Sve fotografije: Dejana Batalović

Proveli smo jedan dan u Domu za nezbrinutu decu u Beogradu

Sara Radojković

Posao socijalne radnice je da pripremi sve što je potrebno za prijem deteta, prilagođavanje na dom i na grupu, tok zaštite, i na kraju njegovo ili njeno otpuštanje iz doma.

Sve fotografije: Dejana Batalović

Ovo leto obeležila su ubistva žena i dece koja su se dogodila ispred centara za socijalni rad u Beogradu. Javnost je alarmirana, pale su otužbe na sve strane, data su obećanja za pooštravanje zakonskih mera, formirane su komisije... Sedam meseci kasnije, većina socijalnih radnika i dalje svaki dan ide na posao i trudi se da ga radi najbolje što može. Posao o kome, shvatila sam, ja u stvari ne znam ništa.

Želeći da provedem jedan dan sa socijalnom radnicom setila sam se Biljane Jovanović, osobe za koju sam već čula preko aktivnosti udruženja građana za pomoć u lečenju obolelih od Gošeove bolesti. Nakon što smo stupile u kontakt Biljana mi je odmah objasnila da, iako je karijeru započela u centru za socijalni rad, već osamnaest godina radi u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine Beograd, tačnije u jednoj od više organizacionih jedinica - domu „Moša Pijade“. Ovaj dom, nastao 1957. godine za potrebe ratne siročadi, danas može primiti 48 korisnika, tačnije dece uzrasta od 7 do 26 godina.

Prema njenim rečima, taj posao nije ni izbliza tako strestan, i počinje baš onda kada ljudi na „prvoj liniji fronta“, odnosno zaposleni u centrima za socijalni rad donesu nimalo laku procenu da je neophodno da se dete izdvoji iz porodice. Kada se iscrpe sve mogućnosti i utvrdi se da ne postoji srodnička ili hraniteljska porodica, sastane se komisija za prijem gde se dete „dodeli“ onom domu koje najbolje može odgovoriti njegovim potrebama. Biljanin posao je da pripremi sve što je potrebno za prijem, prilagođavanje na dom i na grupu, tok zaštite, i na kraju njegovo ili njeno otpuštanje iz doma. Ona mi objašnjava da većinu brige u domu potom preuzimaju matične vaspitačice i psiholozi, ali da su njihova delovanja međusobno isprepletana i da se ona trudi da i deci i vaspitačima obezbedi sve što im je u radu i razvoju potrebno. Piše izveštaje, pravi planove i sastaje se sa višim instancama koje im u tome mogu pomoći. Obraća im se za stvari kao što je dodatni novac za ekskurziju, organizovanje poseta roditeljima i slično.

Biljana Jovanović, socijalna radnica

Ako kažemo da su im vaspitačice zamena za roditelje, mogu reći da smo im psihološkinja Lidija i ja kao tetke. Deca ovde žive, i mi smo im naravno uvek dostupne. Hteli vi to ili ne, kada se dete uspešno adaptira na novo okruženje, vi svi zajedno na neki način postajete porodica – govori Biljana za VICE Srbija.

I baš u tom trenutku, u njenu kancelariju ulazi druga „tetka“ , Lidija Marković, psihološkinja. Čisto da bude tu u slučaju da je potrebno još neko objašnjenje, jer u ovom domu svi zaista funkcionišu kao jedan tim i teško je izdvojiti pojedinca.

Priča o neminovnom suživotu, koji po Lidijinim rečima nastaje iz proste činjenice da one „rade“ u životnom prostoru korisnika doma, podstaklo me je da postavim prvo pitanje.

VICE Srbija: Kako na ovakvom radnom mestu napraviti granicu između ličnog i profesionalnog?

Biljana: Meni je upravo to lepota ovog posla. Privilegija je živeti sa decom i gledati ih kako rastu. Oni dolaze iz najrazličitijih i jako teških situacija, ali ono što je najvažnije je to što su ta deca kada su ovde – dobro. Kada vidite da je neko kod vas došao sa sedam, osam godina kada pratite njihov polazak u školu, a onda izađu odavde i postanu uspešni ljudi, završe fakultete, to je jako velika stvar.

Lidija: Vidite i mi smo ljudi. Ne možemo se podeliti, i ovde svi moramo biti autentični i ono što jesmo. Nama svima je ovo druga kuća. Na kraju, mene je ovaj posao napravio boljim roditeljem i boljim čovekom.

