Kako izgleda detinjstvo kad ti je otac u zatvoru

Rođena sam pre 19 godina, samo nekoliko nedelja nakon što mi je majka puštena iz zatvora. Moj otac nije bio s njom u bolnici kad sam rođena, zato što se i dalje nalazio iza rešetaka. Kad sam imala svega nekoliko meseci, moja majka me je povela da ga sretnem po prvi put. Kaznu je služio u zatvoru maksimalne sigurnosti u Kadizu, gradu na jugozapadu Španije. Moja majka mi je rekla da čak i taj prvi put nije obraćao mnogo pažnje na mene. Nije pitao kako sam ili kako mi ide – njegova najveća briga bila je da li je majka uspela da prokrijumčari nešto u zatvor što bi on mogao da preproda. Između mene i oca protezali su se čitavi kilometri, i bukvalno – zatvor je bio na deset sati vožnje autobusom od naše kuće – ali i emocionalno.

Rođen sam u porodici koja je sušta definicija disfunkcionalnosti – nikad se nisam našla u istoj prostoriji sama s oba moja roditelja. Štaviše, mislim da ukupan broj sati koje sam provela s ocem ne prelazi 24 časa. Oba moja roditelja završila su u zatvoru zbog trgovine drogom – moja majka je iza rešetaka provela ukupno osam godina pre nego što sam se rodila. Oboje su bili u istoj ustanovi i prvi put su se upoznali u dvorištu – nije im bilo dozvoljeno da prilaze jedno drugom, ali su uspeli da pričaju preko poruka. Uzeli su se u zatvoru dok je moj otac još služio kaznu tamo, samo šest meseci nakon što su se upoznali.

Kao beba, nisam bila svesna da je moj život oblikovan i određen posledicama koje ostavljaju zločin i droga. Ali čak i pre nego što sam shvatila šta se dešava, zaključila sam da moja porodica nije baš sasvim normalna. Moje komšije, nastavnici i praktično svaka odrasla osoba koju sam srela odnosili su se prema meni sa sažaljenjem. Svi su me smatrali onom sirotom devojkom koja odrasta među kriminalcima. A bilo je nemoguće sakriti koliko smo moja majka i ja bile siromašne – živele smo od male socijalne pomoći koju je moja majka dobijala nakon što je puštena iz zatvora.

Iako sam mogla da osetim da nešto nije sasvim kako treba, još godinama nisam bila svesna situacije. Niko mi nije tačno objasnio kakvo je to mesto na kom živi moj otac. Nikad mi nije palo na pamet da pitam zašto putujemo tako daleko da bismo ga videli, zašto moramo da prođemo pored čuvara, zašto s njim možemo da pričamo samo iza ogromnog komada stakla, u prostoriji punoj ljudi koji viču da bi ih čuli njihovi najmiliji.

Ispočetka smo redovno posećivale oca. Moja majka još nije podnela zahtev za razvod i osećala je obavezu da nas podstiče da imamo bilo kakav odnos. Kad se danas osvrnem, mislim da nije smeo da se vrši pritisak na mene da viđam oca toliko često dok sam bila tako mala – bilo je to previše za jedno dete. A nije ni pomoglo da mi približi oca. U nekom trenutku dok sam još bila beba, bio je pušten iz zatvora – ali je ponovo uhapšen nekoliko dana kasnije zbog nekog drugog zločina. U tih nekoliko dana koliko je bio na slobodi, nije proveo nimalo vremena sa mnom.

Istinski sam počela da postavljam pitanja sa šest godina. Moja majka je isprva izbegavala da mi odgovori, tako da sam se naljutila na nju i nekoliko dana prestala da pričam s njom. To je upalilo – nekoliko meseci kasnije, tokom leta, odvela me je na plažu u Huelvi, gradu na oko dva sata zapadno od Kadiza, i pokušala da mi objasni gde mi se nalazi otac. Sedele smo na obali mora i ja sam jela sladoled, a moja majka me je pomilovala po glavi i rekla mi: "Tvoj otac je u zatvoru." Ja sam samo klimnula glavom i nastavila da jedem – nisam shvatala šta to zapravo znači, a moja majka nije bila u stanju da mi objasni ozbiljnost te situacije.

Zakazala je o trošku države nekoliko sastanaka sa psihologom za mene, ali ni to se nije pokazalo od prevelike pomoći. Kad sam pitala očevu stranu porodice o njemu, oni bi mi samo rekli da oca u tom zatvoru leče od neke bolesti.

