Zašto i vegani žele burgere koji „krvare”

Prethodno objavljeno na Munchies.

Veganski „krvavi” burger neobično je kontradiktoran: paradoks sam po sebi, više misaoni eksperiment nego jelo koje se može kupiti u supermarketu. Uprkos tome, on zaista postoji. No Bull veganski burger je od prošlog leta u prodaji na Islandu. Po Marston's pabovima širom UK, moguće je naručiti Moving Mountains B12 burger. Tesco je u ponudu nedavno uveo Beyond Meat burger. U Americi, Impossible burger je već ostvario kultni status. Ali zašto ljudi – čak i oni među nama koji su se odrekli namirnica životinjskog porekla — žude za veštačkom krvlju u hrani?

Darlin Juška, sa katedre za verske i ženske studije Univerziteta Regina, smatra da uzrok leži u imitaciji.

„Burger kao znak ili simbol američke ishrane obično se predstavlja crven, pomalo krvav”, kaže ona. „Prehrambena industrija hranu u velikoj meri prerađuje, pa nam je retko na raspolaganju nešto autentično i prirodno. U tom smislu veganski burger koji izgleda kao da je od pravog mesa, ima ukus pravog mesa, čak i krvari kao da je od pravog mesa, javnost će doživeti kao da i jeste od pravog mesa.”

Juška, koja između ostalog istražuje semiotiku bola, smara da je krv na burgeru znak života i snage jer nas asocira na prinošenje žrtve klanjem, kako se to radilo u antičkoj Grčkoj. Krv je tada morala da poprska i okalja oltar kako bi bog prihvatio žrtvu. „Krv je bila od vitalnog značaja za život”, objašnjava ona.

Ipak, Juška uočava i polni aspekt ove pojave: sirovo, krvavo meso asocira nas na robusni maskulinitet. Simulirani krvarenje je način da se inače „mekana”, „ženska” veganska hrana učini prijemčivom za muškarce. Ovo pominje i Kamila Merk Restvik sa Univerziteta Sent Endrus, dugogodišnja veganka koja izučava vizualnu istoriju menzisa. Zanima je razlika u doživljaju određenih tipova krvarenja.

„Čudno je koliko smo kod ljudi zapostavili krvarenje kao znak zdravlja”, kaže ona, „dok nam je krvarenje u kontekstu lova i nasilja prihvatljivo, simboliše krv sveže ubijene životinje.”

Ali da li su svi „krvavi” veganski burgeri zaista krvavi? Aktivistkinja Kerol Džej Adams ( The Sexual Politics of Meat) smatra da se olako izjednačavaju različite vrste burgera biljnog porekla. U svojoj poslednjoj knjizi pod naslovom Burger ona se bavi ovom „krizom identiteta” među burgerima, pa pominje dva najpoznatija „krvava” biljna burgera: Impossible Burger i Beyond Meat. Oba proizvoda pokušavaju da reprodukuju burger od mesa na gotovo molekularnom nivou. Dizajneri Impossible burgera smatraju da je krv od suštinskog značaja za čulni doživljaj jela, pa koriste krv na bazi bilja. Sa druge strane, Beyond Meat se više bavi Majard reakcijom (karamelizacijom kod koje meso potamni od aminokiselina i šećera), kao i distribucijom masti Njihov sajt navodi da im nije bila namera da stvore krvav burger, ali da cvekla koju koriste ostavlja utisak krvavog mesa, pa „stoga neki mediji greškom navode da naš burger krvari.”

Adams kaže da su stereotipi krivi za ovo bavljenje krvlju u burgerima. “Patrijarhalne etikete odvlače pažnju od onoga što biljni burgeri zaista postižu”, kaže ona. „Ne znamo kako da razmišljamo van tog konteksta.”

Po njoj, ova opsesija šteti zaista bitnom narativu: etičkim i ekološkim argumentima protiv mesa.

„Svodimo javnu raspravu na samo jednu stvar, na najmanji zajednički sadržalac, koji to čak i nije!” kaže ona i dodaje da biljni burgeri često i nisu namenjeni konkretno veganima, tako da nema smisla pitanje zašto bi vegani želeli da jedu krvav burger.

„Ti burgeri se ne prave za vegane”, ističe ona. „Doba burgera od teletine je iza nas. Možda se na ovaj način obraćaju osobama koje još nisu sasvim spremne da se odreknu mesa?"

Ovako misli i Simeon Van der Molen, čiji je Moving Mountains najveći veganski „krvavi” burger. On navodi da njegov proizvod cilja polu-vegetarijansko tržište market koje čine „ljudi koji žele hranu bez mesa dovoljno ukusnu da preobrati svakog mesojeda”. Zanimljivo je po Van der Molenu marketing bira termine koji se često vezuju za meso — burger je ili „sočan” ili „cvrči” — ali ne pokušavaju da simuliraju prisustvo krvi.

Pogledaj i:

Probala sam jedan Moving Mountains burger, a ono što me je impresioniralo nije bila „krv” - koja se primeti tek pošto ga presečeš i dobro stegneš, a curka bledoružičasto – već vlakna, žilavost, sočnost. Ričard Skot od preobraćanja u vegetarijanstvo smatra da „krvarenje” veganskih burgera više predstavlja poznati ritual: sok ti curi svud po salati, zamasti tanjir, da posle možeš da umačeš krompiriće.

„Vrelo, slano, masno”, kaže on. „Prustovski podsetnik na naše nekadašnje mesožderstvo. Grozno izgleda, nije preporučljivo — ali upravo mi je to nedostajalo.”

Baš kao i Skot, mogu da razumem šta ljudi vide u krvavom biljnom burgeru. Vegani i vegetarijanci često poziraju, prave se da im je ukus mesa odvratan, dok je u stvari često slučaj da im ukus mesa izuzetno prija, ali odbijaju da ga jedu iz etičko-ekoloških razloga.

Adams smatra da su krvavi burgeri slični posipanju kurkume po tofu kajgani kako bi više podsećala na jaja. „Estetski nam je prijatnije”, kaže ona. Isto važi i za burgere iz kojih cure šokantno realistični sokovi, iako na bazi bilja.