Quantcast
Zdravlje

Danska ima najviše obolelih od raka, a niko je nije gađao osiromašenim uranijumom

Specijalista radiolog dr Aleksandar Ivković kaže za VICE da osiromašeni uranijum jeste toksičan, ali nije kancerogen.

Jovana Šesterikov

Jovana Šesterikov

Srbija se nalazi na 25. mestu po broju obolelih od raka. Iznad Srbije na ovoj listi nalaze se 24 uglavnom uređene zemlje, sa mnogo razvijenijim zdravstvenim sistemom. Nalaze se zemlje koje nisu bombardovane osiromašenim uranijumom, glavnim krivcem - ako pitate prosečnog Srbina, ali i pojedine nosioce vlasti - za to što Srbi oboljevaju od raka.

Ovu temu aktuelizovao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je prilikom otvaranja novog onkološkog odeljenja govorio o posledicama osiromašenog uranijuma.

“Nisam nikada sasvim verovao u sve teorije o osiromašenom uranijumu, da su za sve krivi oni koji su nas bombardovali, ali danas u razgovoru sa lekarima, iako su razlozi multifaktorijalni, svakako jedan od razloga za oboljenja je osiromašeni uranijum, javlja se kod dece čiji su roditelji oko 90-tog godišta. Da li ćemo uspeti da dokažemo to ili ne, ne znam, jer je dosta završilo u Ibru, Dunavu ili Crnom moru. Svi lekari misle da je to ostavilo značajne posledice. To je zločin bez presedana”, rekao je Vučić na otvaranju Onkologije 2.

Potom je predsednica Skupštine Maja Gojković najavila da će biti pokrenuta Komisija za istragu posledica NATO bobardovanje Srbije 1999. godine po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Očekuje se da će komisija biti formirana do kraja nedelje, ali nije poznato ko će se naći u ovoj komisiji, niti koja metodologija će se koristiti. Poznato je da će se novo telo osloniti na izveštaj italijanskog parlamenta, koji pokazuje da su italijanski vojnici oboljevali i oboljevaju od posledica toga što su boravili na području na kojima su korišćeni projektili sa osiromašeni uranijom.

I pored široko raširenog uverenja da srpsko stanovništvo kosi rak, naša statistika ne iskače iz svetskog proseka, prema izveštaju Međunarodnog fonda za istraživanja o raku (WCRF) iz 2012. godine u Srbiji godišnje oboli 269,7 osoba na 100.000 stanovnika.

U Danskoj, koja je 1. na listi, oboli 338,1 osoba na 100.000 stanovnika, druga po broju obolelih od raka je Francuska (324,6), zatim Australija (323), Belgija (321,1), Norveška (318,3).
Ispred Srbije po broju obolelih su i SAD, Irska, Južna Koreja, Holandija, Nova Kaledonija, Slovenija, Kanada, Novi Zeland, Češka, Švajcarska, Mađarska….

Prema rečima specijaliste radiologa Aleksandra Ivkovića Srbija se u potpunosti statistički uklapa u procenat obolelih od karcinoma, nema odstupanja.

"Čak se uklapa i u smrtnost, koja je visoka. Uzroci toga su kasno javljanje lekaru, onda statistički dostupnost medicinskim metodama, nezdrav život, previše duvanskog dima. Najveću incidencu oboljevanja imaju države u kojima je prosečno najduži život. Kako se u Srbiji prosečna dužina života u zadnjih 50 godina povećala za čak 22 godine tako se povećava i broj malignih bolesti. Nema ničega spektakularnog u tome. Najmanje obolelih od karcinoma ima u zemljama gde se masovno umire od zaraznih bolesti i dužina života je kratka", kaže Ivković.

Ipak, čini se da je osiromašeni uranijum postao idealno oružje za skretanje pažnje i dizanje nacionalne histerije.

Broj obolelih na 100.000 stanovnika, statistika Međunarodnog fonda za istraživanja o raku (WCRF)

A da li je zaista kancoregen? Ivković tvrdi da nije.

