Moja zatvorska banda gejeva bori se protiv neonacista

Zovu nas Ratnici duge.

pisao Dennis Mintun; ilustracije Ryan Inzana
|
sep 10 2018, 12:10pm

Ilustracija: Ryan Inzana

Objavljeno u saradnji sa Maršalovim projektom.

Kad sam prvi put dospeo u zatvor, nisam znao kako da se ponašam. Bio sam gej, osuđen za seksualni zločin. Svi smo slušali te horor priče. Ali jedna stvar mi je išla u korist: bio sam velik, imao sam 140 kila, od čega su prilična količina bili mišići. Najveći deo vremena su me ostali zatvorenici ostavljali na miru.

Sve dok drugi gejevi i trans osobe nisu čuli za mene. U to vreme, jedna od bandi, koja se zvala Arijevski vitezovi, imala je običaj “da mlati pedere i čomoe (zlostavljače dece)” u sklopu inicijacije novih članova. Kao što rekoh, uglavnom su me izbegavali — više su voleli da ganjaju manje i slabije od sebe. Ali to je značilo da je veliki broj gejeva i trans žena odjednom poželelo da im budem dečko (ili devojka), ne zato što sam im se dopadao, već zato što su mislili da mogu da ih zaštitim.

Neko vreme sam pristajao na tu igru. U jednom trenutku sam bio “dečko” za šest različitih ljudi istovremeno. Ali dosadilo mi je da me iskorišćavaju i želeo sam pravu vezu, tako da sam na kraju počeo da se družim samo sa jednim slatkim malim tipom koji je, činilo se, gajio iskrena osećanja prema meni. Bio sam skrhan kad sam ga video kako se ljubi sa nekim drugim u kupatilu teretane.

Nakon toga sam se skoro potpuno povukao. Tipovi su mi i dalje prilazili, jedan za drugim: neki “samo da se druže”, drugi tvrdeći da žele nešto više od toga. Nekolicina je čak bila iskrena rekavši otvoreno da želi da bude sa mnom samo zbog zaštite. Ali ja bih im uvek govorio: “Izvini, nije moj problem.” U tome sam čak postao skoro zloban.

Sve do Pitera.

Piter je bio mladić za koga se pričalo da je optužen za brojne zločine za koje na kraju nije osuđen, uključujući seks sa maloletnim dečakom. Ipak, ljudi su ga uprkos tome smatrali “čomoom”.

Sa Piterom me je upoznao moj prijatelj Čensi, koji se uvek uplitao u tuđe životne drame. Dečko mi je bio sladak i želeo sam da provodim vreme s njim. Ali kad sam čuo da ga drugi momci “oporezuju” (naplaćuju mu deo njegovih artikala iz kantine da bi živeo u našem paviljonu), podigao sam gard.

Kad je Piter počeo da iskazuje emocije prema meni, odgurnuo sam ga od sebe. Kao što mi je postao običaj, rekao sam mu da njegovi problemi nisu moji problemi i da se neću zaljubiti u njega samo da bih na kraju bio iskorišćen.

On je uporno ponavljao da mu se iskreno dopadam. Ali ja na to nisam padao.

A onda, jednog dana u teretani, dok smo izlazili u dvorište za rekreaciju, nekoliko članova bandi dozvalo je Pitera, rekavši da žele da pričaju s njim u kupatilu. On je podigao glavu i zamolio me da pođem s njim. Odbio sam. Savetovao sam ga da ih ignoriše, ali osim tog saveta, samo sam nastavio da izlazim napolje.

Na pola našeg boravka na malom terenu na kom smo moji prijatelji i ja obično provodili vreme, shvatio sam da se Piter još nije vratio.

Zabrinuo sam se, ali sam brzo odbacio te misli i seo na travnato brdašce na ivici terena. Nas trojica pričali smo o raznim vestama i o raznim stvarima koje bi na u tom trenutku pale na pamet, i ja sam uskoro zaboravio na Pitera.

Najednom su se oglasile zatvorske sirene.



Kad god se to desi, zatvorenici moraju da ostanu sedeći sa rukama na glavi, sve dok se ne oglasi sirena za “prestanak opasnosti”.

Ali ta se sirena nikad nije oglasila. Umesto toga, odvedeni smo jedan po jedan do svojih paviljona i zaključani u svoje ćelije.

Kasnije iste večeri konačno su nas pustili napolje i dozvoljeno nam je da odemo u prostoriju za dnevni boravak. Tamo sam saznao šta se desilo.

Tukli su Pitera dok nije pao i razbio glavu. Umro je maltene na licu mesta.

Raspao sam se. Vratio sam se u ćeliju i dugo plakao. Bila je moja krivica što je Piter mrtav, mislio sam. Mogao sam to da sprečim. Mogao sam da pođem s njim ili da ga uhvatim za ruku i insistiram da ostane s nama.

Nekoliko dana ništa nisam radio. Nisam jeo; nisam išao na posao; ništa. Samo mi je pred očima igrala slika tog predivnog momka kako leži mrtav — samo zato što to nije bio “moj problem”.

Konačno sam doneo odluku. Ako se ja budem pitao, ovako nešto se više nikad neće ponoviti.

Uz pomoć dvojice prijatelja, počeo sam da organizujem mnoge gej i transrodne zatvorenike u našu sopstvenu bandu. Čak smo formulisali i “pravila” (zapravo samo zdravorazumske savete), kao što su “nikad nigde ne idi sam”.

Naš cilj broj jedan bio je da se suprotstavimo arijevskom programu “inicijacije regruta” tako što će premlaćivati gejeve i seksualne prestupnike. I tako bismo se okupili svaki put kad su to pokušali i nakon što im je nekoliko inicijacija propalo, počeli su iz šale da nas zovu “Ratnici duge”.

Da sve bude zanimljivije, primetila nas je i zatvorska administracija. Istražni oficir, poručnik Higins, kasnije me je obeležio kao vođu Ratnika duge.

Ali više me nije briga šta ko misli. Kad neku osobu proganjaju ili maltretiraju, a ja mogu nešto da uradim po tom pitanju, naročito ako je ta osoba moj gej ili trans brat ili sestra, to postaje moj problem.

Denis Mintan (56) kaznu služi u Državnoj popravnoj ustanovi u Bojziju u Ajdahu, gde služi 45 godina zatvora po tri tačke optužnice za seksualno zlostavljanje deteta mlađeg od 16 godina.

Više na VICE
Vice Channels