Od Barija i Njukasla do Tikve i Kairata - dnevnik uvreda srpskog fudbala

Nionski žreb za evropska takmičenja se takoreći još nije ni "ohladio", a domaća javnost je već stigla da se naslađuje nekim poluprimerenim izjavama koje su krenule od srpskih klubova. Nakon što je voljom kuglica srpskom vicešampionu Crvenoj Zvezdi ponovo određen put u srce Sredozemlja gde će se sastati sa malteškom Florijanom, Vladan Milojević, novi trener kluba iz Ljutice Bogdana, obazrivo je prokomentarisao kako je načuo da su tamo "igrači Italijani, a i gazda kluba je Italijan", skrenuvši implicitno pažnju da se sa ovom skupinom poluamatera ne treba igrati. Još oprezniji bio je današnji sportski direktor i nekadašnji levokrilni napadač Zvezde Mitar Mrkela, koji je momke iz predgrađa Valete nazvao "potencijalno neugodnim protivnikom", ukazavši pritom da su ove godine završili na petom mestu u lokalnom takmičenju, što je valjda negde nekome merilo uspeha i ozbiljnosti.

Očekivano, i Mrkela i Milojević uzeti su na zub poslovično vickastih komentatora srpskih portala, koji su se ludo zabavili sa ovim tandemom prijava izvučenih iz starog "danas svi igraju fudbal" špila. Naravno, jasno je da su obojica hteli da skrenu pažnju široj javnosti da evropski prvak iz 1991. nije više ni senka onoga što je nekad bio, ali nekakav nivo treba držati čak i u sveopštem stanju kolapsa. Dugih deset godina je prošlo otkako je Zvezda zaigrala u grupnoj fazi nekog evropskog takmičenja, i neumitna je realnost da je naš najtrofejniji klub trenutno ne četvrta, nego možda šesta ili sedma liga kontinentalnog fudbala. Svejedno, i najgora Zvezda ikada mora biti kadar izaći na kraj sa Maltežanima, Gibraltarijancima, Andorancima i ostalim predstavnicima evropskih mikrodržava, mada, ko će ga znati, tako smo nekada pričali i o Kipranima, Bugarima, Poljacima i njima sličnim, pa pogledajte nas sada.

Dok se Zvezda priprema za ovaj naporni dvomeč (a naporan će sigurno biti, ako uzmemo u obzir da sunce neće štedeti fudbalere ni u Beogradu a ni na Malti), možda se i nije zgoreg podsetiti kako su srpski predstavnici u evrokupovima umeli da neočekivano posrnu u poslednjih dvadeset i kusur godina, i tako napraviti malu hroniku sunovrata kojoj smo još uvek svedoci. Za startnu crtu uzećemo sezonu 1995-96, tj. zvanični povratak naših u kontinentalne tokove, tako da, žao mi je, ali Sokol Kušta danas neće biti spominjan. Cilj ove neslavne liste nije da se iko ismeva (jer smešno svakako nije), već čisto da stoji za nauk budućim generacijama da se, eto, nekad jedva prolazila i Valeta i nekad gubilo od Slijeme. Jer, istoriju našeg fudbala čine i Bari, i Fljamurtari - to su samo dve strane istog novčića, i upozorenje da jedan od drugoga ama baš nikada nisu daleko.

VARLJIVO LETO 2004.

Svi vi znate da su Zvezdaši lako povodljiva sorta. Desio se eto jednom neki Bari, i pre njega su se dobijali Reali, Bajerni i ko zna šta, i sada je prosečnom ljubitelju crveno-belog jako malo dovoljno da mu srce ponovo zaigra i da mu se pred očima prividi Augentaler kako lobuje Rajmonda Aumana. Često svi mi, međutim, zaboravimo da u današnjim ekipama nema ni Savićevića, ni Jugovića, pa čak ni Pjanovića i Drulića, pa je suštinski jako malo dovoljno da se ti šareni oblaci optimizma rasprše i za njima stigne oluja.

