Reklame
LGTBQ

Saosećam se sa drogiranim gostima gej bara u kom radim

Imao sam prilike da vidim kako droga razara život radeći na ulazu gej bara u LA-u. Ipak, kao bivši zavisnik dobro znam da trezvenost može doći samo iznutra – i da nikad ne bismo smeli da sudimo drugima.

pisao Jeff Leavell; ilustracije Lia Kantrowitz
04 Septembar 2017, 9:22am

Imao sam prilike da vidim kako droga razara život radeći na ulazu gej bara u LA-u. Ipak, kao bivši zavisnik dobro znam da trezvenost može doći samo iznutra – i da nikad ne bismo smeli da sudimo drugima.

žJa sam zavisnik od droge, danas lečen i čist ali i dalje zavisan. Najčešće sam uzimao heroin, ali daleko od toga da nisam voleo i viski i MDMA i kokain i spid i sve moguće tablete. Na razne načine sam pokušavao da utišam glasove koji su mi odzvanjali glavom.

Čak i bez droga, moj mozak radi nestabilno i samodestruktivno. Godinama sam pokušavao da nađem način da se nosim sa ovom vrstom ludila. Idem na AA sastanke, meditiram, molim se božanstvima u koja baš i ne verujem, i trudim se da budem strpljiv kako prema sebi tako i prema drugima.

Trudim se da ne zaboravim da je život pun kako patnje tako i radosti, kako ljubavi tako i gubitka, da mogu dostojanstveno da opstanem samo uz pomoć drugih ljudi.

Par godina pre nego što sam se skinuo, bio sam na jednoj žurci u centru Los Anđelesa, potpuno obeznanjen. Igrali smo dok je sunce izlazilo. Pred kraj večeri, stajao sam na ivici krova i gledao znak Holivuda u daljini dok mi je neko pušio kurac. Imao sam osećaj da svi letimo slobodni, osetio sam da smo i muzika i zora i tip koji mi puši i ja povezani, da je sve nekako jedno.

Kad sam se najzad očistio, plašila me je pomisao da tako nešto više neću iskusiti. Ali takvi provodi su u srži mog bića: intimnost, ples, muzika, svetla velegrada.

Sveže trezan, zaposlio sam se kao vratar jednog od najvećih gej barova u gradu.

Možda taj izbor karijere zvuči kontradiktorno, ali stvarno nije. Posao me je podsećao na to koliko je važna tolerancija i saosećanje. Podsećao me je na to da je droga i alkohol za neke ljude put ka propasti, iako ih većina nas koristi da unapredi svoje iskustvo.

Jedan čovek dolazi u bar u kom ja radim; neviđeno zgodan, uvek mi se javi i nasmeši se; u poslednje vreme počeo je da me grli kad god me vidi. Pred kraj večeri najčešće ostane sam, pa je na meni obično bilo da sedim pored njega i pazim da li je OK, da ne ožedni, da može da pozove Uber. U takvim prilikama, mi popričamo.

„Ni za koga se ne vezujem", kaže on. „Imam osećaj da ni sa kim nemam stvarnu vezu. Idem na posao i u teretanu, upoznajem ljude preko interneta radi seksa, ali nikad niko ne ostane da prespava kod mene – svi odu kući." Drhtao je i škrgutao zubima, izmučenog pogleda. „Hteo bih da nađem nekog ko voli samo da se mazi."

Jedne večeri zatekao sam ga na ulici kako pije GHB.

„Anđeli", rekao mi je kroz smeh. „Anđeli žive u ovoj vodi. Čekaj samo da ih nađem."

Drugom prilikom, dok sam posle smene išao ka kolima, video sam ga kako urla na nebo sa suzama u očima. Rukama je posezao ispred sebe, kao da želi da uhvati i privuče ono što je samo on mogao da vidi.

„Boli", rekao je.

„Šta te boli?"

„Sve boli."

Bilo bi mi tako lako da prođem pored njega, da ga ostavim.

Pozvao sam ga da prošeta sa mnom. Zagrlio me je, košulje natopljene znojem.

Šetali smo više od sat vremena. Svako malo bi zastao i počeo da vrišti, da poseže u nebo, ili da me grli.

Nisam ga video nekoliko nedelja posle toga. Rekao je da ga je bilo sramota što sam ga video tako sjebanog.

„Nemaš čega da se stidiš", odgovorio sam mu. Hteo sam da mu kažem da sam se skinuo sa droga, ali ipak sam prećutao. Nekad je dovoljno samo biti ljubazan, pustiti ljude da budu ono što jesu. „Dešavalo se i meni nešto slično više puta. Bitno je da si dobro."

Kasnije iste večeri, ležao je bez svesti na ulici sa glavom u slivniku. Izvukao sam ga, naslonio na zgradu. Osvestio se i rekao mi da je samo umoran, da bi hteo da spava. Ponudio sam da mu pozovem taksi ali nije hteo. Pridigao se i oteturao u drugom pravcu.

