Reklame
Mentalno zdravlje

Raskidanje sa partnerom koji je depresivan vas ne čini lošom osobom

Kad se moj partner Maks borio sa depresijom, pokušala sam da mu budem sve u životu — ali ponekad morate ljudima koje volite omogućiti da sami potraže profesionalnu pomoć.

pisao Shanti Das
18 Septembar 2018, 6:00am

Fotografija posredstvom Šanti Das 

Prvobitno objavljeno na Broadly.

Šutnula sam dečka dok je bio u depresiji. Bila je to najteža stvar koju sam uradila u životu. Reči su mi zapele u grlu i suze su nam se pomešale dok smo se grlili u krevetu u jeftinom AirBnB-u. Pitao me je da li to stvarno mislim i, dok mi je glava pulsirala od mamurluka, rekla sam mu da stvarno to mislim. Otišli smo na doručak na naše omiljeno mesto i u tišini pili đus. Potom me je preklinjao da ostanem s njim dok smo zajedno plakali na klupi u parku. Zagrlili smo se i poljubili, za kraj, pre nego što sam ušla u auto i odvezla se tri sata, nazad u roditeljsku kuću.

Priznanje da sam ga napustila kad mu je bilo najteže ispunjava me snažnim osećajem krivice. Ljudi će reći da sam bila sebična. Reći će, ako istinski volite nekoga, morate da ih podržavate i u bolesti, i u mračnim vremenima. Pokušala sam, ali nije funkcionisalo. Realnost je bila da su njegovi problemi sa mentalnim zdravljem počeli da utiču na moje mentalno stanje i zaista nisam bila dovoljno jaka da se izborim sa tim. Situacija je kod mene izazvala napade panike i dovela me i samu na ivicu depresije.

Kad se pojavila vest da je reper Mek Miler umro od navodne prekomerne doze droge u 26. godini, ljudi na društvenim mrežama su požurili da upru prstom u njegovu bivšu partnerku, pevačicu Arianu Grande. "Ti si mu ovo uradila... sram da te bude", napisao je jedan korisnik društvenih mreža u tvitu upućenom Grande. "Ponela si se prema njemu kao prema psećem govnetu, šutnula si ga kao da je niko i ništa." "Ti si ubila Meka Milera", napisao je jedan drugi.

Grande i Miler — koji je u intervjuu za Noisey priznao da je uzimao droge mnogo pre veze sa pevačicom — počeli su da se zabavljaju 2016. godine i proveli zajedno dve godine pre nego što su raskinuli u maju 2018. Ubrzo posle toga, Miler je optužen za vožnju u alkoholisanom stanju nakon što je slupao kola. Jedan tvit u reakciji na tu vest, koji je postao viralan, glasio je: “Mek Miler koji je slupao kola i optužen za vožnju u alkoholisanom stanju nakon što ga je Ariana Grande šutnula zbog drugog lika pošto joj je on otvorio srce i dušu na albumu sa deset pesama posvećenom njoj pod nazivom the divine feminine, prosto je najveća srceparajuća priča u Holivudu danas.”

Dvadesetpetogodišnja zvezda je uzvratila: "Apsurdno je minimizovati žensko samopoštovanje i samopouzdanje tvrdnjom da ona mora da ostane u nezdravoj vezi.”

Čitajući reportaže o Milerovoj smrti i gledajući uvrede kojima je Grande trenutno izložena, mogu samo da kažem: žena je u pravu. Grande nije kriva za Milerovu vožnju u alkoholisanom staju ništa više nego što je kriva za njegovu tragičnu smrt. Bilo da se radi o uzimanju narkotika ili lošem mentalnom zdravlju, zabavljane s nekim ko prolazi kroz loš period u životu bilo je jedno od najtežih iskustava u mom životu.

