Mladi rođeni za vreme bombardovanja pričaju o tome šta znaju o bombardovanju

Dvadeset godina prošlo je od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Oni koji se sećaju tog perioda verovatno bi se usaglasili da je u pitanju bilo traumatično iskustvo. Sa druge strane imamo generaciju mladih odraslih ljudi koji su svoju ideju o ovom periodu mogli da sklope samo na osnovu informacija koje su dobili u školi, iz medija, sa Interneta i iz onoga što su im stariji pričali. Ipak, ni ti stariji često nisu sigurni šta je od ovih sećanja istina, a šta deo neke vrste mita.

Zbog toga smo pitali upravo one rođene za vreme bombardovanja da nam ispričaju šta oni znaju o periodu kada su rođeni. Ovo su bili njihovi odgovori.

Miina majka porodila se carskim rezom 14. aprila 1999. godine u Ginekološko akušerskoj klinici u Beogradu. U tom periodu, Miina porodica živela je na Senjaku, zbog čega je njena majka odlučila da se baš tu porodi. “Pričala mi je da je sve vreme bila svesna da će odatle moći da pobegne kući ukoliko bude neophodno”, kaže Mia.

Zahvat je izvršen bez neophodnih medikamenata za tretiranje osoba sa malignom hipertermijom, u koje spada i Miina majka, jer u to vreme nije bilo moguće nabaviti ovu vrstu lekova. “To nije samo zbog bombardovanja, da se razumemo”, objašnjava Mia. “Lek Dantrolen naše bolnice ni danas nemaju, što predstavlja veliki problem. Ipak, danas se taj lek može nabaviti u inostranstvu, ali za vreme bombardovanja tako nešto bilo je znatno otežano.”

Majka joj je ispričala da su joj u porodilištu dva puta tražili da potpiše izjavu – jednom, pre porođaja, da će se u slučaju vazdušne opasnosti dobrovoljno spustiti u sklonište, a drugi put, nakon porođaja, kada su joj tražili da potpiše da pristaje na to da zaposleni bolnice bez njenog prisustva u slučaju vazdušne opasnosti odnesu dete u sklonište. Ona je odbila da potpiše obe izjave, i ubrzo nakon toga sa detetom napustila porodilište, od kada je oporavak nastavila kod kuće.

“Stekla sam utisak da moji roditelji nisu bili preterano uplašeni u tom periodu, pričali su mi da su sa krova pratili kuda bombe padaju. Tata kaže da je planirao da idemo u Sloveniju, ali kada je shvatio da se to neće desiti, napravio je zalihe pelena i benzina”, priča Mia. U to vreme pratio je CNN i Sky News i čuvao Miu i njenog u to vreme dvogodišnjeg brata.

“Zahvalna sam roditeljima na tome što su se trudili da nam ne ostanu nikakve traume iz tog perioda, ali sa druge strane i verujem da je moje rođenje doprinelo da period bombardovanja moji roditelji mogu da povežu sa nekim lepim događajem”, kaže Mia. “U to vreme živeli smo sa širom porodicom u kući, i svi oni bili su daleko uplašeniji od mojih roditelja, koji su oboje radili. Trčali su kući svaki put kada bi se začule sirene da bi bili sa nama.”

O tome šta se dešavalo za vreme bombardovanja informisala se prvenstveno u školi, a onda i iz dokumentaraca. “Dešavalo mi se da mi kažu da sam dete bombardovanja, ali sam tek u osnovnoj školi dobila jasniju sliku o tome šta to znači. Možda zato što se u kući ta tema retko pokreće”, kaže Mia. “Ipak, i dalje nemam utisak kao da su se bombardovanje i moje rođenje dešavali u isto vreme. Za mene je bombardovanje istorijski događaj.”

Mia, koja je sada studentkinja druge godine psihologije, u školu je krenula sa generacijom rođenom 1998. godine, i kaže da su drugari iz razreda pričali o tome da se sećaju sirena i spuštanja u sklonište. “Verujem da su intenzivna iskustva koja su oni tada kao mala deca doživeli doprinela lakšem sklapanju sećanja i slika na osnovu priča i informacija koja su kasnije u životu o tom periodu saznali tokom školovanja i kroz druge izvore. Sve je to kod nekih od njih doprinelo osećaju vremenskog kontinuiteta od približno te tačke, koji ja nemam, niti mogu da imam”, zaključila je Mia.

Rastkova porodica period bombardovanja provela je u porodičnoj kući u Zemunu. Njegova majka imala je zakazan termin za porođaj za kraj aprila, ali usled okolnosti koje su nastupile sa početkom bombardovanja, bolnica u Zemunu nije radila, zbog čega se 28. aprila 1999. godine porodila u porodilištu na Savskom Vencu.

