Napad u Splitu je jeziv, a reakcije na njega ne ohrabruju

Iz reakcija smo, nažalost, opet naučili više nego iz samog incidenta. I opet nas uče istu lekciju koju slušamo već 30 godina.

|
11 februar 2019, 1:50pm

Skrinšot: jutjub

Tokom ponedeljka prepodne, Slobodna Dalmacija, koja je prva objavila video snimak vaterpoliste Crvene Zvezde Aleksandra Kralja na splitskoj rivi, izvestila je o novom incidentu u gradu - zidovi osnovne škole "Skalice" su iscrtani ksenofobnim ("Mrzi Srbiju"), ustaškim ("Za dom"), nacističkim (kukasti krst), i, pošto se verovatno radi o učeniku, anti-školskim ("kurca ne razumin jer neželim razumit") i kombinovano anti-srpskim/anti-školskim ("mrzin školu i Srbe") grafitima. Naslov teksta je bio "Splite, što ti se događa?"

Toliko smo svi uslovljeni formulama koje koristimo da bismo sebi stvorili pretekst da možemo da kažemo "ovaj pojedinačni događaj znači da je moja prethodno donesena predrasuda o celokupnom društvu tačna" da će se varijacija prethodnog pasusa sigurno naći, ako se već nije našla, u gomili "Hrvatska je ustaška zemlja" tekstova.

Incident koji je ostavio ozbiljne psihološke posledice na Kralja i sve vaterpoliste Crvene Zvezde koji su se vratili u Beograd. Na konferenciji za štampu kluba, igrači su svedočili o onome što im se desilo i sve izgleda odvratno, opasno, traumatično i prepoznatljivo - nevina ideja da se prođe gradom; da se popije kafa na "čuvenoj rivi"; čudni pogledi koji aktiviraju strah ali ti pokušavaš da kažeš sebi da paranoišeš; pretnje koje su izgovorene u obliku upozorenja; trenutak kada postane jasno da si u opasnosti; panika, bežanje, lakše telesne povrede; pametan, ali rizičan postupak koji te spasi; izloženot i ranjivost pred stotinama ljudi od kojih te najveći deo samo posmatra i dobacuje iako ti očigledno treba pomoć; par ljudi koji ti, verovatno se izlažući riziku u budućnosti, pruže ruku.

Sve ovo je u svojoj srži odvratno jer je divljački. Jer previše podseća na rat, previše podseća na sukobe devedesetih. Takođe, izgleda kao sastavni deo navijačke kulture otimanja obeležja protivničke grupe i pretvaranja tih obeležja u "trofeje", u ritualu međusobnog ponižavanja i dominacije - što je sastavni, neraskidivi deo navijačke kulture koji ne može da bude izuzet iz nje pošto "mi smo bolji od njih" je cela poenta postojanja. I ovde se ne radi o umanjivanju onoga što se desilo, već razgovor o relativizaciji koja je usledila nakon što je vest objavljena. Tako smo tokom vikenda otkrili koliko su predsednica Hrvatske i predsednik Srbije dobri gimnastičari.

Predsednica Hrvatske je napisala tvit toliko oduzet od konteksta da neko ko ne zna na šta ona referiše, nije mogao ništa da sazna iz onoga što je napisala.

Iz ovog tvita, izgleda kao da bukvalno priča ovo dvoje ljudi koji su pomogli Kralju da izađe iz vode, jer svi ostali su samo stajali i gledali. Takođe je uspela da ne pomene identitet žrtava, njihovu nacionalu pripadnost, a čak je uspela da izbegne i da osudi sam pojedinačni događaj. Gospođa Grabar-Kitarović je protiv nasilja, u svim njegovim oblicima i mnogo voli Splićane koji su stali u odbranu valjda "anti-nasilnih vrednosti".

