vice u kraju

VICE u kraju: Na Voždovac “uđu deca, izađu ljudi”

Razgovarao sam sa Invalidima, Smoke Mardeljanom i decom Voždovca o tome kako izgleda odrastanje u ovom kraju Beograda.

pisao Stefan Veselinovic; fotografije Lazara Marinkovic
29 Maj 2017, 8:52am

Majsko podne na Voždovcu je mirno. Osunčani veš visi sa kanapa na terasama zelenilom opkoljenih zgrada u Jerkoviću. Sunce je jako za ovo doba godine, pevanje ptica-komšinica prekida tek poneki zvuk motora automobila koji oprezno klize niz glavnu ulicu, preko ležećih policajaca.

Logično je da će novinarska ekipa upadljivim fotoaparatom narušiti svakodnevnicu u ulici Braće Jerković.

Zabrinutom komšiji iz jedne od okolnih petospratnica objašnjavamo da ne slikamo grafite da bismo ih kasnije uklonili. Starija komšinica nam sa prozora poručuje da "gradske službe ne rade svoj posao", pokazujući nam na đubre koje je iza sebe ostavilo "Zelenilo" kada su čupali i kosili travu, a po koje "ovi iz "Čistoće" nikada nisu došli".

Nespretno pokušavam da skrenem temu diveći se naglas ušuškanom parkiću iza zgrade. U njemu nije bilo nikoga, a zelena hladovina kojom je igralište okupano i više je nego primamljiva. Ne vidi sa ulice, ali je u dobrom stanju u odnosu na parkove kakvi se mogu videti po kraju.

- Bio bi još lepši da kojekakvi majmuni ne divljaju tu po celu noć i ne ruše ga. Najgori su ti od 15, 16, 17 godina. Ne možemo, bre, više da ga obnavljamo. To je sve od naših para – žali se gospođa koju sam samo uspeo dodatno da iznerviram.

Ali tek sada pričamo o onome zbog čega smo drugi put u ovom kraju.

Majmuni i džungla

Ova vrsta nadimka za stasajuću omladinu stara je verovatno koliko i prva lopta koja je uletela kroz komšijski prozor prekidajuću mu ručak, dremku ili nešto još privatnije. Koliko god da mi je razumljiv bes neispavane komšinice, kapiram i klince. Želela to ili ne, ona je verovatno najbolje opisala sve nas decu-majmune koji smo neiživljevni i besni odrastali u bilo kojoj od poslednje tri banana-države. Naglo izraslih ruku do kolena, mutiranih krikova i glasniji više nego pametni, kroz "majmun fazu" prolazili smo okačeni na grane i klupe primamljivih parkova i štekova, kakvih ne manjka nijedan džungla-kraj.

Jerković, kao jedan epicentara ludila devedesetih u Beogradu - koje nekako već uzimamo za onaj trenutak kada je i ono malog što je ostalo otišlo dođavola - svakako je jedinstven primer jedne "džungle" za odrastanje. Zato pokušavamo da saznamo upravo to – kako izgleda odrastati u Jerkoviću poslednje tri decenije?

Nailazeći sa druge strane parka, misli mi prekidaju dva momka savršeno uklopljena u komšinicin profil "majmuna". Sa rančevima na leđima, i trenerkama jednog od lokalnih omladinskih košarkaških klubova, podjednako su zainteresovani za nas koliko i mi za njih.

Saznajem da su maloletni, uskoro kreću u srednju školu, raspust je na pomolu. Bave se sportom, navijaju za Zvezdu i trude se u školi. Koliko mogu. Pričaju mi da su se starije generacije sukobljavale sa ostalim krajevima. Oni manje – sa Medakom se gotive, sa Banjicom se "kidaju". Jedan od njih mi se poverava da se "malo smirio", iz čega shvatam da je do skora bio u nekakvim problemima. Otkriva mi da im je jedan drugar završio u Drajzerovoj jer se navukao na vutru. Sada samo sedi kod kuće i ne bleji ni sa kim, priča mi.

