Zašto mnogi silovatelji ne shvataju da su silovatelji

Tekst je prvobitno objavljen na Broadly.

Zgražavanje javnosti nad Brokom Tarnerom — bivšim studentom Univerziteta Stenford osuđenog na šest meseci zatvora zbog seksualnog napada nad onesvešćenom ženom iza kontejnera na kampusu — vinulo u nebesa. Deo ovog zgražavanja čini se da je poteklo od njegove izjave na sudu, u kojoj je rekao da je on "jedini počinilac onoga što se desilo te noći" i priznao da je svojoj žrtvi naneo "emotivni i fizički stres", ali ni u jednom trenutku nije upotrebio reči "seksualni napad" kako bi opisao ono što je uradio.

Umesto toga, on je za svoja dela okrivio kulturu "pijančevanja i seksualnog promiskuiteta", predstavivši ono što se desilo te noći kao štetnu posledicu njegovog preteranog konzumiranja alkohola, a ne seksualnog napada koji je počinio. "Nisam ni na koji način pokušao da silujem bio koga, nisam ni na koji način pokušao da naudim bilo kome i nisam ni na koji način pokušao bilo koga da iskoristim", rekao je on.

Prema doktoru Svendu Ageu Madsenu, potpredsedniku Evropskog foruma muškog zdravlja i šefu Centra za žrtve seksualnog napada pri kopenhagenskom Rigshospitalet — najspecijalizovanije bolnice u gradu — ova vrsta samoporicanja je sasvim tipična. "Ova vrsta reakcije veoma je uobičajena među seksualnim prestupnicima", objašnjava doktor Madsen. "Ako pogledate sudske slučajeve, videćete da su veoma retki primeri seksualnih prestupnika koji priznaju da su počinili to delo. Umesto toga, fraza koju stalno čujete da koriste je: 'Mislio sam da i ona to želi.'"

Doktor Madsen ovo kategoriše i kao deo procesa seksualnog prestupnika da racionalizuje svoje ponašanje. "On želi da bude dobar momak i on misli da je dobar momak, tako da ne želi da prizna pravi problem: da je počinio seksualni napad", objašnjava on.

Obično je razumljivo da ljudi pokušavaju da racionalizuju svoje ponašanje kad nešto uprskaju — ali seksualni napad je daleko od obične, prosečne greške. Uprkos ovome, samoporicanje seksualnog prestupnika dobro je dokumentovano; prema studiji iz 2004. godine sa Univerzitetu u Južnoj Floridi, "prisustvo poricanja… rutinski komplikuje" njihovo lečenje. Vodeći istraživači na ovom polju, kao što su Džon A. Šo, konkretno su istraživali kako prestupnici ubeđuju sebe i pokušavaju da ubede svoje žrtve da su njihove radnje činjene uz obostrani pristanak. Na primer, slučaj poput ovog trenutno je uzburkao javnost u Danskoj: nedavno su trojica muškaraca oslobođeni optužbe da su seksualno napastvovali ženu na žurki zato što tvrde da su mislili da su njihove radnje bile na uzajamno dobrovoljnoj bazi.

"Veoma je teško za ljude da pređu granicu u svojim glavama i priznaju svoja dela samima sebi — naročito ako žrtva i počinilac nisu u kontaktu", objašnjava Madsen. Da bi naveo prestupnike da prekorače ove mentalne barijere, Centar za žrtve seksualnog napada Rigshospitaleta pruža usluge meditacije. U manje ozbiljnim slučajevima seksualnog napada, Centar će suočiti žrtvu i prestupnika licem u lice i naterati ih da pričaju o onome što se desilo. "Fascinantno je videti da samo kad se to desi počinilac konačno shvati šta je uradio", napominje Madsen. "Kad se on direktno suoči sa žrtvom i njenim osećanjima… to je onda moćan način da se dođe do razumevanja počinioca."

Imajući u vidu da 80 odsto seksualnih prestupnika poznaje svoje žrtve, može da se zamisli da će dovođenje prestupnika i njegove žrtve u direktan kontakt dovesti do toga da se kod prestupnika jave osećanja krivice, empatije ili saosećanja koja on inače ne bi imao. Međutim, prema doktorki Mari Bruvik Heinsku, vanrednoj profesorki sociologije na Univerzitetu u Kopenhagenu, postoji jedno drugo osećanje koje igra veliku ulogu u navođenju seksualnog prestupnika na poricanje.

"Sramota ima ogroman uticaj na ljudsko sećanje i osećanja — veći uticaj nego što biste pomislili", objašnjava ona, navodeći da je sramota koja ima veze sa seksualnim napadom višeslojna. "Prvo, velika je sramota biti seksualni napasnik; drugo, za seksualnost uopšte vezuju se mnogo sramote."

Studije su pokazale da emocije koje se vezuju za događaje mogu da pojačaju, oblikuju ili promene sećanje, a doktorka Heinsku smatra da sramota može da budu dovoljno snažan emotivni katalizator da oblikuje priče u glavama prestupnika. "Ako samo pomislite koliko različitih poteškoća sramota stvara mnogim ljudima — bilo da su u pitanju agresija, depresija, mentalni problemi — postaje očigledno da je sramota prilično snažna sila", kaže ona.

Tarnerovo samoporicanje može da bude klasičan primer prestupnika koji racionalizuje svoje ponašanje ili može prosto da bude rezultat grupe advokata i branilaca koji su iskrojili njegovu izjavu tako da uz nju dobije najmanju moguću zatvorsku kaznu. Bez obzira šta je u pitanju, njegova nesposobnost da prizna da je ono što je uradio seksualni napad daleko je od izolovanog incidenta — a to je najveća sramota od svega.