Maks je bio moj prvi pravi dečko. Upoznali smo se u Riju De Žaneiru dok smo putovali po Latinskoj Americi. Prvi put smo se poljubili u zalazak sunca na Kopakabani. Postarali smo se da nam se putevi ponovo ukrste nekoliko meseci kasnije, u La Pazu, u Boliviji. Radila sam kao stažista u jednom časopisu, a on je putovao po svetu sa rancem na leđima, ali smo na kraju kupili zajednički dušek i komplet posteljine sa dezenom Priče o igračkama, i spavali na podu prazne vile pored stana našeg prijatelja. Imanje je imalo podrum, polu-okrečenu dečju sobu i pod koji škripi kao da je scenografija klasičnog horora. Bila je jeziva, ogromna i besplatna, tako da smo tamo proveli nekoliko meseci. Potom smo se vratili našim životima u Velikoj Britaniji i složili se da je veza na daljinu pakao, tako da smo počeli da živimo zajedno. Obožavala sam ga.

Zajedno u Boliviji. Fotografija posredstvom Šanti Das


Počeli smo da iznajmljujemo prvi zajednički stan kad sam imala 19 godina, a on 22. Svi moji prijatelji kretali su na faks a mi smo živeli u kutiji od cipela koju smo jedva mogli da priuštimo, ali smo se zato provodili kao nikad u životu. Jeli bismo nagetse za stolom načinjenom od kartonske kutije i spavali na futonu. Kasnije smo se preselili zbog mog posla. Postepeno je sve postajalo teže. Započela sam svoj prvi posao novinarke i dugo radno vreme krenulo je da ostavlja traga na meni.

Često sam bila umorna i pod stresom. Maks je mrzeo svoj posao, ali se osećao bespomoćno, zato što nije bio siguran čime želi da se bavi u životu. Oduvek sam znala da pati od depresije. Kao tinejdžer često je boravio po bolnicama zbog srčane mane, što je izazvalo duge periode neraspoloženja. Oduvek su bili tu, ali su do tog trenutka bili pod kontrolom.

U tih nekoliko meseci, zaglavili smo se u iscrpljujućem vrzinom kolu. Zavisili smo jedno od drugog da bismo bili srećni, ali smo bili potpuno neusklađeni. Posle nekog bezazlenog komentara ili blage promene raspoloženja, sve bi se otrglo kontroli. Maks bi se izvinjavao, ubeđen da je on kriv. Ja bih ga uveravala da nije. Ne bi mi verovao. Osećala bih se loše zato što sam bespomoćna.

Odlazila bih u šetnje, vozikala se po kraju, pušila u parku, ostajala do kasno na poslu da bih pobegla od svega. Doživljavala bih napade panike. On bi uzimao slobodne dane. Radila bih 12 sati dnevno, a on je zahtevao svu moju pažnju kad dođem kući. Ponekad sam se osećala kao da se gušim.

Nismo imali prostora da dišemo ili da iživimo svoje emocije a da ne povredimo jedno drugo i pokrenemo lanac događaja koji bi se vukao danima. Molila sam ga da ide kod lekara, ali tamo je samo dobio upitnik za štikliranje sa kliznom skalom na kojoj je trebalo da ucrta kolika je verovatnoća da će pokušati da izvrši samoubistvo. Uprkos tome što je govorio doktorima da ga more suicidalne misli, nisu ga smatrali dovoljnim rizikom. Prepisali su mi antidepresive i zakazali mu sastanke grupnog savetovališta na kojima mu je Pauer Point prezentacija preporučila da više vežba. Maks je već odlazio u teretanu pet puta nedeljno i vozio bicikl na posao. Pošto Nacionalna zdravstvena služba nije imala slobodnih terapija jedan-na-jedan, lekari su mu povećali dozu lekova. Nije funkcionisalo.

Podsvesno sam se distancirala još pre nego što smo raskinuli. Predložila sam da se oboje vratimo kućama sa namerom da uštedimo nešto novca, ali mislim da mi je zapravo trebalo da se resetujem. Viđali smo se jednom u dve nedelje i posle nekoliko meseci, odlučili smo da odemo negde na vikend. Nisam planirala da raskinem sa njim, ali reči su mi izletele same tokom svađe u alkoholisanom stanju. Kad me je naredno jutro pitao da li sam to stvarno mislila, shvatila sam da jesam.