Kako sam polako počela da shvatam šta znači to da mi je otac u zatvoru, počela sam da osećam sramotu. Zatvor, primećivala sam po reakciji drugih ljudi na tu reč, bilo je jedno užasno mesto. I zato sam izmislila hiljadu drugih priča o tome gde se otac nalazi koje bih pričala svojim vršnjacima – nekima sam govorila da se bori u ratu, drugima da je mrtav.

Te iste godine, moja majka je odlučila da prekine svu komunikaciju s njim. Shvatila je da mi je teško da se izborim sa svim tim i da će mi vremenom biti samo sve gore. Nisam mu pisala niti primala nova pisma od njega i prestale smo da mu idemo u posetu. Ona je znala da to može da znači da će on preduzeti legalne mere protiv nje i da mogu da joj oduzmu starateljstvo nada mnom, ali je ipak odlučila da rizikuje.

Dve godine nakon što je moja mama donela tu odluku, moj otac je dobio odobrenje za preseljenje u zatvor koji se nalazio bliže nama. Volela bih da mogu da kažem da je to uradio zato što je želeo da se ponovo zbliži sa svojom ćerkom, ali istina je da je samo želeo da bude bliži svojoj majci. Ona je plaćala za njegov način života u zatvoru.

Mojoj majci zatvorske vlasti nikad nisu rekle da je njen muž prebačen u ustanovu koja se nalazila na svega nekoliko minuta od naše kuće. Ta vest je stigla od moje bake s očeve strane, koja je u međuvremenu postala veoma agresivna prema mojoj majci. Ona nije odobravala činjenicu da je moja majka pronašla novog partnera – i kad smo moja baka i ja ostajali sami, pokušavala da je izmanipuliše moja osećanja protiv moje majke. Često je sugerisala da me dečko moje majke zlostavlja, nadajući se da ću i sama početi da verujem u to. Nikad nisam razumela kako je mogla tako čvrsto da stane na stranu nekoga kao što je moj otac – nekoga koga je više zanimalo da bude kriminalac nego da bude sa svojom porodicom.

Negde godinu i po dana nakon što se preselio bliže nama, moj otac je tražio da ga posetim. U to vreme sam imala devet godina, tako da se te posete sećam mnogo življe. Ovaj put moja majka nije išla sa mnom.

Tu posetu sam često vrtela u svojoj glavi još pre nego što se desila. Zamišljala sam kako će ući u prostoriju za posete, kako ćemo pričati o tome kako mi ide i on će mi se iskreno izviniti zato što je dopustio da se toliko otuđimo jedno od drugog. To se nije desilo. Pitao me je kako sam, ali je rekao vrlo malo toga posle. Dala sam mu svoje fotografije iz letnjeg kampa, a on je na to rekao: "Tvoji prijatelji izgledaju starije od tebe." Kad je bilo vreme da pođem, rekao mi je da me voli i to je bilo to.

Provela sam mesece pitajući se zašto, kad je već tražio da ga posetim, nije rekao ništa više. Pitala sam se zašto mi naširoko nije objasnio zašto je u zatvoru, zašto sve te godine nije pokazao interesovanje za mene. Bilo je trenutaka kada sam mislila da mu je neprijatno, da prosto nije znao kako da se nosi sa situacijom – ali sam odlučila da je verovatnije da mu zapravo nije bilo stalo do mene.

To je poslednji put da sam ga videla. Nije više tražio da ga posetim u poslednjih deset godina, a ja sam odlučila da prosto nije vredno toga da prolazim kroz sve to ponovo. Dugo sam se nadala da će mi jednog dana sve objasniti i tražiti moj oproštaj, ali do sada on to još nije uradio.

Kao dete, oduvek sam mislila da je problem u meni – da nisam dovoljno ljupka za mog oca da bi želeo da se druži sa mnom. To osećanje krivice ostalo je sa mnom tokom čitavog mog detinjstva i dobrano u adolescentskom dobu. Uticalo je na sve moje veze, moja prijateljstva i moju sposobnost da verujem da ljudima s kojima sam se zbližila da naprosto neće nestati iz mog života.

Na sreću, moja majka i njen novi partner pružili su mi stabilnost tokom čitavog mog detinjstva i zbog njih sam ostala normalna. Ponekad je teško, ali sam odlučila da ne smem da dozvolim da moj život oblikuju očevi problemi i greške. Njegov život neće određivati moj.

Još na VICE.com:

Nada i bol mojih poseta sinu osuđenom na smrt

Čas likovnog u zatvoru sa serijskim ubicom

Praznici u zatvoru