Ljudi su nam pokazali fotografije svog prvog dana u školi u Srbiji

Danas je prvi septembar. Užasni, užasni prvi septembar. Svuda oko nas, anksioznost u kojoj su svi tinejdžeri preživljavali poslednje dane raspusta se pretvori u totalnu potištenost i prihvatanje svoje sudbine.

Leto se završilo. Alarmi na telefonima su uključeni. Noći ponovo služe za spavanje. Sloboda je ostala iza njih, u avgustovskim sunčanim večerima, i julskim danima na bazenu. Na fotografijama sa mora na koje se ne klikće jer su sećanja previše bolna, kao i zvono za početak prvog časa.

Ali postojao je svet pre toga za svakoga od nas. Svet u kome prvi septembar nije bio strašan međaš između lepote leta i tuge jeseni. Svet u kome život nije izgledao kao večna pacovska trka u kojoj niko nikad nije pobedio:

Prvog dana prvog razreda.

Zbog toga smo zamolili ljude da nam pošalju svoje fotografije i svoja sećanja na taj dan.

Kako bi obeležili svečani momenat polaska u prvi razred O.Š. "Milutin i Draginja Todorović" u Kragujevcu, otac mi je organizovao krojeno odelo koje je privuklo poglede roditelja, a i mojih drugara i drugarica iz prvog četiri. Bio sam vrlo elegantan i osećao sam se bitno, tako da je plakanje sa početka predškolskog, moralo ostati u prošlosti. Na samo pet minuta od kuće počinjalo je nešto novo što me je malo plašilo, ali "pošto je pratnja dece u školu, posao za žene", mama i tetka su me vodile uz reči ohrabrenja kojih se i danas, kada mi je teško, prisetim: i to će proći. I prošlo je, osnovna je bila super, ali je srednja, Druga kragujevačka gimnazija, bila mnogo bolja.

privatna arhiva

Fotka je nastala na Novom Beogradu, u bloku 38. Prvi dan škole, davne '99. godine. Iskrena da budem, ne sećam se ničega osim da sam se tog dana osećala kao boginja stila i da sam se divila svom modnom odabiru, sa posebnim akcentom na patike. Mislim da sam čak i obećala da ću kupiti iste takve kad porastem.

Prvi dan nije prošao kako sam sedmogodišnji ja zamišljao. Euforije se ne sećam, ali se sećam tatine panike oko prazne kasete za kameru i svađe sa roditeljima koji su osujetili moj plan da spakujem sve knjige, pernicu i ko zna šta još u ranac dvaput veći od mene. I bili potpuno u pravu. Sećam se i da sam bio razočaran jer sam očekivao da naučimo sve i odmah, a posle uvodnog časa sa roditeljima i još jednog, pustili su nas kućama.

Prvi septembar 1994. godine bio je četvrtak i tog dana se sećam u segmentima. Mog outfita, kolone odeljenja I-5, učiteljice Olge koja je izgledala kao Barbika, iako uopšte ne izgleda tako i mirisa školskog hola. I mog "mama ja neću da ostanem da živim u školi" nakon što je učiteljica ponudila opciju produženog boravka u školi za decu roditelja koji rade duže. Predivne uspomene imam iz tog perioda.

Sećam se da smo se prvog dana svi predstavljali i učitelj nam je tražio da kažemo kako se zovemo i kada smo rođeni. Ja nisam znala svoj datum rođenja i uhvatila me je panika. Srećom, pre mene jedan dečko priznao da ne zna kada je rođen i celo odeljenje mu se smejalo. Ja sam skapirala da ne smem da ponovim njegovu grešku pa sam izmislila neki rendom datum kada je došao moj red da se predstavim.

Mislim da smo mi bili poslednja pionirska generacija, 1982. godište. Slabo se sećam baš tog prvog dana, ali znam da nas je bilo oko 15 u odeljenju, vrlo malo, i samo tri dečaka. Sudeći po ovoj slici nisam oduševljena uopšte, naročito ne učešćem u priredbi. Tadašnji učitelj Milun više nije živ. A da, imali smo magareće klupe naravno po kazni su nas slali da sedimo u njoj. Ta škola u Besnom Foku u koju sam išla je vrlo mala, sa po jednim odeljenjem iz svakog razreda koliko se sećam i bilo je malo učenika.

Ja se u stvari svog prvog dana škole ne sećam baš najbolje. Znam da smo od učitelja dobili čestitke, da je bila priredba i da smo dobili učionicu posle prozivanja. Ne mogu da se setim ni jedne jedine emocije. Znam da sam imao glupu frizuru i šarenu košulju iz onih kompleta sa kratkim pantalonama. Moja osnovna škola je bila u istoj ulici u kojoj sam živeo pa ni sam put nije bio nešto posebno. Učitelj Stojadin je te čestitke koje smo dobili sam crtao i pisao. Njih se u stvari najviše sećam. Par drugara iz razreda sam znao iz obdaništa. Ne sećam se nekog stresa, otpora, problema. Više se sećam nekih situacija tokom školovanja nego samog prvog dana škole. Sve u svemu, kad preturam po sećanjima, izgleda da mi to nije bio jedan od najvažnijih dana u životu.

Još na VICE.COM:

Ljudi nam pričaju o najtupavijim popularnim forama u školi

Roditelji, partneri, škola, pornići – ko vas je učio o seksu?

Seks saveti nastavnice veronauke