Gasi se čuveni NME magazin: Bivši zaposleni se prisećaju kako je bilo

Čuveni magazin NME ukida štampano izdanje posle 66 godina.

pisao Alexandra Pollard; ilustracije Joel Benjamin
|
08 Mart 2018, 10:04am

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na NOISEY

Petnaest godina je nekako proteklo od kako je VICE stigao u London, u vreme kada su urednici vukli gomile primeraka časopisa sa sobom po gradu i molili pabove da ih uzmu. Daleko smo dogurali od tog vremena, izrodili bebe koje danas i same vode ovu industriju (Noisey, na primer, ako smemo da se pohvalimo). Za godišnjicu, VICE UK organizovao je razna dešavanja i započeo seriju članaka o periodu na britanskoj muzičkoj sceni koga se većina nas iz nekog razloga slabo seća.

Čuveni magazin NME ukida štampano izdanje posle 66 godina.

„Ozbornovi“ su bili izvor najsočnijih vesti svake nedelje. Popularnost nove muzike merila se brojem ringtonova. Naslovne strane bile su praktično revija dugokosih tipova sa šiljatim cipelama (osim onaj jedan put kad je uletela Kajli). Jedan naslov iskreno je pitao „Šta je to emo?“ Tako je funkcionisao NME 2002 godine.

Pre petnaest godina, NME je prolazio kroz neku vrstu tranzicije. Na samom kraju doba brit-popa, na samom početku novog milenijuma, dens muzika bila je sve manje popularna u UK pa je ovaj časopis morao da smisli oko čega da uzbuđuje ljude. Srećom, odlučili su se za The Strokes i The Libertines pa su tako, kako kaže bivši urednik Konor Maknikolas, „izmislili novu scenu bukvalno ni iz čega“. Ko god je pratio stanje u muzici oslanjao se na NME kao centar te scene, glas kulture o kojoj se izveštavalo. Pošto danas gledamo na to vreme u kontekstu nastanka VICE UK redakcije, obratili smo se nekim od ključnih NME igrača iz tog doba i pitali ih zašto im je ovaj časopis toliko značio.

Konor Maknikolas – urednik

Te 2002. suvereno smo vladali scenom. Ako se pogleda grafički prikaz prodaja NME izdanja, vidi se da su u padu još od 1964. ali postoje dva skoka: jedan’77-’78 kada je NME najzad prihvatio pank, i jedan između 2002. i 2005. Imali smo ono što je nedostajalo indi sceni osamdesetih ili britpopu devedesetih – centralizovanu kontrolu. Britpop doba se rasplinulo po tabloidima koji su pratili čarke između Blura i Oejzisa, dok smo mi kasnije držali celu scenu pod kontrolom, niko nije mogao da nam se meša. Odjednom su se pojavili Kasabian, Bloc Party, Kaiser Chiefs, Kings Of Leon, The Killers, prava jedna eksplozija mnogo dobre muzike koju niko drugi nije uspevao da skapira. Sve se vrtelo oko živih svirki. Ljudi danas kažu da smo imali sreće, scena je u to vreme bila tako jaka, odlični bendovi – ali mi smo to sagradili, jebote. Nije se razvilo samo od sebe.

Kod mene je časopis bio jako vizualne prirode. Praktično sam rekao „Nemojte da mi dovodite nikog ko nema dobru frizuru i dobre cipele, ne zanima me kako zvuče.“ Bend je morao odlično da izgleda. Kad se Franc Ferdinand pojavio krajem 2002. i kosa i obuća bila im je jebeno savršena. Naš stav se znao među izdavačima, slali smo im signale, znalo se da moraju savršeno da uglancaju bend koji bi hteli da se pojavi u NME. Zbog tog filtera su na primer Kasabian odjednom postali rokeri. Bitno je da ima o čemu da se piše.

