Kako je biti muškarac koji je plaćen da se pravi da napada žene

“Moraš da naučiš da izgovaraš neke prilično ružne stvari”, kaže jedan od muških instruktora kursa za “savladavanje adrenalnog stresa”.

|
15 december 2018, 7:00am

U Los Anđelesu, desetak ili više žena okupilo se kao bi došle na prvu radionicu samoodbrane. Dok su sedele u krugu na prostirkama čekajući da počne čas, nervozno su bacale poglede ka trojici muškaraca koji su stajali na drugom kraju studija. Muškarci su se istezali i pričali tiho među sobom. Kasnije tog prepodneva, oni će staviti zaštitnu opremu i, što je realističnije moguće, napasti ove žene u sklopu aktivnosti časa.

Bio je to napet početak, iako su sve žene, od kojih su mnoge u prošlosti bile žrtve seksualnog napada, tačno znale za šta su se prijavile. Platile su za autentičnost; poenta je upravo bila u sučeljavanju s pravim muškarcima, koji su plaćeni da ih vređaju dok se pretvaraju da ih napadaju.

“Što se tiče rekonstrukcije onoga što se dešava u stvarnom svetu, veliku većinu napada izvode muškarci”, rekla je Meredit Gold, koja drži časove u organizaciji RAW Power samoodbrane. “Da bi bilo što realističnije i da bismo pokušali da rekonstruišemo nešto što će neko najverovatnije doživeti, muška energija iza opreme uvek je od izuzetne važnosti.”

Za muškarce, od kojih mnogi dolaze iz sveta borilačkih veština, ovo je nezgodan dualitet: oni pomažu da žene nauče fizičke veštine samoodbrane istovremeno se ubacujući u ulogu “zlikovaca”. To je veoma drugačije od vrlo uređenog sveta borilačkih veština, gde niko nikad ne sme drugog da nazove “jebenom kučkom”.

“Svi smo veoma puni poštovanja u borilačkim veštinama, klanjamo se i pomažemo jedni druge”, rekao je Majk Belcer, koji se borilačkim veštinama bavi više od 50 godina. Kad podučava samoodbranu, rekao je on, “morate da naučite da izgovarate neke prilično ružne stvari.”

Te ružne stvari ključna su komponenta onoga što se zove “savladavanje adrenalnog stresa“; ideja je, da bi čas samoodbrane stvarno funkcionisao, da on deluje stvarno. Veći deo kursa za savladavanje adrenalnog stresa nastao je na osnovu Modela ulične pljačke, započetog sedamdesetih i čija je prvobitna namera bila da nauči žene da se odbrane od silovatelja. Takvi tipovi kurseva angažuju “napadače” obučene u punu odbrambenu opremu i s kacigom kako bi istrpeli udarce u glavu i žene mogle da iskuse kako izgleda stvarno se odbraniti od napadača uz primenu pune snage. Na časovima RAW Power-a, muškarci uz Goldovu pomažu pri učenju fizičkih pokreta, a kad dođe vreme za vežbanje praktičnih scenarija, navlače kacige, dajući do znanja da su ušli u ulogu.

Uz učenje pokreta kao što su udarac u oko, šut u glavu i koleno u međunožje, žene vežbaju i verbalni sparing sa muškarcima i obuku u de-eskaliranju situacija pre nego što one pređu u domen fizičkog. Muškarci oponašaju razne vrste govnara — seksualnog napasnika ili besnog lika u saobraćaju.

“Gledaj, bre, kuda ideš! Ne u jebeni telefon, kučko jedna!”, prodrao se jedan od muškaraca dok je prilazio središtu prostorije i uneo se ženi u lice. Ona je ustuknula, podigla ruke u vazduh. Gold je davala instrukcije sa strane, podsećajući žene na vlastiti scenario: počnite tako što ćete muškarcu jasno reći da vam je prišao preblizu kako biste postavili verbalnu granicu.

“Prvih nekoliko godina bilo je veoma teško za podneti”, rekao je Metju Haris, majstor borilačkih veština koji predaje samoodbranu širom Los Anđelesa već osam godina. “Ja sam veoma saosećajna osoba i bilo je to mnogo za svariti.” Ponekad bi rekao nešto nekoj učenici, a ona bi briznula u plač.

Njihovi scenariji su sablasno realistične situacije koje žene mogu da dožive u svakodnevnim životima — nedozvoljeno pipkanje, “komplimenti” koji se brzo pretvore u napadnost, a potom i u fizički kontakt. Haris kaže da većinu ideja dobija iz iskustva iz stvarnog života koje su mu prenele prijateljice. “To se dešava na ulicama danas”, rekao je on. “Ajmo da to onda uvedemo na čas.”

Postoje različiti nivoi nastavnog plana RAW Power-a, a treći stepen uključuje scenarije silovanja. U jednom od njih, čitav lažni napad odigrava se na zemlji, muškarac se nadvija nad ženu, potom joj se manje-više nabija otpozadi. “To su mi najmanje omiljeni dani, najmanje omiljeni časovi za predavanje”, rekao je Haris. “Čak i samo da se postavite u taj položaj. Sama svest o tome da morate da uđete i da je to nešto najodvratnije što ćete morati da uradite i znate da će to 100 posto trigerovati svakoga u prostoriji. To je baš ono — previše.”

Pre nego što započne bilo koji scenario borbe, muškarci se predstave i posebno istaknu ženama zbog čega su tu: da im pomognu i da im pruže podršku. “Cilj muškaraca je da prenesu informaciju da su one bezbedne”, rekao je Belcer. “Ponekad možda imate nekog bivšeg vojnika ili bivšeg policajca uključenog u čitavu priču, ali oni deluju pomalo — pa ono, baš kao bivši vojnici ili bivši policajci, nisu baš otvoreni i puni podrške.”