Više ga nikad nisam sreo.

Jedan drugi lik, zovimo ga Džek, godinama se pojavljuje po barovima i žurkama gde ja radim. Ima dvadesetak godina, jako sladak, inteligentan, hteo je da bude umetnik. Kad smo se upoznali, predstavio se kao „rekreativni korisnik meta".

„Konzumiram samo vikendom", objasnio je.

Jedne večeri smo pričali na ulazu u klub. Izvadio je telefon da mi pokaže slike na kojima je tada radio. Usne su mu bile ispucale, oči razrogačene. Pogled mu je vrludao od jednog do drugog lica, kao da mu nešto u gužvi konstantno odvraća pažnju.

Skice su predstavljale ljude i žene kao senke, sablasne i neobično tužne.

„Sve te senke su moje", rekao je drhteći. Govorio je brzo, zaplitao jezikom.

Drugom prilikom je stajao na ulazu i pogledom ispitivao masu ljudi pred barom.

„Ovo je najgore", rekao je.

„Šta to?"

„Ovaj trenutak pre nego što počne da me radi", odgovorio je. „Gledam sve ove ljude kako se zabavljaju, smeju, pričaju sa društvom. Znam da zvučim samosažaljivo, ali ne mogu da se ne zapitam – ko bi hteo da pođe sa mnom kući ako im ne ponudim drogu? Kad sam onako baš usamljen, užasno je lako. U te sitne sate kad ljudi kreću na posao ali meni se još ne spava, znaš ono, nađem nekog preko interneta, uradimo se, pojebemo se, i sve izgleda kao da smo na dejtu ili tako nešto." Nasmejao se. „Kakvo sranje, zar ne? Ko još izlazi sa nekim zbog seksa?"

Sreo sam ga nekoliko godina kasnije. Koža mu je bila žuto-siva, oči prazne. Rekao mi je da se samo privremeno „predaje noći", ali planira da se sredi.

Jedne večeri sam ga video u parkiranim kolima ispred bara. Kad me je prepoznao iskočio je iz automobila, previše mršav, previše energičan.

„Bolje ovako nego da plaćam kiriju", rekao je. „Štedim a imam gde da spavam!" Smejao se bez imalo radosti.

Nedavno sam ponovo naišao na Džeka ispred nekog kafića. Lutao je ulicama prljav, pocepane odeće. Kad me je video, počeo je da se histerično smeje i pokazuje prstom u mom pravcu, da bi zatim otrčao. Vidim ga još ponekad, sasvim samog, kako priča sa nevidljivim ljudima.

Iako sam danas čist, i dalje volim da izlazim. Nekad se van radnog vremena nađem sa prijateljima na privatnim žurkama. Obožavam kad me muzika obuzme. Obično sam u društvu jedini koji nije na nečemu. Zabavljamo se, igramo, nekad na krovovima a nekad na podijumu, oni urađeni, ja trezan, svi uživamo u noći i u muzici. Posle odemo na burito ili korejski roštilj.

Ima i onih večeri kao kad je moj drug Entoni na pečurkama krenuo da mi priča kako je noć živo stvorenje, kako sam vazduh diše, kako „svi mi dišemo zajedno sa njim" dok smo lutali i čekali svitanje. Ili kad su Majk i Piter, obojica na MDMA, tražili da ih odvezem na plažu gde smo svi zajedno ležali na pesku, slušali talase, beskrajno se ljubili. Kao sretni. Ne bih ni za šta na svetu menjao takve noći.

Nekad imam osećaj da mi se ceo svet ruši pod nogama od tuge, od usamljenosti. A nekad, opet, osećam da noć diše kao što je Entoni rekao, da je ceo svet povezan, da smo svi zajedno.

Pre nego što sam se skinuo, mislio sam da ću morati da se odreknem tog života da bih ostao čist – da neće više biti žurki, plesanja, prijateljstva, izlazaka. Mislio sam da ću to morati da žrtvujem. Nisam mogao da zamislim koliko će se vrata otvoriti u meni, kakvu ću slobodu iskusiti kad budem samo ono što stvarno jesam. Nekad usamljen a nekad srećan, nekad uplašen a nekad preplavljen lepotom.

Znam da ne mogu da spasem ljude kao što je Džek, ili onaj lepotan što urla na nebo. Ali bar mogu da im izađem u susret, da pružim svima – bili oni pri čistoj svesti ili ne –saosećanje i ljubav.

Zahvalan sam zbog života koji živim i ljudi sa kojima ga delim. Tog života ne bi bilo da još uvek ubrizgavam heroin u vene.

Zahvalan sam što još imam priliku da igram po celu noć, da sa drugim ljudima delim život u mračnom baru, svu radost i bol i tugu i ljubav, svu tu lepotu.

Još na VICE.com:

Policija je razbila narko orgiju sveštenika iz Vatikana

Fotografije iz čuvene četvrti mikro gej barova u Tokiju

Gej momci: Ne klistirate se kako treba