Danas zvuči suludo da radni dan počinje u deset ujutru, ali tako smo morali da radimo jer je većina reportera izlazila prethodne večeri. Pogledaš listinge, pošalješ mejl PR agentu par minuta pred svirku, i stave te na spisak. Onda taksijem juriš sa jednog na drugo mesto, i posle svi završimo u Maraton baru u Kemdenu. Život kao neki R&R luna park, ali u ofisu je stvarno umelo da bude brutalno. Doveo sam neke fenomenalne novinare i urednike koji prosto nisu mogli da izdrže taj ritam, a ko jednom padne taj se ne vraća. Neko nađe svoje mesto u tom okruženju, neko ne može. Nije lako ući u firmu i odmah pustiti šta se tebi sluša, da svi čuju, ali jebiga – to ti je posao. Ko to ne može, taj ne bi trebalo da radi za NME.

Silvija Paterson – honorarni autor

Tezgarila sam 2002. i jedva sklapala kraj s krajem od kako sam „sporazumno“ raskinula radni odnos u strašnoj frci godinu dana ranije (oko naslovne sa natpisom „Majami“ preko para bestelesnih sisa). Zadatak mi je bio da izađem na teren kad god neko drugi ne može. Još tada sam bila iz neke stare škole, NME je u to vreme bio pun klinčardije. Urednicima je s razlogom išla pena na usta čim se pomenu The Strokes ili The White Stripes ili The Libertines, sve te bendove smo hteli da brendiramo i držimo u šaci. Meni je to delovalo kao potezi očajnika, ta beskrajna jurnjava za bendovima koji su kao „kul“. Kad sam intervjuisala Džona Lajdona iz redakcije mi je stigla lista pitanja – hteli su da ga pitam da li sluša Strouks ili Strajps, jer kao, „to bi nam danas baš dobro došlo“. A to je bio jedan Džoni Roten, možda je imao da kaže nešto smisleno o, šta ja znam, ljudskom rodu! Posle sam se ispovraćala i vratila u standardnu rotaciju.

Sećam se da sam se jednom prilikom dobro zezala sa Liamom i Noelom iz Oejzisa u Aberdinu, trebalo je da odradimo priču za naslovnu stranu u holu nekog komično škotskog hotela. Liam se umesto poš hotelske hrane odlučio za krompiriće u sosu koje je kupio na ulici, gde su ga „spopali“ neki klinci, „valjda mislili da sam Geret Gejts“. Noel je bio u odličnoj formi, zapišao pop kulturu te 2002. od rijaliti serijala koji su tada bili u punoj snazi, preko Heat magazina, do televizijskog lova na talente i generalno selebriti opsesije. Sve to je postao mejnstrim od kako su Oejzis i drugi rokeri iz devedesetih prestali da budu relevantni. „Običnjaci, jebote, nesposobni idioti dovučeni iz neke radnje, to sve mutavo, bre… ili još gore one selebriti pičketine kao trče po džungli“, durio se on.

Meni je lično ta 2002. bila kraj jedne ere, i možda kraj NME duha kakvog sam se sećala iz sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih. Počinjao je novi milenijum za novu generaciju kojoj je bio potreban novi glas. Recimo da je to bilo VICE doba.

Aleks Nidam – pomoćni urednik

Ja sam počeo da radim u NME tu negde kad su The Strokes izdali prvi singl, i odmah smo ih zgrabili. Bili su nam kao poručeni, sve po NME receptu, ali videlo se odmah da su fantastični sami po sebi. Ipak, ne može časopis da se bazira na samo jednom bendu, pa smo jurili okolo i pokušavali da iskopamo još neki takav. U redakciji se slušalo sve i svašta, bili smo dosta eksperimentalni. Kajli se našla na naslovnoj strani zato što je te godine Can’t Get You Out of My Head bio veliki hit, u svakom se žanru nađe poneka stvar toliko dobra da se svima sviđa. Ali nisu svi uspeli da se probiju. Jednom prilikom me je Kejsi Spuner iz Fischerspooner nazvao i pitao „Kome treba da popušim da biste nas objavili na naslovnoj?“ Nismo ih nikad objavili, zaključite sami zašto.