- Ja generalno mislim da je jako teško da se navučeš na travu, ali eto on je uspeo - priča mi on paleći pljugu i otkrivajući mi da su "banane" današnjim klincima samo jedna od sve dostupnijih opcija tokom odrastanja na ulicama Voždovca. Zvuči zabrinuto, poput igrača koji je ranije napustio teren i ostavio saigrače na gostujućem terenu. Drugar ga bodri rekavši nešto o tome da je važno da se bave sportom i zezaju se.

Sport je oduvek važan deo kraja, i sa ove i sa one strane tribine. Voždovac generalno važi za rejon navijača Crvene Zvezde. Još od sedamdesetih godina, kada se završi utakmica na Marakani, masa ljudi se peške pela ka ovom kraju. Svojevrsni rat prešaranih grafita na fasadama zgrada svedoči o tome da su i Grobari prisutni. Međutim, verujem da neću pogrešiti ako kažem da se samo jedna navijačka grupa u ovom kraju smatra "domaćinima" u pravom smislu te reči, te je svakako jedan od poligona za odrastanje ovde.

Invalidi

Invalidi Voždovac su osamdesetih bili neorganizovana grupa. Paradoksalno, dok se devedestih godina cela država raspadala, na tribini Voždovca se uvodi red. U dokumentarnom filmu Ciklotronaca o Invalidima može se videti kako je ova šarenolika skupina ljudi iz celog grada, pa i drugih gradova, na ulasku u 21. vek, redovno bodrila tadašnjeg trećeligaša FK Voždovac. Pošto tada nisu imali gostovanja, navijačke porive tog tipa "gasili" su prateći lokalni ženski rukometni klub na mečeve širom zemlje. Na pitanje zašto Invalidi, jedan od njih u filmu odgovara, "Ne znam, možda zato što smo invalidi u mozak, a možda zato što od supraničkih navijača pravimo invalide kada ih sretnemo."

- Svaki pravi navijač Voždovca bi na pitanje da li želi stari stadion rekao "Da, i uz to treću ligu." Mi smo uz igrače Voždovca i kada nije lako organizovati se. Danas, hteli to ili ne, moramo da gledamo neke igre koje nisu vezane za fudbal i na koje ne možemo da utičemo - priča mi jedan od sada starijih momaka sa zapadne tribine stadiona u Zaplanjskoj ulici. Govori mi kako je novi stadion na vrhu tržnog centra lepši od starog, ali da je u isto vreme stavio tačku na mnoge ambicije navijača.

- Novi stadion nam ne da da porastemo, tu je lako kontrolisati svaku navijačku akciju. Mislilo se i na te momente. Ipak, mi stojimo i na čvrstim nogama. Samo se plašimo da nam jednog dana neko ne proda klub, pa da se zove FK "Maksi". To je noćna mora svakog ultrasa - priča mi on.

Razgovaramo u stanu jedne od okolnih zgrada ukrašenom tako da je apsolutno jasno da se ovde snivaju mnogi ultras snovi. Moj sagovornik je dete Voždovca. U vreme kada su umesto lopte kroz prozor ponekad uletali i zalutali meci, on je imao petnaestak godina. U to vreme, voždovački klan bio je jedan od vodećih kriminalnih klanova u Beogradu. Obračuni i pucnjave tada su bili deo svakodnevnice u ovom, danas, mirnom kraju. Zato odrastanje u tom periodu opisuje kao "Holivud 24 sata, dnevno".

- Tipa, ja sada ni ne znam da izbrojim, recimo šesti atentat na Vukovića (vođu klana) je bio izvršen zoljom, neuspeli pokušaj. Zolja ostala u parku, buraz. Mi izašli igramo fudbal i sad prvi koji je naišao tu je našao. Dok je on to okrenuo i kada smo mi videli da ono unutra stoji, već su stigle čike u mantilima, "deco ajte vi ovamo, sklonite se". Ludilo mozga – priseća se on.