Kada se na leto 2004. po drugi put među nas cigane vratio Ljupko Petrović i sa probranom ekipom mladih lavova počeo da pobeđuje ekipe evropskog renomea na pripremama, svi smo bili nemalo ushićeni. Muslin je Ljupku osim dobro skockane ekipe u amanet ostavio ikvalifikacije za Ligu Šampiona, i posle uspešno rešenog dvomeča sa švajcarskim Jang Bojsima, pred nama se našla velika prepreka po imenu PSV. Prvog meča u Srbiji se mnogi dobro sećaju - pobeda od 3-2 i Marko Pantelić koji maše korner zastavicom. A onda je došlo do prekida filma.

Nije mnogo trebalo da revanš u Ajndhovenu krene po zlu. Štaviše, kada sam video da Mateja Kežman, arhineprijatelj svakoga kome je stalno do Zvezde, izvodi početni udarac, bilo mi je jasno koliko je sati. Deset minuta kasnije, Aleksandar Luković srušio je Đi-Sung Parka u svom šesnaestercu i PSV je poveo sa 1-0 golom Marka van Bomela sa "kreča". Nakon pola sata igre, Milan Biševac je zaradio crveni karton i to je otprilike bilo to - "pet lakih komada" PSV-a rešilo je stvar u njihovu korist, a realno smo još tu i dobro prošli.

Ali ne, bogovi fudbala su rešili da to leto 2004. bude posebno bolno ako vam je crveno i belo u srcu. Utešna nagrada za naše momke bio je novi dvomeč i nova šansa da se barem domognu kupa UEFA tj. današnje Lige Evrope, i za protivnika nam je određen Zenit iz St. Petersburga, u ono vreme relativno anonimna ekipa. Ta anonimnost potrajala je tačno do poslednjeg sudijskog zvižduka, jer je Zvezda, pošteno izduvana i demoralisana od berbe ušiju u Holandiji, izgubila dvomeč sa čak 6-1, a sve je bilo jasno još u bivšem Lenjingradu gde je naš šampion poražen sa čak 4-0.

Ako je nešto nekome za utehu, to je da je PSV te sezone za malo stigao do finala Lige šampiona (bukvalno su ih nekoliko minuta i jedan Inzagi delili od toga), a da je Zenit u dogledno vreme postao veliko evropsko ime koje rutinski dovodi superzvezde za pedeset i više miliona eura. Takođe, u ono vreme to se nazivalo "brukom", danas bi to verovatno bio očekivan rezultat, što nam takođe nešto govori. A tu je i onaj vic koji je neznani junak ubrzo osmislio - "kako mali Delija uči da broji? Jedan, dva, tri, Zenit, PSV, šest…"

AD ASTRA PER ASPERA

Iako je FK Partizan danas koliko-toliko stabilan učesnik evropskih takmičenja za srpske uslove, koji je čak dva puta ušao u grupnu fazu Lige šampiona - enorman uspeh, da dodamo još jednom - njihov put do toga bio je relativno trnovit. Penal Milivoja Ćirkovića koji eliminiše moćni Njukasl je definitivno ikonski trenutak moderne istorije Partizana, ali do tog trenutka retko je šta crno-belima polazilo za nogom kada bi izašli van Srbije. Izuzmemo li onaj blistavi trenutak "Tumbinih beba", kada je na jesen 1998. izbačen Njukasl (ah ta crno-bela veza) i kada se u sledećem kolu isprečio zlo jaki Lacio Svena Jerana Eriksona, Partizan je u Evropi bio hodajući vic.

Prvi veliki šok desio se 1996. kada je jači rival bio prilično anonimni i tada, a i još uvek, Nacional iz Bukurešta. Klub koji je za Čaušeskuovog vakta bio poznatiji kao Progresul ima skromnih deset pobeda u evropskim takmičenjima u svojoj istoriji, a Partizan je preskočio sa ukupnih 1-0 posle 180 minuta igre. Pritom, da kažemo da to nije bio neki preloš Partizan - tada su crno-beli dres nosili između ostalih i Dragan Ćirić, Goce Hristov, Darko Tešović, Damir Čakar i drugi. Nacional se, inače, od 2007. ponovo zove Progresul, a trenutno igra četvrtu ligu.