“Jeste toksičan, može biti i smrtonosan, ali nije kancerogen. To možemo objasniti na više načina ali i sama prosta logika nas upućuje na to. Ljudski rod se razvio u sredini bogatoj uranijumom. Uranijum i torijum neposredno greju zemljinu koru. Da je kancerogen, život se ne bio razvio u ovoj formi. Možda u nekoj drugoj, ovoj ne”, objašnjava Ivković za VICE.
Kako dodaje, uranijum se nalazi u vazduhu koji dišemo, nalazi se u vodi, nalazi se u hrani.

“Sasvim prirodno i normalno je sastojak svega. Ogromne količine uranijuma se nalaze u zemljištu. U stenama najviše ali i u običnoj zemlji. Procena je da samo na prvih 30 cm zemlje u Srbiji ima 20.000 tona uranijuma. U incidentima koji su praćeni (pad Boinga 747 na Amsterdam kada je više od jedne tone OU sagorelo; geleri u telu vojnika) nije nikada primećen porast broja obolelih od karcinoma, kao što ne postoji ni kod rudara u rudnicima uranijuma”.

Kako objašnjava, uranijum oštećuje bubrege, pluća, nerve ćelije.

“Letalna doza uranijuma je 50 puta manja od kancerogene doze, što znači da velika količina udahnutog uranijuma izaziva smrt a ne karcinom.”

Ivković je javnosti postao poznat prošle godine kada je na blogu pisao o osiromašenom uranijumu i lažima koje se plasiraju kroz medije gotovo dve decenije. Pitali smo ga kakve su bile reakcije.

“Dočekan sam na nož, kao veliki izdajnik. Ljudi se panično plaše radijacije. Kada se pomene nešto radioaktivno odmah se u glavi ređaju slike smrti, mutacija, razaranja. Nema realnog otklona niti shvatanja. Preterani strah dovodi do toga da i lekari ostaju gluvi i slepi na istinu. Onda u njihovim tumačenjima dominiraju opisi dejstva cezijuma, stroncijuma, plutonijuma, radioaktivnog joda, tricijuma. Kada kažem nije kancerogen ali je toksičan, čak i smrtonosan reakcija je – znači tvrdiš da je zdrav, što ga ne mažeš na hleb?”.

Masovnoj histeriji i strahu doprinose i lekari, koji po medijima pričaju o porastu obolelih od raka, o velikom broju dece koja umiru jer smo bombardovani osiromašenim uranijumom, a Ivković ističe da ga je takvih sramota.

“Ponekad me je sramota kada slušam kolege koje neće da shvate ni osnovne lekcije iz fizike, ne nešto komplikovano, samo osnovno – uranijum (samim tim i još više od toga istrošeni ili osiromašeni) je alfa emiter sa vremenom poluraspada od 4.5 milijardi godina. Pokušaj da objasnim na primeru jednog atoma uranijuma, 7 raspada do stabilnog stanja, samo 7 a vreme poluraspada 4.5 milijardi godina dovodi do toga da se zaključi da će nas trovati još 4.5 milijardi godina. Pitao sam u šali koliko je OU potrošeno putem vatrometa za novu godinu, zanimljivo izgleda mnogo više nego tokom bombardovanja”, kaže Ivković.

“Pitanje OU kod nas je postalo političko, a ne naučno pitanje. Ljudi veruju u to, kao da se radi o veri, a ne o pitanjima nauke. Veruju u epidemiju malignoma iako podaci govore da ne postoji, veruju u kancerogenost uranijuma iako činjenice govore sasvim drugačije. Nauka nije vera a nije ni stvar preglasavanja niti političkih prepucavanja."

Osiromašenim uranijumom u Srbiji bavio se i Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu - UNEP. U izveštaju objavljenom 2002. godine, nakon što je 14 internacionalnih naučnika sprovelo istragu na pet od 11 lokacija u Srbiji zaključeno je da ne postoje alarmantne količine UO. Godinu dana ranije sprovedena je istraga i na Kosovu, a zaključci naučnika su bili isti.