Kaže mi da su česte pucnjave u blizini nekadašnje diskoteke "Luv", tački okupljanja Voždovačkog klana, naterale Vukovića da komšijama oko zgrade ugrađuje blindirana vrata i prozore. Neki od najupečatljivijih likova tog vremena dolazi upravo sa ulica Voždovca kojima danas šetamo. Od Giške i Belog, preko Kneleta pa sve do Kristijana Golubovića, čije je ime jedno od retkih koje se ne koristi u prošlom vremenu. Svi oni, kao prva ili druga generacija rođena u tada relativno novom radničkom naselju, i te kako su, direktno ili indirektno, uticali na odrastanje generacija posle njih. Mada, i poslednje generacije jugoslovenskih gangstera ostale se zatečene pred eksplozivnošću generacijskih naslednika, što se jasno vidi u filmu Vidimo se u čitulji.

Zgrada u Jerković u kojoj se nekada nalazila diskoteka "Luv"

Priča, legendi i anegdota o tom vremenu ima toliko da Voždovčani imaju materijala za prepričavanje uz pivo narednih deset godina. Ima i zabavnih ali onih manje smešnih priča koje govore u posebnom stanju svesti sugrađana tih godina. Sve to uticalo je na to da vam je kao klincu ograničen prostor za odrastanje. "Sine nemoj ovo, pazi se ovoga, nemoj tamo", je nešto što Invalid kaže da se često čulo u svakoj od kuća njegovih drugara. Međutim, kaže, on se na sve to navikao i svi ti likovi su mu bili poput najobičnijih komšija. Vreme je bilo takvo da je zahtevalo snalaženje.

- Ja sam tada imao 14 godina, i sećam se da je preko dana duž cele ulice bio red za gorivo. Pumpa se otvoro i nema goriva. A ti mora da čekaš. Stigne gorivo, pa se toči prvo onima sa bonovima, pa to traje, sipaš gorivo 14 dana, brale. Ja sedim na ulici, imam dve kante od pet litara i od tri litre, imam jedno bure, jedno 50 bonova i izađem ispred kuće i radim, prodajem. To je bila priča '95 i '96 – priseća se on.

Ipak, "oaza normalnosti" potrebna je svakome, pa i klincima koji odrastaju u verovatno jednom od najsurovijih krajeva tog vremena.

- Dole niz ulicu je bio voždovački potok nekad, prava močvara. Mi smo dole imali kućicu na drvetu, ceo jedan svet, u kutiji šibica, imali smo tu dole. Normalan čovek nađe sebi prostor da zaobiđe ludosti – kaže on. Priča mi da je od četrdesetak klinaca u odeljenju, možda "šestoro normalnih, koji su zaobišli stranputice".

- Znaš kako je to bilo, svakog sretneš tamo gde ne treba, a i ti sam ideš tamo gde ne treba i nisi u onih šes'. Odgovorno tvrdim da ako si ovde prošao ceo taj ringišpil, mnogo ranije složiš kockice, kao prečicom nekom. Lakše se posle ide kroz život – kaže on.

Može zvučati čudno i kontradiktorno, ali i osećaj pripadnosti navijačkoj grupi, pa još i lokalnoj, je sigurno nešto što nadomešćuje svu onu nesigurnost koju generacija odrasla devedesetih deli sa onima odraslih dvehiljaditih ili onima koji odrastaju tokom pisanja ovih redova. Kada jednom položiš vernost klubu i kraju, moraš biti spreman na sve surovosti i odricanja koje to sa sobom nosi.

- Izdvojio si se u neki socijalni okvir koji država ne priznaje kao neki pitom element. I tu kreće žurka. I sa Slobinom murijom i sa rukovodstvima klubova. Nije to bilo samo ja sam navijač, utakmica je u subotu pa ću ja tu da dođem, da bodrim svoj klub. Ne, to je 90 odsto tvog života – objašnjava mi on.