Godinu dana kasnije desila se Kroacija iz Zagreba. Detalje ne želim da prepričavam iz poštovanja prema svim prijateljima grobarima koje imam, koga baš zanima šta je bilo (ili nekim slučajem ne zna) može da pogleda na YT clipu dole. Ono što ću uvek pamtiti doduše je polica sa videokasetama Partizanovih utakmica mog prijatelja Dušana, na kojoj su tada stajali snimci svega i svačega, od Rome, Hroningena i Kvins Park Rendžersa do Nacionala, Njukasla i Rijeke. Sve kasete bile su uredno označene belim etiketama - samo je jedna bila u skroz crnom omotu, sa crnom etiketom i bez ikakve oznake na njoj. Ne moram ni da vam govorim o kojem je meču reč. Sećam se još i deskriptivnog naslova jedne beogradske dnevne novine - "bolje da smo gledali Kasandru", u ono vreme izuzetno popularnu "špansku seriju" koja se davala u večernjem terminu. A od svih viceva koji su posle iznikli među srpskim satiričarima omiljeni mi je bio onaj sa razlikom između Partizana i Koka Kole…dobro, neću više, rekao sam da ću da ćutim.

Posle dve relativno solidne godine u Evropi i popravke bilansa sa hrvatskim klubovima zahvaljujući NK Rijeci, ponovo je usledila mala komedija. Tako je Partizan na leto 2000. izgubio u, doduše, meču bez takmičarskog značaja protiv malteške Slieme sa 2-1. Utakmica nije uticala na dalji plasman, ali zaboga, da pre petnaest godina izgubiš od malteške ekipe…ne. Ne, ne, ne i ne. Godinu dana kasnije bečki Rapid je neshvatljivo torpedovao crno-bele sa čak 5-1, a isti rezultat viđen je i protiv praške Slavije u sledećoj evropskoj avanturi, iako je kolo pre eliminisan renomirani Sporting iz Lisabona. Do dana današnjeg nije otkriveno jesu li ovi porazi Partizana bili sasvim sportski "čisti" - neki ljudi su se kleli kako su videli Žarka Zečevića da sa koferom punim švajcaraca obilazi evropske kladionice i uplaćuje "ko šta primi" na ubedljive poraze svog kluba, ali dokaza na tu temu još uvek nema.

Danas Partizan barem ne deluje kao topovskog meso kada izađe u Evropu, i povremeno stigne i da zaigra u grupama jednog od dva UEFA-ina takmičenja. Omaknu se i njima poneki Šamrok i Zaglembje, ali njihovi navijači barem mogu da očekuju da im klub trijumfuje protiv nekakvih Rumuna, Jermena i Slovaka. Ipak, senka spominjanih "petardi" još uvek pomalo visi nad Humskom, a bio je tu i još jedan nadasve bizaran događaj, ali o njemu nešto kasnije.

KIPARSKI POČETAK KRAJA

Goran Bunjevčević bio je solidan igrač, ali užasan sportski direktor Zvezde, i mnogi ga upravo pamte po ovom drugome. Sezona 2008-09 je sa pravom označena kao "početak kraja" za crveno-bele, jer tada je ama baš sve krenulo da se ruši. Piksi je napustio predsedničku fotelju 2007. Toplica Spasojević nije se snašao kao njegov naslednik, onda je došao Dan Tana i onda … eh, onda se sve nekako stapa u jednu ogromnu lavinu mediokriteta, ali da se mi zadržimo na tom letu 2008. "Bunja" je tada doveo hordu neproverenih dunđera da zameni poslednju generaciju kakvih-takvih fudbalera koje je Zvezda imala, a za trenera dovedeno je zvučno ime - Zdenjek Zeman, češki prvosveštenik napadačkog fudbala koji je u Italiji imao nekoliko dosta zapaženih rezultata. Zdeman je na kraju i uspeo da uđe u istoriju crveno-belih, i to na koji način - pod njegovim vođstvom, Zvezda je po prvi put ispala iz Evrope u avgustu.

