Šta je potrebno zdravstvenim radnicima da odu u Nemačku

Osipanje radno sposobnog visokoobrazovanog stanovništva u razvijene zapadne zemlje je možda jedina konstanta u Srbiji, zemlji gde je sve ostalo nestabilno. Nije kao da se i u prethodnim generacijama nije odlazilo preko zarad boljih plata, ali ovo što imamo danas, sve više poprima karakteristike egzodusa, barem kad je o medicinskoj struci reč. Prema istraživanju VOICE (Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra) na osnovu dostupnih podataka, pretpostavlja se da godišnje ode i do 2.000 medicniskih radnika iz Srbije kako bi nastavilo svoj život u Nemačkoj.

- Pre dve godine sam odlučila da odem u Nemačku da radim, kada sam već došla do trećeg radnog mesta i shvatila da u Srbiji ne mogu da se iskobeljam iz primarne zdravstvene zaštite i domova zdravlja. Znajući kakav student sam bila i koliko mogu da pružim, nisam mogla da dozvolim da čekam da imam 40 godina i da mi ponude neku specijalizaciju u kojoj se čak ni ne vidim – kaže tridesetogodišnja Maja za VICE.

Kaže da je na njenu odluku uticala i mala plata u Srbiji, ali na prvom mestu je bilo to što je skoro pa nemoguće da se napreduje. Da bi mogla da ode da radi u Nemačku, morala je da završi B2 nivo poznavanja jezika - dovoljan da se samostalno snalaziš i komuniciraš. Danas većina pokrajina traži i sertifikat o poznavanju jezika na medicinskom, stručnom nivou, pa je i to završila. Napravila je CV na nemačkom i počela redom da šalje.

- Od dva, tri mejla koja su se vratili sa pozitivnim odgovorom, izabrala sam jedan, gde se nudi mesto na neurologiji, koja me inače interesuje. Pozvali su me da provedem pet dana na klinici uz plaćen smeštaj i hranu - kaže Maja.

Ostavila je dobar utisak i dobila posao. Tek tada je krenula da sakuplja neophodna dokumenta za dozvolu za rad. Posao je sama našla na jednom od oglasnih sajtova i sada radi u rehabilitacionoj klinici, na odeljenju neurologije, oblast Turingen.

Na Nemačku se lako privikla, a u početku kaže da je najviše smaralo odvajanje smeća za reciklažu i dok je shvatila da je sve podređeno ekologiji.

- Navikla sam u Maksiju po pet kesa da uzmem, ovde se svaka plaća. U početku nisam skapirala da je u cenu vode u plastičnoj flašici uračunata ambalaža, a ako vratiš dobiješ 25 centi nazad, pa sam tako prvih desetak dana bacila oko tri evra, haha - kaže Maja.

I to što su svi ljubazni i strpljivi i oduševljeni poznavanjem nemačkog, iako je realno loše, to je baš iznenadilo.

- Kažem muškarcu "FRAU MÜLLER" i shvatim da sam mu rekla "gospođo" i izvinim se, šta ću, a oni skroz kul. I da, sad kad se vratim u Beograd, čekam od konobara kusur i za pet dinara, jer ovde ne ostavljaju baš bakšiš, a u Srbiji sam bila široke ruke - kaže Maja.

Još 1989. godine, Jugoslavija je imala Sporazum o upućivanju radnika zaposlenih u domaćim firmama na privremeni rad na osnovu ugovora o izvođenju radova sa Nemačkom. Pre četiri godine je potpisan poseban ugovor koji se odnosi baš na zdravstvene radnike. Savezna agencija za zapošljavanje Nemačke i Nacionalna služba za zapošljavanje Srbije su potpisale Sporazum o posredovanju o privremenom zapošljavanju srpskih radnika u Saveznoj Republici Nemačkoj u bolnicima i domovima za stara lica na teritoriji Nemačke. Ovim sporazumom se proveravaju poslodavci, a za radnike iz Srbije se garantuju isti uslovi kao i za domaće radnike.

Dvadesetosmogodišnja Stanislava je tražila agenciju za posredovanje koja je "legalna", to jest, u registru Nacionalne službe za zapošljavanje, a na osnovu ovog sporazuma.

- Pozvali su me na razgovor na koji su došli predstavnik agencije i direktor lanca staračkih domova. Predložili su plaćen put i probni rad na pet dana da sama utvrdim da li mi se sviđaju uslovi – kaže Stanislava za VICE.

Nakon probnog rada kad se vratila u Nemačku da radi imala je obezbeđen dom sa cimerkom koju je upoznala mesec dana pre toga.

- U domu može da se ostane maksimalno tri do četiri meseca. Odmah nakon što se dobije potvrda da je lice zaposleno na duži period i da je sposobno da plaća sebi za stan, sa tom potvrdom i samo sa njom može da se traži stan za sebe, a stanovi se lako nalaze – kaže Stanislava.

Za razliku od Maje, Stanislava je, nakon dobijenog sertifikata o poznavanju nemačkog, pokušala sama da nađe posao, pa je otišla kod rođaka koji su živeli u Nemačkoj na neko vreme. Međutim, to joj nikako nije pošlo za rukom, jer niko nije želeo da je zaposli bez dozvole za rad.