Biljana: Mi sa decom uspostavljamo odnos i ne možemo to shvatati samo kao posao, već više kao brigu o nekome, brigu koja je prirodna. Da, ovde ima teških priča, ali često imamo i srećan kraj. Mislim da su sva deca koja su kod nas došla napravila neki pomak u svom životu i nakon izlaska im je bolje nego što im je bilo pre.

Lidija Marković, psihološkinja

Biljana ti si u domu „Moše Pijade“ već osamnaest godina, Lidija vi verovatno i dosta duže. Kako se menjao dom za svo to vreme?

Biljana: Kada sam ja došla 2001. godine ovde je bilo devedeset šestoro dece, i bio je takav sistem da su stariji često brinuli o mlađima, bilo je manje vaspitača. Danas imamo značajno manje dece, ali dolaze iz mnogo težih situacija jer je i vreme teže. Porodice su se raspale na najstrašnije načine i naša deca imaju mnogo veće probleme nego što su imala deca tada, od poremećaja u ponašanju pa nadalje.

Te 2001. kada je bilo preko devedesetoro dece niko nije ponavljao razred, danas imamo problem da naviknemo neku decu da idu u osnovnu školu. Prosto ne razumeju šta će im to. Kao da su ih roditelji u trci za egzistencijom potpuno ispustili. Osamdesetih je bilo uređenije društvo, bilo je normalno da ljudi imaju poslove od osam do tri, postojao je neki sistem vrednosti koji se postepeno urušavao. Danas deca dolaze sa složenijim problemima, više zanemarena i sa težim životnim iskustvima.

Lidija: Dešava se da nam često dolaze deca ljudi koji su generacijski bili u sistemu socijalne zaštite i podrške šire zajednice ali je u jednom trenutku taj lanac pomoći prosto pukao.

Kada si shvatila da želiš da se baviš socijalnim radom?

Biljana: Mogu reći da sam slučajno upala u ovu priču kada sam ispred Fakulteta političkih nauka razmišljala sa drugaricom šta da upišem. Nakon fakulteta sam prvo radila u centru za socijalni rad, zatim kao vaspitačica u domu dve tri godine, a onda sam postala socijalna radnica. Svakako, mislim da ima puno pozitivnih stvari zbog kojih sam uostalom tako dugo ovde.

Lidija: Ja ne verujem puno u slučajnosti. Da biste se bavili ovim poslom morate imati osećaja za druge ljude, a ja mislim da je to dar koji Biljana nosi, iako će ona reći da je u pitanju slučajnost.

Koje su najčešće predrasude koje ljudi imaju o vašem poslu i o štićenicima?

Biljana: Pa često ljudi misle da su ovde neka jadna deca koju samo treba pomaziti i eto oni su sad srećni. To nije tako. Kao što sam spomenula tu ima dece koja ne shvataju zašto treba ići u školu, koja su sklona lutanju pa vi strahujete za njihov život. Stalno morate tražiti način na koji ćete im prići.

Lidija: Kada odrastamo, baš u odnosu na brigu koju smo dobili ili nismo dobili od roditelja, mi stvaramo sliku o sebi i svetu oko nas. Sva naša deca dolaze sa lošim iskustvima, nepoverljivi su i ne veruju da su vredna ljubavi. Da bi dete moglo da prepozna vašu brigu i dobru nameru, potrebno je jako puno strpljenja i investiranja. Što kaže Bilja, ljudi misle sad će dete odmah prepoznati vašu brigu i dobrotu i stvari će se momentalno promeniti. Neće. Morate razumeti okolnosti iz kojih dete dolazi, istrajati, ne odustajati na početna nerazumevanja i sukobe, investirati se a opet biti profesionalni. Morate poznavati struku i svoje vlastite granice.

Biljana: Ljudi često misle da deca žive sa nekim groznim ljudima koji ih maltretiraju a mi smo jedini koji su odlučili da žive sa njima. Često nas pozivaju na razne manifestacije, jer žele da pokažu svoju brigu i dobrotu, ali ne shvataju šta to tačno znači. Tada moram da im objasnim da ćemo dovesti celu grupu i da će u njoj možda biti i neko problematično dete za koje ne znamo kako će se ponašati.

Isto tako umeju da se uvrede kada deca ne pokažu „zahvalnost“ zbog stvari koje su oni doneli. Mi naravno primamo sve što nam se donese, ali neki ljudi misle da naši štićenici nemaju šta da obuku. Oni donesu ono što im više ne treba i misle da će naša deca da se oduševe. Kada se to ne desi, onda se oni ljute i kažu da su nezahvalni.