Dželat je tog leta na Marakani bio kiparski APOEL, isti onaj APOEL koji će godinu dana kasnije izbaciti Partizan iz Lige šampiona - doduše, tada su već ljudi imali blagi pojam o njemu, Zvezda ih je ipak na svoj način "afirmisala". Sto i dvadeset minuta fudbala se igralo na Marakani, ali Kiprani su bili neumoljivi i trijumfovali posle više golova postignutih u gostima. Posle tog momenta, Zvezdi još uvek ne sviće u Evropi, a porazi se rangiraju od "očekivanih" do "nadasve komičnih".

Bilo je tu i nekih tesnih mečeva - još nisam prežalio susret sa "Žirondincima" iz Bordoa 2012. ali bilo je tu i propisnih demontaža. Protiv Rena je Zvezda bila ravnopravna nekih dvadeset minuta, onda su nam Francuzi demonstrirali šta zapravo znači moderan fudbal gde svi igrači trče. Protiv Čornomoreca iz Odese je bilo toliko jezivo jalovo da je čudo kako i onaj jedan gol dadoše. Kairat iz Almatija je nekada davno 2002. dobio pet komada od Zvezde u dva meča - pre dve godine nismo im ni primirisali golu. A dvomeč sa italijanskim Sasuolom najsurovije je raspršio sve iluzije o trenutnom stanju u Ljutice Bogdana.

Čak i kada je Zvezda pobeđivala, činila je to na fantastično neubedljiv način. Lani je Valeta eliminisana bukvalno zahvaljujući individualnom geniju Aleksandra Kataja, inače bi bez njega bilo mnogo gušće. Od beloruskog Naftana Zvezda je 2012. primila čak šest golova, ali srećom i dala sedam - kolo kasnije, trebali su penali protiv Omonije da bi se stiglo do već spominjanog Bordoa. I u pred-APOELskoj eri bilo je nekih slučajeva kada bi se zapitali je li debakl tu iza ćoška. Recimo, opet Omonija, ali ovaj put 2002. pred Leverkuzen. A ko može zaboraviti Levadiju i gol "Šmuciju" Ranđeloviću sa pola terena?

Zahvaljujući ovom nizu slabih evropskih rezultata, Marsej i Bari sada deluju kao eonima daleka prošlost - pobede protiv Lestera u Beču i Rome na Marakani se još nekako i jedva naziru kroz maglu. A ništa to nije bilo baš previše davno…ali, takav je fudbal, surov. A u Srbiji još suroviji.

KADA SU CVETALE TIKVE

Za kraj ovog pregleda setićemo se možda i najmisterioznijeg ispadanja srpskog kluba iz Evrope. A kada se samo setimo da je tog leta sve bilo namešteno za novi evropski trijumf klupskog srpskog fudbala.

Partizan je u sezoni 2004-2005. postao prvi srpski tim koji je, nakon rata i sankcija, uspeo da prezimi u Evropi. Uspeli su tada crno-beli, pod vođstvom trenera Vlade Vermezovića, da skupe pet bodova iz grupe u kojoj su još igrali i grčki Egaleo, Lacio, Viljareal i Midlzbro, i tako sve kvalifikuju za dalje takmičenje u kupu UEFA. U sledećem kolu su čak uspeli i da izbace ukrajinski Dnjipro, ali se CSKA rundu kasnije ipak pokazao kao pretvrd orah. Svejedno, fenomen prezimljavanja je bio rado dočekan u srpskim medijima, a "grobari" su se uveliko sladili na nailazeće takmičenje u Ligi Šampiona dogodine.

Kada su ping pong loptice Beograđanima dodelile slovačku Artmediju, a ne nekakav Arsenal, Inter ili tome sl. (sećate se već na šta je ličio žreb za Ligu Šampiona u pred-Platini eri), mnogi su već stavili šampanjac na led. Živeo je tada Beograd kroz crno-belu euforiju, i nešto bleđa partija protiv moldavskog Šerifa iz Tiraspolja je interpretirana ne kao upozorenje, već kao samo trenutno posustajanje, što se ispostavilo kao greška. U Slovačkoj, Partizan je izvukao odličnih 0-0, i revanš na "JNA" delovao je kao puka formalnost. Naravno, desilo se nešto potpuno suprotno.