- Da bih dobila posao, sem jezika morala sam da imam praksu/ staž, da sam prijavljena u komori medicinskih sestara i gomilu dokumenata – kaže Stanislava.

Saša Veljković je direktor jedne od agencija registrovanih za posredovanjem pri zapošljavanju. Već četiri godine su specijalizovani za medicinske radnike koji traže posao u Nemačkoj.

- Interesovanje za odlazak se povećava iz godine u godinu, jer ljudi sve više uče nemački, koji je jedan od uslova za dobijanje radne i boravišne vize u Nemačkoj – kaže Veljković za VICE.

Ukupna procedura, od potpisivanja ugovora, do odlaska u Nemacku traje tri do četiri meseca.

Trenutno je najveća potražnja za medicinskim sestrama i negovateljicama širom Nemačke, kaže.

- Svi traže posao, a najbolji prolaz imaju medicinske sestre sa srednjom ili (još bolje) višom/visokom medicinskom školom, jer najbrže i najlakše dođu do posla i nostrifikacije diplome. Do tada rade kao bolničarke, a čim polože nemački jezik B2 nivo i odrade praksu, postaju nostrifikovane medicinske sestre sa većom platom i boljim uslovima rada – kaže Saša.

Starosna grupa je široka, od 20 do 50 i više godina i čini mu se da svi kandidati koji su otišli preko njegove agencije "nemaju nameru da se vraćaju u Srbiju u skorije vreme."

- Ovi mlađi hoće da idu zbog sebe u inostranstvo da rade, jer ovde nema ni posla, ni pravde, a ovi stariji idu zbog svoje dece, da bi im obezbedili bolju budućnost – kaže Veljković.

Naši ljudi se generalno dobro uklapaju, jer moraju, mada ima nekih koji ne mogu da izdrže način i tempo rada, pa se vraćaju nazad u Srbiju. Njih je oko pet odsto, kaže on. Većini najteže pada odvojenost od porodice i prijatelja, "ali znaju šta ih ovde čeka, pa stegnu zube i nastave dalje".

Tridesetdvogodišnja Nada je otišla u Nemačku prvo na godinu dana kao dadilja u jednoj porodici. Ubrzo je shvatila da želi da ostane u zemlji i pre četiri godine, počela je da se raspituje o mogućnostima. Jedna od opcija je bila i da krene tamo u medicinsku školu, tokom koje bi išla na praksu, koja bi joj se računala kao radno iskustvo i na osnovu toga da traži posao kao zdravstvena radnica u Nemačkoj. Pre par dana je dobila posao za januar 2018. u odličnoj bolnici i na osnovu tog ugovora se nada produženju vize.

- Praksa mi jeste plaćena, ali ne kao kad si stalno zaposlen. Ja na trećoj godini imam oko 900 evra, a to ovde nije puno. Zato i živim u malom gradu jer su stanarine jeftinije. Čim završim školu, selim se za Esen – kaže Nada.

Smeta joj to što je u manjim mestima društveni život skoro nikakav, za razliku od Srbije, pa jedva čeka da dobije veću platu i da se preseli u veći grad. Takođe, u Nemačkoj je i veći procenat starijih ljudi, pa je i to dosta drugačije.

Od papira za dozvolu za rad joj je bio potreban ugovor, adresa u Nemačkoj, račun u nemačkoj banci, zdravstveno, diploma B1, prevodi diploma i nostrifikacija diplome iz gimnazije, uz to zahtev je podnela u konzulatu u Beogradu, trajalo je oko mesec, dva.

- Malo je komplikovano to sa papirima, ali ja sam imala sreće i rodbinu ovde koja mi je pomogla – kaže Nada.

Marko Zelenović, iz agencije za posredovanje u zapošljavanju Vispero GMBH kaže da se većina naših ljudi dobro uklopi, jer su požrtvovani radnici i dobro funkcionišu u uređenom sistemu, i treba im godinu do dve da se uklope.

- Oni ne traže mnogo, žele da žive od svoje plate i da sebi i porodici mogu da priušte normalne stvari, ono što u Srbiji nije slučaj, a to u Nemačkoj dobijaju. Ovde su poštovani kao radnici i za to što rade nagrađeni kako treba – kaže Zelenović za VICE.

Većina odlazi glavom bez obzira i bez želje da se vrati u Srbiju, a budućnost sebe i svoje dece vide u Nemačkoj, kaže on.

- Za sad mi je još rano da kažem kako mi se čini moja odluka jer mi je još jako teško bez mojih, bez dečka, prijatelja. Iako mi je generalno okej ovde, plačem često, jer mi svi nedostaju. Kad neko kaže "E on radi u Nemačkoj, blago njemu sigurno super zarađuje", a tako sam i ja pre mislila, taj nema pojma šta je sve ta osoba uložila, i materijalno, i vremenski i emotivno. Čega je sve morala da se odrekne da bi nešto postigla… Ovo je sad jedno veliko poglavlje u mom životu, jer znam da u Srbiji nemam mnogo opcija, ali biće lakše kada mi dečko dođe, ali za sad mi je još rano da kažem nešto više - zaključuje Maja.

Još na VICE.com:

Kako sam spakovao porodicu i iz Srbije se iselio u Kanadu

Ljubavne veze u doba "odliva mozgova" u Srbiji

Kad pukne nostalgija: Pesme koje slušaju ljudi koji su otišli iz Srbije