Sećam se kako sam otišao na piće sa Džejmsom Endikotom na poslednji radni dan pred Božić 2002. u neki pab na Grejs In Roudu, gde su posle svratili Pit Doerti i Karl Barat iz The Libertines – baš su tog dana potpisali za Rough Trade, nisu znali gde se nalaze. Bili su još dosta novi, pre albuma, ali bilo je ipak uzbudljivo. Ne sećam se mnogo toga, mislim da sam bio odvaljen skoro koliko i oni sami.

Piter Robinson – urednik

Oko 2002. Konor Maknikols je počeo da radi na novom izdanju magazina, i pomenuo je ideju da svake nedelje radimo drugi intervju – to se sa vremenom prevelo u moju kolumnu, „Piter Robinson VS“. Skoro deset godina je tako išlo, svake nedelje sam se izdrkavao po drugom muzičaru, što mi je u ono vreme zvučalo mnogo zabavnije nego danas. Neverovatno mi zvuči da smo svake nedelje uspeli da nađemo nekog nesrećnika spremnog da se podvrgne mom idiotizmu, ali jebiga, eto koliko je NME još bio značajan u ono doba – ljudi bi rizikovali šta god treba, samo da pišemo o njima.

Te 2002. je čovek još mogao da kupi štampani časopis i u njemu pročita o nekom bendu za koji ranije nije čuo, ili o nekom novom izdanju. Još je bio nedeljnik u pitanju. Danas ljude ne možeš da iznenadiš ni u dnevnoj štampi.

Mene je lično boleo kurac i za White Stripes i za Libertines i za sve njih, ali ipak je taj NME period dobar primer kako funkcionišu list koji se nađu na licu mesta dok nastaje nova uzbudljiva scena. Tada je još bilo vremena i prostora da čovek izađe, napije se, i posle još odleži mamurluk.

Antoni Tornton – urednik sajta

Sve smo u hodu smišljali. Kao da smo se trudili da stvorimo duh iz sedamdesetih gde su se stvari improvizovale bez mnogo pravila. Svake noći smo izlazili, posle radili po 15 sati, ali takvo je vreme bilo. Bili smo kao besni psi, kad god se nešto veliko desilo morali smo da ga ispratimo u totalu.

Ja bih četiri do pet puta nedeljno izlazio na svirke, možda tri-četiri benda svake večeri, nekad na dve-tri lokacije. Bilo je tajnih svirki u to vreme. A sutra se ipak ide na posao. Ušao sam u ritam, mogao sam da legnem u jedan, dva, tri ujutru, i posle ipak stignem da budem za stolom. Valjda kad je čovek mlad.

Te godine su meni The Libertines bili glavni. Gledao sam ih u Barflaju kao predgrupu za The Vines oko pedesetogodišnjice NME, bili su tako dobri da sam uzeo slobodan dan i otišao da ih opet slušam u Bristolu. Igrali su kroz masu, odmah se videlo da će biti nešto posebno. Tu sam se vezao za The Libertines, dugo sam ih posle pratio.

Javnost je nekako mislila da u NME vlada konsenzus, da se svi o svemu slažemo, a u stvari je bilo sasvim suprotno. Kad su se pojavili The Streets, pola redakcije je reklo „Ovo je nešto najbolje na svetu“, a pola „Šalite se, kakve su ovo gluposti?“ Svi smo imali jak stav i branili ga agresivno. Kad neko uhvati zajednički stereo pa krene da pušta nešto što se ostalima ne sviđa, oni mu izvade disk i zafrljače ga preko sobe. Stvarno je bilo sjajno radno mesto, stalno se slušala muzika, dobijali smo nove albume besplatno, karte za razne koncerte, celu noć smo slušali muziku, ceo dan se svađali o muzici, kako da ne bude sjajno?

Aleksandru i njene stare brojeve NME možete naći na Tviteru, a Džoela i njegove ilustracije na Instagramu.