Grupa je danas zvanično prepoznata u takozvanom "ultras miljeu". A tokom istorije je pratila istorijski razvoj naselja. Bilo je članova koji su bili učesnici rata, a bilo je i onih koji su završili kao profesionalni fudbaleri u evropskim ligama. Invalid sa kojim razgovaram priča mi da su do danas opstali, između ostalog, i zahvaljujući građanima i komšijama koji prepoznaju i simpatišu to što rade za lokalni klub.

- Ima dosta ljudi koji su privrednici, poreski obveznici, zapošljavaju druge ljude, kao svaki drugi građani. I zapravo je to jezgro iz koga crpimo izvore da postojimo u nekom ultras smislu. I jako je teško. Otprilike se graniči sa nenormalnim, jer u današnjem svetu gde je sve otišlo u bestraga ti odvajaš toliko vremena, energije, novca i ljubavi na nešto što zapravo nema apsolutno nikakve veze sa tobom, u fizičkom smislu - kaže on.

"Srbi se množe deljenjem"

- Što bi rekao moj poznanik "Srbi se množe deljenjem". Mi smo kroz te devedesete godine istripovali da se delimo, kao. Čudno ti je kada se skupi u nedelju ujutru jedno 70 ljudi za utakmicu. Kada pogledaš, poprečni presek - evo ga panker, rejver, reper, zeldi, evo su momci iz doma, evo ga ovaj, onaj. Čoveku koji dolazi sa strane nije bilo jasno kakva je to skupina – započinje odgovor Invalid na pitanje koja muzika ga asocira na taj period.

Upravo su muzički pravci bili ti na osnovu kojih su nastale neke od navijačkih grupice unutar Invalida. Za dizelaše to je Dizel Power, rejveri su bili Micubiši 2000, a oni koji su uz pivo i dim bacali rime u parku tu je bio Yo Crew – sačinjen od tri demo rep benda koja su tada postojala u Jerkoviću: Black Page, Insane kids i Bloody Sisters. U osnovnoj školi "Jove jovanović" su organizovani nastupi. Uz ekipu sa Medaka, pre svega Bad B-ija i Mikrija, tu je zapravo počeo da živi rep u Jerkoviću 1995. i 1996. godine.

tragovi generacija na zidu škole

- Furao se Wu Tang, kalio se čelik. Rep muzika je uglavnom bila moj izbor, mada smo imali ekipa poput "Micubiši 2000", što je, zapravo, univerzalni ultras znak za taj period koji je značio da posećuješ rejv i utakmice. Masa ljudi je dolazila, pošto se nedeljom ujutru igrale tekme, sa raznih aftera. Bilo je raznih scena, to ne može da se ispriča rečima – smeje se današnji Invalid, a nekadašnji član Insane Kids ekipe.

Priseća se i okupljanja u školskom dvorištu "Đure i Zmaja". Već tada je bilo prvih "nadmudrivanja" sa policijom kada su dolazili u racije.

- Nekada su umeli da nam zatvore izlaze za nuždu opasnosti, ali nismo ni mi kaskali za njima, pa smo u onim prolazima, gde su se gruvali grafiti, vadili svaku četvrtu ploču iz zemlje. Mi klinci lako naučimo da cepamo sprint na svakoj četvroj, ali oni to nisu znali što je dovodilo do scena, tipa – izvrnute potkolenice i tako.

U dvorištu škole "Veselin Masliša" koju je Smoke pohađao

U šetnji kroz kraj pridružuje nam se i Miloš Stojanović a.k.a Smoke Mardeljano, još jedno dete Voždovca i jedan od onih na koje je upliv rep muzike u kraj devedesetih direktno uticao. Dvadesetšestogodišnji MC iz Vijetnama, još jednog dela Voždovca, i jedan od trenutno najznačajnijih imena na regionalnoj hiphop sceni u svojim pesmama često opisuje sve ono čemu je odrastajući ovde prisustvovao, ali i lekcije koje je naučio - od lake love, droge, robije pa sve do prijateljstva, hrabrosti i snage volje.


