Ljudi iz Srbije o užasnim stvarima koje su im šefovi naredili da urade

Živimo u eri koja je lagano, ali nadam se sigurno, počela da preispituje postojeće odnose moći u društvu. Odnosi moći muškaraca spram žena, odnose političkih elita i upravljača kapitalom spramgrađana (barem u Americi), odnos strejt ljudi spram svih onih koji se tako ne deklarišu. I zato su granice ključna reč koju ćete često naći u mnogim tekstovima.

Ali da je postavljanje ličnih granica spram drugih tako laka stvar, do sada bismo živeli u jednoj pravedničkoj utopiji. Za postavljanje granice čovek prvo treba da veruje sebi i u sebe, da utiša sve unutrašnje sabotere, zatim da ustane spram onoga koji moć svesno ili nesveno drži u svojim rukama i postavi jednu zdravu granicu. Ili je ne postavi, ali da zna zašto je nije postavio. (Zbog toga je scena iz nove Netfliksove serije „Manijak“ u kojoj se Džona Hil redom izvinjava svim zemljama ovog sveta ni zbog čega, GENIJALNA. Pogledajte „Manijaka“.)

A ti koji imaju moć? To su oni koji ni jednom neće pomisliti na stvar oko koje ćete vi lomiti glavu pola sata samo da nešto ne biste uradili „pogrešno“. Jer oni ne greše, i ako mogu, pored svojih dupleks stanova i plata koje im zarađujete, pokušaće da vam uvale još koji posao van onoga za koji ste zvanično plaćeni, čisto da malo uštede. A zašto i ne bi, ako im se dozvoljava? Ko pita ne skita? A oni nikad ne skitaju. Zato oni i jesu - srpski šefovi i šefice (čast izuzecima).

Zbog toga sam pričala sa ljudima oko sebe, smrtnicima sa kojima delim iste strahove i pitanja u očima, ali i onima mnogo hrabrijima. Evo šta su rekli o tome koje su najužasnije naredbe odnosno “molbe“ koje su dobili i šta je sa njima bilo.

Bilo je svega, utovara, istovara, kojekakvih fizikalisanja, elektronskog plaćanja privatnih stvari preko firminog računa, jurcanja po gradu i skupljanje dokumentacije… Radio sam 2 godine kao PR asistent u najstarijoj PR agenciji u zemlji i tu sam bio i pisac i lektor i menadžer i sekretarica i fotograf i snimatelj i montažer i edukator i social media menadžer i osoba zadužena za javne nabavke i tehnička podrška i fizicki radnik i hostesa i promoterka… Na kraju sam rekao: "Leba nemao, ja ovo neću više da radim" i sve mu rekao u lice.

Sada radim u jednoj super marketing agenciji gde isto ima puno posla koji prevazilazi moja zvanična zaduženja, ali to je sada nagrađeno pogodnostima, osmehom, sjajnom atmosferom, zahvalnošću i osećajem da sam cenjen. U takvoj situaciji, ništa mi zapravo nije teško. Nije problem kada mora dodatno da se zapne, ali problem je kada neko bahato očekuje da se to podrazumeva i ne pokazuje nikakvu zahvalnost. – Aleksandar 29

Bilo nam je nadređeno da izgrabuljamo travnjak za vikend. Kada se u subotu naravno niko nije pojavio krenuli su pozivi. Naša nadređena nas je zamolila da dođemo u nedelju jer će onda set naših nadređenih nagrabuljati od ovih što su još iznad njih. A kada je trebalo da dođe do reorganizacije posla u preduzeću, meni i najboljoj drugarici su rekli da se dogovorimo koja od nas dve će ići na lošije mesto. Hteli su da se posvađamo. Nismo naravno. Napravile smo fer dogovor. Ja imam jasan cilj u glavi, treba da izdržim još samo malo i da se nikada ne vratim na to mesto. – Vasilija 30

Na mom prvom poslu, u jednoj tada velikoj firmi za veleprodaju računara i igara, šef je selio firmu jedno tri puta godišnje, u stalnoj potrazi za sve jeftinijim prostorom. Da li treba reći da smo svi svaki put morali da vukljamo gomilu računara, štampača, registratora i mrtvih četnika. Osećao sam se kao da nas gazda iskorišćava jer zašto bi platio ljude za selidbu kad ima nas marvu. Firma je, vremenom, naravno prsla. – Mihailo 40

Čekirala sam šefa kad ode na odmor tako da izgleda kao da je na poslu. Lagala sam za njega i pokrivala ga izgovorima da je zauzet, ili da je baš tad negde izašao. A bio je na odmoru. Sa koleginicom. To ipak nije bila najgora stvar. Najgora stvar je to što je taj primer samo jedan od mnogih zbog kojih sam naravno dala otkaz. – Jelena 33

Jednom prilikom sam zakasnila na meni privatno jako važan sastanak jer sam šeficu morala da vozim da kupi sastojke za tortu a onda i do kuće. Ovaj primer mi je najsvežiji, ima ih jako puno. Kada sam rešila da dam otkaz bilo je zastrašujuće. Mučilo me je pitanje a gde ću bez alternative? A u tom stanju niko normalan ne može ni da razmišlja o alternativi. Samoprekorevala sam sebe kako imam najbolji posao na svetu. Ali posao je takvog tipa da je neodvojiv od žene koja ga je činila nepodnošljivim. To je na kraju, ipak najbolja odluka koju sam donela u svom životu. – Mirjana 38

Posle fakulteta sam našla posao razvodnice u bioskopu. Htela sam da cepam karte, usmeravam ljude na sedišta i gledam filmove. A onda su mi dali džoger u ruku. Nakon jednog filma obrisala sam pod. Nakon drugog mi je rečno da treba očistiti i WC. Da se razumemo, nema ničeg lošeg u čišćenju WC-a ako ste za to i plaćeni, to stoji u opisu posla i na to ste pristali. Dala sam otkaz posle pola dana.

U drugom slučaju, na drugom poslu mi je traženo da špenadlom bušim male rupice na poklopcima nabubrelih (dakle pokvarenih) kiselih mleka. Naravno da sam rekla ne. Šta mi može? Mogu samo ja njega da prijavim. – Ana 42