U nedeljama koje su usledile, Maks je dotakao dno. Znala sam da je suicidalan i to me je istinski opterećivalo. Uvek je govorio da sam nešto najbolje što mu se desilo u životu i mrzeo je svoj život pre nego što me je upoznao, ali je istovremeno bio ubeđen da bi mi bilo bolje bez njega. Prvi put u životu sam se slagala s njim: a znala sam da bi i njemu bilo bolje bez mene. Zapetljali smo se u konstantnu negativnu petlju i ništa se ne bi popravilo ukoliko ne bismo prekinuli to kolo.

Znam da nisam usamljena u ovome: kad imate partnera sa mentalnim problemima, teško je znati odakle da počneš. "Možda najvažnija stvar koju možete da uradite jeste da podstaknete partnera da potraži adekvatno lečenje", objašnjava Stiven Bakli iz dobrotvorne organizacije za mentalno zdravlje Majnd. "Možete da ga umirite tako što ćete mu dati do znanja da je pomoć dostupna i da ćete i vi moći da mu pružite podršku." A važno je da vodite računa i o svom blagostanju i zdravlju. "Budite realni po pitanju toga šta možete a šta ne možete da uradite sami", dodaje Bakli. "I vaše mentalno zdravlje je važno, a staranje o nekome može da ugrozi vaše sopstveno blagostanje."

Nakon što smo raskinuli, bilo mi je loše i plašila sam se da bi mogao da naudi samom sebi. Želela sam samo da mu se nađem pri ruci, ali sam znala da isto tako mogu samo da pogoršam stvari. Umesto toga, poslala sam poruku njegovoj majci da vidim kako mu je. Duboko u sebi, bila sam prestravljena da bi naš raskid mogao da dovede do toga da okonča sebi život i time zauvek izmeni moj.

Bila je to najniža tačka u našim životima, ali se ispostavilo da je bila i ključna. Maks je proveo 18 nedelja bez pomoći na raznim listama čekanja, ali je na kraju, uz pomoć porodice, počeo da odlazi kod privatnog psihologa koga smatra zaslužnim za preokretanje svega nabolje. Terapija mu je pružila način da izađe na kraj sa negativnim mislima koje su ga mučile, naučila ga da nije kriv za to što sam ja nesrećna i pružila mu samopouzdanje. Pomogla mu je i da shvati da želi da pomogne drugima u sličnoj situaciji, tako da je počeo da studira psihologiju. Upravo je završio prvu godinu i dobro se oseća. I — sledi obrt u priči — mi smo ponovo zajedno.

Smuvali smo se ponovo krajem prošle godine, nakon što smo krenuli lagano i vodili duge razgovore. Maksu je bilo bolje, a i meni. Daleko je to od savršenog, ali smo jači i srećniji nego što smo ikad bili.

Milerova smrt je tragedija. Bilo da je žalio za vezom sa Grande ili, kao što tvrde neki izvori, nju preboleo, naša refleksna reakcija da povežemo te dve stvari jako je štetna. Ona insinuira da bi Miler danas bio živ da ga ona nije ostavila. To prosto nije istina: Miler je govorio o uzimanju narkotika i borbi sa depresijom godinama pre nego što je započela njegova veza sa Grande. Moramo da prestanemo da svaljujemo odgovornost za održavanje neke osobe u životu na pleća njenog partnera. To samo osnažuje mit da žene — i muškarci — treba po svaku cenu da ostanu u nezdravim vezama. Ne treba to da rade i tvrditi suprotno je opasno.

U mom slučaju, moj raskid sa Maksom mogao da je se završi tragično. Da jeste, osećala bih krivicu do kraja života, ali sada znam da ne bih bila kriva.

Napomena urednika: Maks je dao dozvolu Šanti da ispriča njegovu priču i iskoristi njegovu fotografiju.