Danas, dvadeset godina kasnije, Rastko se priprema za preseljenje u Nemačku. Završio je Elektrotehničku školu “Nada Dimić” u Zemunu, i od tada planira da radi na modernim sistemima za navodnjavanje, koji za cilj imaju ponovnu upotrebu već iskorišćene vode. Ipak, kaže da, iako mu teško pada ideja o odlasku iz Srbije, svestan je da će za svoju i finansijsku sigurnost svoje porodice morati da se izbori daleko od rodnog kraja.

U toku bombardovanja Rastkova porodica vreme uzbune provodila je u garaži porodične kuće. Seća se da su mu u okruženju od ranog detinjstva govorili da je “dete bombardovanja”. Od kada se bombardovanje završilo, u njegovoj porodici nisu puno pričali o tom periodu. “Od oca sam čuo priče da su nas bombardovali zli ljudi, i to zato što nismo hteli da damo Kosovo”, rekao je Rastko za VICE. Ostale informacije, kako kaže, prikupio je iz dokumentarnih filmova i priča koje je mogao da čuje od roditelja, prijatelja i komšija. “Deda-ujak mi je ispričao da smo uspeli da srušimo neke avione, to mi je, recimo, jako zanimljiv deo priče”, priča Rastko.

Rastko kaže da je slika koju je stvorio o tom periodu mračna, i objasnio mi je da on smatra da je cela ta priča iz njegove perspektive nešto što nikada nije trebalo da se desi, ali kaže i da je svestan da ovim svetom upravljaju sile na koje “obični ljudi” ne mogu imati uticaja. “Sve je to jako ružno”, kaže Rastko, “a moja generacija ne razmišlja preterano o tome.” Pričao mi je o tome da smatra da ni on o ovoj temi ranije nije razmišljao dovoljno, iako mu je otac u toku odrastanja usadio patriotske ideje. “I pored patriotizma, nekako sam uvek gledao kako da pomognem prvo sebi, a onda i svom narodu. A to što je bilo – bilo je. Svi znamo da je to mračan period naše istorije”, rekao je Rastko.

Sa druge strane, pričao mi je i o revoltu koji oseća prema ostatku sveta. “Želim da jednog dana pokažemo svima ko smo i šta smo mi Srbi – nevini ljudi koji tokom cele istorije stradaju i bore se za ono što što je naše. Nikada mi nismo otimali, ili bili ti koji čine zla dela iz pohlepe, zato što želimo više, iako nam to ne pripada”, objašnjava Rastko.

On priča o lepotama i bogatstvima Srbije na način koji možda i ne bi bio tipičan za osobu njegovih godina. Govori o rudama, zemljištu, geografskom položaju. “Ne samo što ceo svet ima na šta da bude ljubomoran kada govorimo o lepoti naše zemlje, već mogu biti ljubomorni i na naš mentalitet, jer smo uvek gajili prave vrednosti, što je učinilo da karakterno odudaramo od ostatka sveta”, kaže Rastko. On govori i o opasnostima koje nosi širenje “zapadnjačkog mentaliteta”, koji on posmatra kao sistem ideja koji za cilj ima upravo brisanje svega onoga što je srpski narod baštinio kroz vekove.

Razgovor smo završili pričom o važnosti koje informisanje o istoriji ima za bilo koji narod na svetu. “Onima koji zaborave svoju istoriju svako može da manipuliše i da im priča ko su i šta su. Sve se to desi onima koji ne znaju pravu istinu”, zaključio je Rastko.

Dijanina majka od malena joj je pričala priču o tome zbog čega ima dva rođendana. Prvi rođendan je 16. maj, zbog toga što se tog dana 1999. godine rodila u bolnici “Dragiša Mišović” na Dedinju. Njena majka trebalo je da bude puštena iz porodilišta 20. maja, ali se osećala dobro, pa je tražila da je ranije puste kući. Devetnaestog maja je iz tog razloga u popodnevnim časovima napustila porodilište sa malom Dijanom. Kasnije sledećeg dana shvatila je da je to bila jedna od najboljih odluka u njenom životu.

Snage NATO bombardovale su dvadesetog maja bolnicu koju su one tek nekoliko sati ranije napustile. U medijima je kasnije objavljena slika kreveta u razrušenoj bolnici, a Dijanina majka gotovo je sigurna da se radilo upravo o sobi u kojoj je ona ležala. Zbog toga njena majka dvadeseti maj naziva Dijaninim drugim rođendanom.

“U mojoj kući bombardovanje nikada nije bila aktuelna tematika”, priča Dijana za VICE. Još tada su živeli u beogradskom naselju Višnjica. Njena starija sestra u tom periodu imala je sedam godina i pričala je Dijani da se ne seća gotovo ničega povezanog sa bombardovanjem, osim da su iz straha vreme provodili svi zajedno na kauču u dnevnoj sobi. Povremeno su sa prozora mogli da vide bombe koje padaju, a njihova baka je zbog Dijaninog rođenja došla iz Amerike uz pomoć svih prevoznih sredstava koje možete da zamislite – jedan deo avionom, a onda i kombijem i autobusom, i to sve kako bi bila sa porodicom i pomogla im oko tek rođene devojčice.

“Dok sam bila mlađa, bilo mi je žao što se ne sećam ničega, a sada mi je drago, jer sam svesna da je to izuzetno traumatičan period”, kaže Dijana. “Ratovi su užasna stvar, tako da se treba prvenstveno edukovati, a ne samo patiti zbog prošlosti, kao što to radi društvo ovde”, objašnjava Dijana.

Ona govori o problemu da kod nas u regionu postoje dve dominantne opcije odnosa prema drugim narodima – ljudi ili mrze jedni druge bez razloga, ili ni ne žele da se informišu, zbog čega ne mogu imati formiran stav. “Ne vredi raspravljati sa ljudima jer i najmanja sitnica može uticati na nekoga i doprineti da se desi nepredviđen sled događaja”, kaže ona.

Zbog toga ona misli da ne treba zaboraviti, ali ne treba ni puno pričati o ovoj temi. “Danas nije tako – danas je mnogo gore. Treba se edukovati i znati činjenice, ali se ne opterećivati time svakodnevno”, zaključila je Dijana.

Trenutno, iako ima tek 19 godina, Dijana je student druge godine violine na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, ali planira da za nekoliko meseci izađe na prijemni na nekoj od holandskih akademija. “Odrastanje u Srbiji danas je definitivno nesreća”, kaže ona. “Ne znam da li je devedeset deveta bila sjebana godina, ili su sjebane sve ove godine koje su posle nje usledile.” Kaže kako je mislila da je Srbija divna sve dok nije porasla i shvatila da nije sve kako se njoj do tada činilo. Danas ona čeka momenat kada će u nekoj drugoj zemlji dobiti znanje i prilike koje ovde, uprkos talentu i upornosti, nikada nije mogla da dobije.

Nikola, student režije na Fakultetu dramskih umetnosti, rođen je, nešto nakon ponoći 16. maja u bolnici “Dragiša Mišović” na Dedinju, samo nekoliko sati pre Dijane. Još se za njegovu prababu znalo da je mogla da predvidi stvari, a i njegova majka je, kako kaže, dok je ležala u bolnici dvadesetog maja imala osećaj u stomaku da mora da sa novorođenim sinom ode iz bolnice. Ovaj osećaj pokazao se kao izuzetno koristan – Nikola i njegova majka takođe su za nekoliko sati izbegli smrt.

U periodu bombardovanja, Nikola je sa porodicom bio u njihovoj kući na Zvezdari. “Interesantno je da sam oduvek osetiljiv na glasne zvukove – petarde, pse koji laju, efekte u horor filmovima…”, kaže Nikola, a majka mu je rekla da se još tada jako plašio kada bi se začula detonacija.

Nikola je priče o bombardovanju slušao od oca Nebojše i pre nego što je mogao da ih razume. “Znao sam kako ide priča: Amerika nas je bombardovala, mi smo dobri, oni su loši… u to vreme zanimale su me igrice, a ne politika, a moj otac želeo je da znam šta se dešavalo”, priča Nikola za VICE. Njega je, kako kaže, zanimalo zbog čega nam se to desilo i čime smo to zaslužili, ali odgovora koji nisu isključivo crno-beli na ova pitanja iz nekog razloga nije bilo. Čak su i nastavnici u školama o ovoj temi pričali kao da iznose činjenice, iako su, kako kaže Nikola, većinom u pitanju bili njihovi lični doživljaji.

Sa drugačijim pristupom ovoj temi Nikola se po prvi put susreo u periodu kada je njegov sedam godina stariji brat upisao studije istorije. “On fantastično priča, tako da sam voleo da ga slušam, a istorija je počela da me zanima”, kaže Nikola. “U tom periodu sam prvi put gledao film Borisa Malagurskog “Težina lanaca”, odakle sam zapravo uspeo da stvorim konačnu sliku. Nije sve crno-belo, već je u pitanju mešavina svih boja – što na kraju opet daje belo”, priča on šaljivo.

“Meni su devedesete kao pojam jednako bliske kao, na primer, Drugi svetski rat – jedina razlika je to što su moji roditelji emotivno povezani sa devedesetima”, kaže Nikola. Nakon inauguracije Trampa, on kaže da se seća perioda u srednjoj školi kada su ljudi u njegovom okruženju svi odjednom postali politički aktivni. Seća se da mu se dešavalo da se upusti u rasprave u komentarima, i iako na to sada gleda sa dozom ironije, smatra da je sve to bilo deo njegovog političkog odrastanja.

“Lakše mi je da period bombardovanja zamišljam kroz anegdote koje sam čuo od majke, oca, brata - deda hoće revoluciju, majka plače, otac gleda filmove koji su u tom periodu bili emitovani… Iako znam da su stvari u realnosti bile mnogo gore od toga”, zaključio je Nikola.