O liku i delu Smoke Mardeljana, odrastanju na Voždovcu i srpskom hiphop-u pogledajte u našem dokumentarnom filmu "Ja repujem - Smoke Mardeljano":



Zato ga sada pitam šta ga je činilo detetom tokom odrastanja na Voždovcu. Miris čokolade iz fabrike "Soko štark" je nešto što mu budi sećanja.

- Često je mirisala neka čokolada. Znaš, kuvanje čokolade i svi odlepimo. Išli smo i da dekramo tamo, pa nas jure čuvari, pa bežanje. Sada čujem kada klinci idu u akciju, ovi ih uhvate, odvedu na prijavnicu i daju im nove proizvode da probaju pa ih puste kući, hahahaha – smeje se Mardeljano.

On je na ulicama Voždovca rastao devedesetih i a stasao dvehiljaditih. Dok nas vodi da nam pokaže mesto gde se dimilo u školi Veselin Masliša, koju je pohađao, priča nam da je duh zajednice nešto po čemu pamti Voždovac iz detinjstva. Kada je sve bilo loše, tu je bio komšiluk, drugari i razumevanje.

- Sve što sam proživeo i video me čini onim što sam danas. Podrška komšiluka i drugara koji razumeju tvoju situaciju je jako važna. Mi smo se barem uvek kapirali. Znaš ono, ako neko dođe u kraj da se kurči, to će i baba i deda skočiti da se biju – kaže Smoke ocenjujući da je kraj funkcionisao kao "selo unutar grada", gde je sve poznato. Upravo to je ono na čemu on zasniva "duh Voždovčanina koji ne može da ima niko ko nije odavde".

- Prepoznaje se u načinu posmatranja, u perspektivi koja proizilazi iz čoveka. To se oseća čak i u reperima koji su Voždovčani. U komšiluku koji ispija pivo, ljudima koji su tu ceo život. Taksistima koji bleje na stanici, babama i dedam koje su klasične radio Mileve. To je nešto što samo Voždovčanin može da razume na pravi način - kaže mi on.

U tome je saglasan i Invalid. Kaže da misli da se jedna epoha kraja završila i da se nešto slično kao devedesetih neće ponavljati, ali da se ne nazire šta će da dođe.

- Neizvesno je u šta se pretvara prosečni stanovnik Voždovca, Srbije, Evrope. Apsolutno nema više nekih obračuna, novinskih stubaca. Vidite, i devedesetihih godina ste mogli da pročitate razne naslove, pucnjave ispred diskoteke Luv i slično. Ali isto tako i građansko hapšenje koje se desilo u jerkoviću kada su pokušaj obijanja lokalne prodavnice sprečile komšije - kaže mi on i dodaje da se takve stvari događaju i dan danas kada neko pokuša da obije komšijsku radnju momci iz kraja izlete u roku od minut i "reše situaciju".

- Mislim da ako sebe zoveš lokal patriotom i ako sebe zoveš nekime ko je iz ovog kraja, tvoja dužnost i obaveza je da pre svega budeš oslonac svakome ko se nalazi oko tebe. I da svojom pojavom uliješ dobar vajb, a ne samo da smrdiš po parku i ne znam ni ja šta radiš - zaključuje on. Nada se da će te vrednosti i smernice kraja na kojima je njegova generacija odrasla nastaviti da žive, a samim tim i duh Voždovca.

Zaseli smo na na stepenicama ispred glavnog ulaza škole. Govori mi da je to mesto gde je najviše učio, ali ne o školi i predmetima, nego o životu, stavovima i ljudima. Sa druge strane, to je bilo mesto i na kome su prvi put bežali od policije.