Posle stodvadesetominutne opsade gola pobednik je morao biti rešen penalima, i naš je klub ovde izvukao deblji kraj. Sveopšta neverica prisutnih navijača ubrzo se pretvorila u šok epskih proporcija, ali nekako se stanje stabilisalo ubrzo i hladne glave su ljudi rekli, pa dobro, desi se - daj barem da uđemo u tu ligu kupa UEFA. Sve je tu izgledalo čisto, žreb je doneo neke levake iz Izraela za koje niko nije čuo, u prvom meču Partizan je pobedio sa 2-0 u Izraelu, a onda…a onda!

Ono što se desilo i dan danas zvuči nerealno - crno-beli su na svom stadionu izgubili sa 5-2 od Makabija Petah Tikve i tako se obrukali kao nikad. Nejasno je kako je tada dosta iskusni Partizan, za koji su nastupali povratnici poput Bate Mirkovića i Alberta Nađa, sebi dopustio jedan ovakav apsolutni debakl - još je manje jasno da li je ovom porazu kumovalo i neko mešanje "van terena". Jer, već smo jednom ukazali gore da se Partizan, ako je verovati kuloarima, nije libio da "pokloni" evropski prolaz zarad isplate u čvrstoj valuti. Utakmica protiv Izraelaca je ovako od oka delovala kao jedna egzotična rasprodaja, te da onog koji je ovo "zatvarao" baš bolelo uvo na šta će ovo fakat i da izgleda u stvarnosti. Da se razumemo, nije ni Zvezda imun na navodnu prodaju evropskog kapitala (setimo se samo sumnjivih duela sa Seltom i Strazburom npr.), ali ovo što je Partizan priredio svojim navijačima protiv Tikve može se slobodno okarakterisati kao zločin. Opet, nekako setno moram da primetim da su naši klubovi tada bili barem i konsultovani oko prodaje bodova. Danas ih zainteresovane strane uglavnom pometlaju sa terena.

Poraz od Petah Tikve pokrenuo je kratkotrajnu revoluciju među "grobarima", koji su se tada podelili na frakcije i počeli i da bojkotuju upravu kluba, a pre svih sivu eminenciju Žarka Zečevića. Na kraju od svega ipak nije bilo ništa - popularni "Zeka" doduše više nije u upravi, ali njegov uticaj u klubu se još oseća. Barem Partizan solidno gura ovih dana, i nije im se ponovio sličan debakl u minulih desetak godina…dobro, bio je taj Šamrok ali ovo je svakako bio drugačiji zver.

Neki će možda ovde reći da se spominju samo Partizan i Zvezda, ali realnost srpskog fudbala je prosto takva da se od njih jedino nešto i očekuje. Vojvodina je, naprimer, u nekoliko navrata definitivno odigrala iznad očekivanja - setimo se, recimo, njihovog zamalo trijumfalnog hoda kroz Inter-Toto kup 1998. ili lepih partija protiv Bursaspora, Sampdorije, Honveda i drugih. Voša je jedine propisne debakle doživela 1996. protiv austrijskog Gracera (ukupnih 1-7) i u skorijoj istoriji protiv madridskog Atletika (1-5) i plzenjske Viktorije (0-5), ali ne može se baš reći da su očekivanja pred ove susrete bila visoka. O kratkim evropskim avanturama OFK Beograda, Jagodine i ostalih i ne moramo previše trošiti reči.

I tako, kreće nova fudbalska sezona a Zvezda će, oh radosti, svoje nadamo se dugo putovanje u Jevropu početi u - junu, jedva mesec dana nakon poraza u finalu kupa Srbije od Partizana. Protivnik je već spomenuta malteška Florijana, a nakon nje pobednik dvomeča između bugarskog Dunav Rusea i kazahstanskog Irtiš Pavlodara. Partizan je u drugom pretkolu Lige Šampiona dobio podgoričku Budućnost, Vojvodina slovački Ružomberok, a debitant u evropskim takmičenjima Mladost iz Lučana zaigraće sa Interom iz Bakua. Svima želimo puno sreće u svojim duelima, uz nadu da će im ovaj tekst poslužiti da vide ono što smo već jednom spomenuli - da su Bari i Fljamurtari dve strane novčića. Pažljivo ga bacajte. POGLEDAJTE VICE FILM: