veštačka inteligancija

Nik Kejv objašnjava zašto veštačka inteligencija nikad neće napisati dobru pesmu

Čuveni muzičar i pisac priča o tome kako je pisanje vanvremenske muzike i dalje suštinski ljudska stvar.

pisao Nick Cave
31 Januar 2019, 8:33am

Fotografija: Shutterstock

Prvobitno objavljeno na Motherboard.

Nik Kejv je australijski muzičar, pisac, kompozitor i scenarista, među drugim stvarima. Redovno odgovor na pitanja fanova na portalu The Red Hand Files. Pre nekog vremena ga je Petar iz Slovenije pitao da li će veštačka inteligencija ikada napisati dobru pesmu. Kejvov odgovor objavljujemo u celini, uz dozvolu.

Dragi Petre,

U Hararijevoj briljantnoj knjiži 21 Lessons for the 21st Century, on piše da će veštačka inteligencija, zbog svog bezgraničnog razvoja i povezanosti, učiniti mnoge ljude bespotrebnim na tržištu rada. To zvuči sasvim mogue. Međutim, on dodaje i da će AI pisati i bolje pesme od ljudi. On piše, i izvinite na mom uprošćavanju, da kada slušamo pesme, mi osećamo razne stvari i da će u budućnosti veštačka inteligencija moći da mapira naš mozak i da stvori savršene pesme koje će se poklapati sa našim mentalnim algoritmima i da će pesme koje će stvariti izazivati mnogo intenzivnije i preciznije emocije od onih koje sada uspevamo da osetimo uz muziku. Ako se osećamo tužno a želimo da se osećamo srećno, samo ćemo pustiti srećni AI pesmu i sve će biti rešeno.

Ali ja baš nisam siguran da je to sve što pesme rade. Da, naravno da slušamo neke pesme da bi osećali neke emocije - sreću, tugu, uzbuđenost - ali to nije sve što pesma radi. Najbolje pesme nas ostave oduševljenim. Postoji razlog za to. Oduševljenost je direktno vezana za ograničenost nas kao ljudskih bića. Ona proizvodi u namu želju da prevaziđeno naš potencijal.

Sasvim je moguće da će AI napraviti pesmu dobru koliko i "Smells Like Teen Spirit,". Da će ta pesma učiniti da se psećamo uzbuđeno i pobunjeno. Takođe je moguće da će AI stvoriti i pesmu koja će intenzitet tih osećanja u nama povećati više od bilo kog ljudskog tekstopisca.

Ono što u stvari slušamo su ljudska ograničenja i naša želju da ih prevaziđemo.

Ali ja ne mislim da kada slušamo "Smells Like Teen Spirit" mi slušamo samo pesmu. Ja mislim da ono što stvarno slušamo je putovanje otuđenog i povučenog mladog čoveka rođenog u američkom gradu Aberdinu. I to mladića koji je bio hodajuća hrpa ljudske disfunkcionalnosti i ograničenja i koji je uspeo da tu hrpu nekako saspe u mikrofon i da kao anđeo dodine srca cele jedne generacije. Isto tako slušamo Igija Popa koji hoda na rukama svojih fanova i da se namaže puterom od kikirikija dok peva "1970." Tako slušamo i Betovena koji je komponovao Devetu simfoniju potpuno gluv. I Princa, sastavljenog od ljubičastih atoma, kako po kiši na Superbolu svima razvaljuje lobanje svojom muzikom. I Ninu SImon koja je sav svoj besu i svoje razočaranje iskazala najnežnijim ljubavnim pesmama. I Paganinija koji svira svoj Stradivarius dok žice pucaju. I Džimija Hendriksa kako kleči i pali svoj instrument.

Ono što u stvari slušamo su ljudska ograničenja i naša želja da ih prevaziđemo. Veštačka inteligencija, uz sam svoj potencijal, nema taj kapacitet. I zašto bi? Ona je bezgranična, a mi pokušavamo da prevaziđemo naša ograničenja. Ona nema imaginaciju jer je njoj sve ostvarivo. Muzika ima sposobnost da dodirne nebesku sferu vrhovima svojih prstiju i oduševljenje koje osećamo je zbog tog pokušaja a ne zbog njegovog ishoda. To ne postoji ukoliko je vaš potencijal bezgraničan. Tako da je odgovor na tvoje pitanje Petre, veštačka inteligencija bi imala kapacitet da napiše dobru pesmu, ali ne i potrebu. Jer joj fali srce.

Voli te Nik.