- Imali smo dobre učitelje i nastavnike. Razredna mi je govorila da ne voli mangupe, ali da mene voli. Nežna jedna osoba koja me je uvek čupala kada je teško. Posle su bile te školske tuče, mi smo se šibali sa Karađorđem uvek, to je bilo jurnjava gde god, kad god, samo da se pobijemo s njima. Tada je i došlo do prvog kontakta sa policijom kada su inspektori dolazili zbog tuča - priča mi on.

Sećanje na ostale dečije gluposti nepresušan su izvor nostalgičnog smeha. Prepričava mi da je pola života ostavio na terenu na kome je postao pravi Đanluiđi Bufon. Sa komšijama koji su uzimali lopte i nisu hteli da vrate obračunavali su se lažno se predstavljajući na interfonu kao radnici kablovskog operatera koji su došli da seku kablove. A pošto ih komšije počaste sa "govna mala" ili nečim sličnim, voleli su da bleje starijima - da ih slušaju i hvataju forice...

Uđu deca, izađu ljudi

Na izlasku iz sve glasnije školskog dvorišta gde upravo počinje odmor, pored table sa natpisom "uđu deca, izađu ljudi", pitam sagovornike nešto više o tome šta misle o nadolazećim generacijama.

Smoke je skeptičan i tradicionalan.

- Izgubilo se to, ranije je bilo "idi po vodu", bukvalno. Znaš da je to škola, mora tako da bude i to se znalo. Tako se valjda i očuva duh, to je stvar poštovanja, što eto klinci danas nemaju. Ja sam blejao sa starijima, slušao priče, oni su me i savetovali, nije bilo tako hladno kao danas - kaže on nazivajući klince "internet generacijom".

Invalid kaže da mu je drago da postoji izvestan broj onih koji su na vreme shvatili ono što je njegova generacija započela i prihvatili su da se trude da rade stvari na dobar način.

- Ipak, izuzetno mi je krivo što je danas drugačiji sistem vrednosti, pa ostatak dečurlije nije ni nalik onome kako bi trebalo da izgleda neko ko će postati dobar čovek. Zaista mislim da prerano dolaze u kontakt sa novcem. Mene nije sramota da kažem da je nama bila potrebna jedna letva idealnog oblika i da na njoj napišemo "Citroen" i da tripujemo da po trotoaru vozimo kola. Tako se igrao i Kneletov mlađi brat, Marko, i mnogi drugi "šašavi" ljudi. To je bio put odrastanja u svemu onome - kaže on.

Obojica se prisećaju da su tokom njihovog odrastanja, gde je razlika jedno deset godina, tereni bili puniji, a sportski samoorganizovani turniri između parkova i krajeva, redovni. Vanškolske aktivnosti bile su drugačije, kažu.

-Danas, jebiga, imamo momente da odeš u balon na fudbal i budeš ranjen. Ko zapravo danas u Srbiji može da priušti sebi kvalitetne aktivnosti u slobodne vreme? Samo ljudi koji nešto mute, ne može ovde običan čovek sebi da priušti luksuz da se dva put nedeljno bavi sportom, moraš da giljaš za te pare i aj' zdravo - kaže Invalid ističući da se njegov društveni život svodi na porodicu Invalida sa kojima deli i dobro i loše tokom cele nedelje.

Na kraju, svi zajedno klimamo glavom udruženi oko ideje da ne razumemo u potpunosti današnje klince. Nisam izdržao da ne konstatujem da ne bih voleo da, zbog toga što ih ne razumemo, postanemo namrgođene komšinice na prozoru sa pogledom na decu-majmune.

Da, tehnologija jeste napredovala, stalno su na mreži, agresivni su i često prave sranja nad kojima mi uvek možemo da biramo da li ćemo da cokćemo ili osuđujemo. Problem je u tome što oni ne mogu da biraju, već moraju da odrastaju u društvu i pred izazovima koje smo im ostavili u amanet.

Još na VICE.com:

VICE u kraju: Zvuk ozloglašene Karaburme

VICE u kraju: Blokovi, brate

VICE u kraju: Nekome Zemun, nekome Munze