Kad smo već kod donatora, ko vas se seti najčešće i kada?

Biljana: Imamo zaista puno donatora, razne manje i veće kompanije i pojedince. Najčešće nas se sete za vreme novogodišnjih i uskršnjih praznika. Često nas iznenade slavne ličnosti i poznati sportisti. Ja sam zahvlajujući tome konačno upoznala Bajagu. (Smeh.)

Lidija: Što se tiče medijske pompe u vezi sa takvim posetama i donacijama, ona je zaista umerena. I ko god je u opštinskoj vlasti zaista ima u vidu da smo i mi tu, pod njihovom nadležnošču.

Šta je ono što mlada osoba koja želi da se bavi ovim poslom mora da zna?

Biljana: Jako je važno pokazati poštovanje svim drugim ljudima sa kojima ste u kontaktu zbog posla. Ne fokusirati se na kritikovanje. Treba raditi na razumevanju i komunikaciji sa svima: i sa decom, i sa njihovim roditeljima, i ljudima koji žele da nam na neki način pomognu.

Lidija: Mi nismo idealni, ali radeći ovde stalno se edukujemo da poštujemo tog čoveka u detetu i njegovim roditeljima sa koje god oni društvene margine dolazili. Važno je usvojiti komunikaciju poštovanja drugoga. Za razliku od drugih institucija čini mi se da se mi našim korisnicima nikada ne obraćamo se pozicije moći. Na tome smo puno radili kroz edukaciju zaposlenih i mislim da se tu zaista ističemo.

Biljana: Oni bi morali da znaju da su ljudi često nezadovoljni centrima za socijalni rad ili centrom kakav je naš jer su očekivanja prevelika a ljudi nemaju predstavu o tome šta je zaista u našoj nadležnosti. Mi nemamo čarobne štapiće i jedna poseta ili razgovor sa socijalnim radnikom ne može momentalno da reši komplilkovanu situaciju koja se pogoršavala godinama.

Lidija: Ljudi koji dolaze u posetu svojoj deci često iz osećaja krivice svoj bes usmeravaju na nas, ali mi kao profesionalci znamo da ne treba da se upuštamo u to, i ukazujemo im poštovanje. Vrlo brzo uspemo u tome da na nas ne gledaju kao rivale već kao saradnike. Nas često prihvataju bolje od hraniteljskih porodica jer se ne plaše da želimo da dođemo na njihovo mesto, već nas doživljavaju kao proširenu porodicu.

Biljana: Imaju utisak kao da su dali dete u internat, da je njihovo dete sa profesionalcima kojima je to posao.

Kako se pripremate za odlazak štićenika iz vašeg doma?

Biljana: Ako se deca ovde lepo adaptiraju i provedu određeno vreme sa nama ume da im bude jako teško da odu. Na kraju teško je osamostaliti se sa nešto više od dvadeset godina. Ja sam iz roditeljskog doma otišla tek sa trideset. Međutim oni se za to pripremaju, postoje sistemi podrške, grad odvaja novčanu pomoć. Ali mi ne računamo na taj odlazak kao na trajni prekid. Oni uvek mogu da nam se jave kada im nešto treba. Mi smo sada svi povezani i preko društvenih mreža. Jedan dečko nam uvek donese cveće za osmi mart, javi nam se za rođendane. Zovu nas i preko Vajbera iz inostranstva. Nama je uvek drago kada neko uspe da izađe odavde kao zrela samostalna osoba koja je pronašla svoje zanimanje. Tužno je ako odu u kazneno popravni dom, to onda shvatamo kao naš neuspeh.

Sad smo u petak bili zajedno sa jednim parom koji je izašao odavde pre sedam-osam godina. Njih dvoje su dugo zajedno, ona je sad trudna a upoznali su se kod nas. Išli smo da podignu neki startap kredit. To su divne stvari. Mislim, to je bila jedna velika ljubav iz doma i nama je jako drago što smo bili deo toga.

Lidija: Da, ona je bila njena miljenica a on moj miljenik. Često smo u razgovorima zastupale njihove strane brinući o tome šta će se iz te ljubavi roditi. Baš kao tetke. (Smeh) Skoro nam je bio i jedan par koji sad živi u inostranstvu, ali su došli ovde na brzinu da se venčaju i trebali su im svedoci. I tako smo koleginica i ja završile u opštini na venčanju. Zaista nam se javljaju za razne stvari, ako im na primer treba pomoć oko overe zdravstvene knjižice i slično.