Muškarce koji gravitiraju ka ovoj vrsti posla, makar one sa kojima sam ja razgovarala, privlači altruizam; oni su saosećajni ljudi i imaju mnogo poštovanja prema ženama. Što prebacivanje u “ulogu” čini posebno zahtevnim.

Rodolfo Valdez, koji predaje samoodbranu pri Defensa y Seguirdad Urbana Neuquén u Argentini, ispričao mi je da je fizički deo obuke lak. Drugi aspekt kursa, ne baš toliko. Da bi se ubacio u ulogu uličnog pljačkaša ili silovatelja, on mora konstantno da se podseća da će to na kraju pomoći učenici. “Nijedan napadač nikad neće reći: ‘Gospođice, molim vas da se okrenete”, rekao mi je on. “To ne bi bilo realistično. Dakle...”, zastao je na trenutak. “Znate koje su to reči.” On je toliko ljubazan da je zaustavio intervju kako bi me pitao da li sme da opsuje. Kada sam mu rekla da sme, on se pustio s lanca tonom koji je bio dublji i bešnji od njegovog prirodnog glasa: “Ubiću te, mamu ti tvoju… Silovaću te, kurvo jedna.” Zastao je i prebacio se nazad: “Progutam žuč u grlu kad izgovaram te stvari. Ali moja uloga je da budem negativac.”

“Kad smo u opremi, ne sme da nam se veruje”, rekao je Belcer. “Mi smo zlikovci. Nećemo vam govoriti: ‘Udari me još jače.’”

Mnoge žene na časovima RAW Power-a rasplakale su se tokom izvođenja scenarija, ali su nastavile da pružaju otpor, dok su ih Gold i drugi na času bodrili sa strane. Belcer mi je rekao da je većina žena, čak i one koje se slome ili napuste prostoriju, na kraju zahvalna “napadaču”.

“To je gotovo uvek pozitivno iskustvo, čak i kad postane emotivno”, rekao je on. “Zato što one rekonstruišu situacije koje su im se desile i stavljaju tačku na neku staru priču. Ili se spremaju za stvarnu situaciju koja bi mogla da im se desi.”

Nije neuobičajeno da žene od ovih momaka traže izvedbu nekog konkretnog scenarija, nečega što im se desilo u stvarnom životu što bi mogle da ponove samo ovaj put sa novim krajem. Kad je sve gotovo i muškarci skinu opremu, žene su im često zahvalne.

“Bilo mi je drago što su želeli da nas izazovu verbalnim napadima i bilo je neočekivano da to uopšte umeju jer su delovali jako dobrodušno”, rekla je jedna žena koja me je zamolila da ne objavim njeno ime. “Momci koji su držali časove su strava ljudi.” Za nju je iskustvo pohađanja sva tri časa RAW Power-a imalo duboko značenje.

“Slomila se neka vrsta ljušture”, rekla mi je ona. “Setila sam se napada za koje nikad nisam mislila da su bili napadi. U trenucima borbe, osećala sam kako mi pumpa adrenalin i nisam mislila da mogu da se izvučem iz te situacije, ali nekim čudom ipak jesam.” To je izmenilo način na koji se danas kreće kroz svet. “Osećam se osnaženo, ne osećam se više uplašeno.”

Kejl Šepard, koji je nedavno počeo da radi kao “napadač” u RAW Power-u, rekao mi je da je teško odoleti porivu da utešite ženu kad se ona slomi tokom ili posle napada. “Moram da se pomirim s tim da, zbog toga što sam muškarac, one možda neće želeti da im priđem, stavim im ruku na rame i kažem: Hej, jesi li dobro?”

Muškarci, koji u sklopu njihove obuke i sami uče da budu žrtve uličnog napada, rekli su svi do jednog da im je njihov posao omogućio bolje razumevanje i saosećanje prema ženama.

“Žene moraju da se kreću sa tim strahom sve vreme, a ja ne moram”, rekao je Haris. “Kad izađem iz učionice, kad prilazim kolima, ne razmišljam o tome da mogu da postanem nečija meta.”

Od predsedničkih izbora 2016. godine i nastanka pokreta #MeToo, broj žena koje se prijavljuju na časove samoodbrane nije skočio u značajnijoj meri, rekla je Gold, ali se žene više otvaraju na časovima o vlastitim iskustvima kao žrtve. A više muškaraca je zainteresovano da postanu instruktori, rekao mi je Haris.

“I muškarci podjednako mogu od ovoga da imaju koristi”, rekao je Šepard. “Veoma je važno da muškarci shvate kroz šta žene svakodnevno prolaze i osveste se. Ovo je problem koji smo sami stvorili i niko od nas ne želi da priča o njemu. Sada, sa sudijom Bretom Kavanoom — važno je da počnemo da verujemo ženama i da zajednički sarađujemo kako bismo mogli da pođemo dalje.”

A sve to može da bude i krajnje terapeutski. “Pravo da vam kažem, na kraju i ja kanališem silna negativna iskustva koja sam imao sa ocem”, rekao mi je Belcer. “Moj tata je bio sklon naglim izlivima besa, definitivno je zastrašivao čitavu našu porodicu. Umeo je da viče, tako da kad se ubacim u ulogu besnog lika, tu kanališem mnogo energije koju sam preuzeo od oca.” Na taj način, i muškarci revidiraju sopstvenu istoriju. “Imam osećaj da mogu da iskoristim neka negativna iskustva koja sam imao za nešto dobro."

Više na VICE
VICE Kanali