hardija, i svakoga ko je igrao Džokera bez tetovaža na licu. Ali Zeleni Goblin Vilijem Dafoa u Spajdermenu Sema Rejmija se uzdiže iznad svih, i nakon 15 godina, vreme je da prestanemo da zanemarujemo njegovu prijavu za prijem u Hol slavnih.

Dafoov Goblin predstavlja sve ono što je zabavno kod negativaca u filmovima o superherojima, kao i sve ono što je sjajno kod kemp filmova Sema Rejmija. Ali za većinu ljudi, to je primer kako lako loš kostim može da zaseni dobru glumu. Toliko mnogo likova iz filmova o superherojima nađu izgovor da skinu masku – ne samo da bi se videlo lice glumca tokom tih bitnih trenutaka, već zato što je teško biti ekspresivan pod maskom. Ali Dafo je ne skida: u pitanju je veliki, glomazni metalni šlem koji mu pokriva celo lice, i svoje emocije može da pokazuje samo krutim pokretima glavom i onime što se vidi od njegovih usta ispod senke vizira. Izgleda kao da bi trebalo da se bori sa Moćnim rendžerima.

Lišen bilo kakve facijalne ekspresije, Dafou glas postaje najmoćnije, najdivnije sredstvo. Kao Goblin, ispušta nazalne krike i pakleno cerekanje, kao da čistom snagom volje želi da napravi citat od svake svoje replike – i ono što je neverovatno je to da u tome i uspeva.

Dafoova ubedljivost dok šišti i ruga se kao pravi demon stvara jedinstvenu intonaciju koja se urezuje u sećanje kao malo negativaca od Džokera Majkla Hamila. Preplavljuje pretnjom koja dominira svakom reči scenarija, izbacujući replike negativca sa velikim „N“ , kao što su „Srešećemo se ponovo, Spajdermene“, ili „Ispleo si svoju poslednju mrežu“. Riče rečenice kao što su, „Džejmisonu, ljigavče“, i uspeva to da nam proda. Sve ove reči zvuče komično, ovako zapisane ovde, ali kada ih izgovara zlotvor kakvog je stvorio Dafo, jednostavno zvuče istinito.

A kada Dafo ima priliku da bude Goblin bez šlema, kao da se izliju svi izrazi lica koji su bili zarobljeni pod šlemom. Tokom scene sa ogledalom, kada se smenjuju Goblin i Norman Ozborn, nikada ne dolazi u pitanje ko je ko. Kada Norman drhti od užasa, Goblin nam se primiče kao da vreba plen. Njegove krupne, divlje oči i zlobni, podrugljivi smešak jedva obuzdavaju životinjski bes. Dafo na kraju scene izbacuje vilicu i pokazuje svoje zube, razvlačeći kožu lica u neprirodni, monstruozni grč, koji bi mogao da bude maska za Noć veštica, kao da lobira da igra ovu ulogu lica ofarbanog u zeleno. Verovatno bi to i mogao.

Umesto toga, zarobljen je u zelenom šlemu, oklopu i sa bombama koje tehnički nisu tkive, ali su svejedno potpuno nalik tikvama. Slavimo izvedbe kao što je Kitonova izvedba Lešinara, zato što je nepretenciozan i dozvoljava da njegova pretnja krčka ispod površine, sa samo nijansom njegove prirodne očinjske blesavosti. Nepretencioznost je ono što ovih dana očekujemo; opametili smo se kada je u pitanju trivijalnost filmova o superherojima, koji su od dobrog posla postali sjajan posao.

Očekujemo od njih da budu sa nogama na zemlji i da nam nagimuju i klimaju glavom ukazujuću na preostale budalaštine, da bi nam bilo prijatnije kada se spuštamo na taj nivo. To je ono što radi kostim Goblina – Spajdermen pokušava da prizemlji ovaj lik stavljajući ga u vojnu opremu, vezujući kostim, jedrilicu i bombe u obliku tikve za istraživački program, umesto za neobjašnjivu estetiku Noći veštica.

Ali kostim ne uništava Dafoovu glumu – umesto toga je transcendentuje. Kostim predstavlja svest o tome da publika neće prihvatiti prekomerno i fantastično bez određene doze samosvesti, A Dafo sve to prevazilazi, zato što ne želi da ga to sputava. Kod njegove glume ima neke iskrenosti, a to je ista ona iskrenost zbog koje su Rejmijevi filmovi toliko dobri: oni grlom u jagode skaču u potencijalni kemp koji ide uz plaštove i helanke, i prihvataju ga; ne plaše se da ispadnu blesavi, kao ni Dafo. Peva „Jedan mali pauk“, dok ide da baci tramvaj pun dece u Ist River; zbog njega postarije tetka Mej završi u bolnici kada upadne u njenu spavaću sobu usred molitve, i zaurla „Završi“.

Dafoov Goblin je retko strađan, ali toliko je posvećen besramnoj podlosti, da njegova gluma otkriva nesumnjivo veselje. Savršen je za Rejmovog Spajdermena, film koji se ne plaši romantičnih limunada i svoju poruku „velika moć/velika odgovornost“ prenosi bez trunke ironije. Njegova gluma je pokazatelj superiornosti, zato što odbija bilo kakav pokušaj da njegov lik bude prizemljen, i pobeđuje u tome. Njegova izvedba je idealna. Ona je počast onom ludom, iskrenom veselju koje filmovi snimljeni po stripovima mogu da imaju, kada odbijemo da ih razblažimo, ili umanjimo njihovo junaštvo ironičnim osmehom.

JOŠ NA VICE.COM:

Superheroji iz Burkine Faso

Princeze, superheroji i prve trans lutke na Sajmu igračaka u Njujorku

Fotografije dana u životu superheroja iz stvarnog života