Sa druge strane, njen kolega, predsednik Aleksandar Vučić, uradio je jednu od njegovih omiljenih retoričkih akrobacija: da postane srpski Borat koji praktično samo dodaje "...not" na kraju rečenice. "To što bi izbacio žuč i bes zbog tog napada ne bi pomoglo našim momcima," rekao je predsednik, izbacujući žuč i bes u podtekstu. Već punih deset godina, otkada je napustio radikale, on ovako namiguje govoreći u stvari "ja sve mislim što i vi, i vrlo rado bih rekao to, ali me okovi odgovornosti sprečavaju". Već u sledećoj rečenici, opet je namigujući rekao da smo "mi bolji od njih", kada je izgovorio "da se tako nešto u Beogradu nikad ne bi dogodilo." Nije na to mislio, ali sigurno će neko zajedljivo reći, pre ili kasnije, da je predsednik u pravu pošto Bris Taton nije uspeo da pobegne kao što je pobegao Aleksandar Kralj.

Odavde, svi su dobili migove koje treba da dobiju da bi radili ono što treba da rade. Mnogo ljudi u Hrvatskoj je isto osetilo potrebu da kao i predsednica kaže "da je svako nasilje neprihvatljivo", ali niko nije smatrao da ima nešto specijalno u ovom slučaju nasilja o čemu bi trebalo nešto konkretno da kažu. Gotovo kao da su svi zakačili specijalnu vrstu gripe koja im ne dozvoljava da izgovore ništa na temu "Srbina koji je morao da beži kroz Split zato što su neki Splićani otkrili da je Srbin". Srpski, prodržavni, a i antidržavni mediji su otvorili kanalizacione cevi svog ida tako da paljba "o ustašama" traje već 48 sati bez prestanka i, s ozbirom na ovi grafite u školi, ne izgleda kao da će joj ponestati municije u doglednoj budućnosti. Predsednička kampanja za izbore kojih nema je i dalje glavna vest, ali "Vučić obećao/otvorio/doneo/posetio" je postalo predjelo za esid flešbekove "dnevnikovog dodatka" koji idu odmah nakon priloga o storijima "Budućnost Srbije" Instagram naloga.

Ovo neravno ne znači da su obe strane iste. Čak ni da postoje dve strane. Desilo se nešto jako opasno i užasno, nešto što za sada izgleda kao izolovani incident, ali nešto što je kao mala vatra od koje svi sad pokušavaju da naprave buktinju, jer smo to kao društva naučili da treba da radimo, jer to radimo već decenijama. Iz reakcija na ono što se desilo u Splitu možemo naučiti mnogo više od onoga što se desilo u Splitu. A izgleda da su na dnevnom redu i dalje iste lekcije - relativizacije ksenofobičnih napada, incidenata i retorike i izbegavanje osuda i konkretnih postupaka povodom konkretnih incidenta. Pored ovoga, tu je i stari klasik, omiljena tema svih srpskih urednika, političara, tviteraša i analitičari: joj vidi šta nam rade.

Ovo bi sve funkcionisalo ovako i da su uloge izmenjene. Iste lekcije bi se izgovarale, samo bi se izgovori promenili, a imena prilagodila. I ne mora da bude nešto ovako opasno. Izbog manjih stvari se pravila ovolika buka. I nastaviće da se pravi. Jer sam događaj nije bitan. Bitni su narativi o nama kao žrtvama i njima kao zločincima u kojima šta god da mi uradimo je možda loše, ali u stvari posledica njihovog delovanja (što je nosio grb u Splitu) a svkai njih postupak je još jedan dokaz njihove zločinačke (u ovom slučaju ustaške) prirode.

Natpisi na školi će pokrenuti još jednu lavinu reakcija, od kojih će neke biti odvratne jer se samo traži izgovor za njih, što će onda biti izgovor nekom drugom u Splitu da uradi ili izgovori nešto što je svakako hteo da uradi i izgovori i tako u krug. A neki ljudi su hteli da rade svoj posao i da se bave svojom strašću - da igraju vaterpolo. To se nije desilo i ne izgleda kao prioritet u ovom trenutku.

Više na VICE
VICE Kanali