Biljana: Ne javljaju se oni svaki dan, ali nas se sete kad im treba nešto. Ne mislim to na loš način, već mi je drago što zaista znaju da smo tu za njih. Imaju naše brojeve telefona, mogu da nam se jave kad god požele.

Lidija: Doduše, nikada to nisu zloupotrebili i vrlo vode računa o tome kada nas zovu kao i da nas kontaktiraju u vezi sa stvarima sa kojima stvarno možemo da im pomognemo.

Kada sam pitala Biljanu kako izgleda jedan njen prosečan dan, shvatili smo da je najbolje da se prošetamo po domu i vidimo kako sve to u praksi izgleda. Iz njene kancelarije hodnik nas je poveo pored zubarske ordinacije u sklopu Doma, zatim sobe za posetu a onda i u glavni hol. Prošle smo pored vaspitačica u zbornici sa kojima su to jutro Biljana i Lidija imale sastanak u vezi daljih aktivnost.

Većina dece je bila u školi, a na prvom spratu ostali su samo oni najmlađi. Tamo nas je dočekala vaspitačica Nataša koja je u tom trenutku crtala sa devojčicom Dubravkom i koja nam je ispričala kako je Dubravka skoro primila tri vakcine bez da je jednom zakukala. Ma, pisnula nije.

Istakla je da je jako ponosna na njen napredak u predškolskoj ustanovi. Kupili su joj knjige i pošto tamo ne može da bude ceo dan jer je korisnica doma, već samo tri do četiri sata, vaspitači sa njom prolaze gradivo tako da ništa ne propusti.

Dubravka nam je veselo pokazala svoju sobu i njen krevet, a na zidu smo još videli i raspored obaveza koje svako dete ima a tiče se urednosti svog sprata. Vaspitačica Nataša nam je ažurno pokazivala gde stoje dečije stvari, gde je magacin iz koga izvlače novu garderobu koju dele deci pred pakovanje za more, ali i šta planira da posadi u žardinjerama na terasi. Bilo joj je žao što nije ostalo torte koju je umesila za rođendan koji je skoro prošao, ali kako kaže biće još puno torti i domaćih kiflica.

Dečaci su odvojeno na suprotnom kraju sprata, jer je zbog svađa sa devojčicama tako ipak lakše. Na spratu iznad se nalaze stariji tinejdžeri ali nismo hteli da narušavamo privatnost njihovih ličnih prostora, pogotovu dok oni nisu tu. Biljana mi je samo rekla da sobe devojčica mirišu na parfeme iako momci često umeju da budu uredniji.

Tada se Biljana setila još jedne prednosti toga što je „tetka a ne roditelj“. Stariji štićenici doma sa njima pričaju o onome o čemu ne bi mogli sa roditeljima pa često računaju i na to da će im tekte obezbediti prezervative.

Priča o tinejdžerskom periodu podsetila ju je i na to da nam pokaže njihov salon lepote. U sklopu projekta koji je finansirala nevladina organizacija iz Holandije dobili su novac da naprave frizerski salon u kome su štićenici i štićenice dobijale obuku iz friziranja. Kada se projekat završio njima je ostao salon da doteruju jedni druge budući da dosta njih pohađa školu za negu lepote.

Na izlazu iz doma pozdravili smo se i sa upravnicom Milankom Karavdijom koja nas je još jednom podsetila na posleratnu prošlost doma i strogoću koja je od njega pravila zatvoren sistem. Tada su vaspitači sa svojim porodicama živeli u domu koji je bio izolovan od ostatka društva. Oni su se potrudili da od njega naprave otvorenu kuću u kojoj je sve transparentno i svako ima slobodu kretanja. Za kraj našeg susreta, Biljana je još jednom istakla da je za lepu atmosferu i činjenicu da svi ovde pronalaze drugu kuću, najviše zaslužna sloga u kolektivu.

- Radimo kao tim i jednostavno se razumemo, - govori mi ona.

Nisam znala šta da očekujem kada sam dolazila. Kad bi neko pre spomenuo dom za ne zbrinutu decu u glavi bi mi se pojvaljivao „Oliver Tvist“. Zahvaljujući ovoj poseti od sada će prva pomisao da mi bude na tri dobre vile koje su podigle Trnovu Ružicu. Stvari su daleko od savršenih, i kao što je Biljana rekla – niko ne poseduje magičan štapić. Pa ipak, deca su čuda u koja treba verovati i koja su vredna svake borbe.

Još fotografija možete pogledati dole

Više na VICE
Vice Channels