Lekcije koje naučiš kada istražuješ brutalno ubistvo svoje majke

U oktobru 1984, majku Li Kerol, Džoan, su udavili u motelu Sanset Vju u Etlboru, Masačusets, tokom kokainskog dila koji se izjalovio. Dok je ubica jače stezao peškir oko vrata tridesetogodišnje majke, veruje se da je rekao, „Hajde, pacove… daj da čujem tvoj smrtonosni ropac".

Četrnaest godina kasnije, otac Kerol, Kevin, umro je u jeftinom hotelu u centru Providensa, Rod Ajlend, pod nazivom Sportsman In. „Sobe su koštale četrdeset dolara nedeljno", piše Kerol o nesreći. „U prizemlju se nalazio striptiz klub, sa italijanskim snek-barom koji je radio non-stop". Imao je 48 godina; Kerol je imala 18.
Kerol ova dva događaja opisuje na prve dve stranice svoje biografije, a predgovor završava pitanjem: „Ko su bili ti ljudi, moji roditelji, i kako su stigli dotle"? U narednih 220 stranica Grada tuge: ćerkina priča o ljubavi, sećanjima i ubistvu, koji izlazi ovog meseca, ona traga za odgovorima. Razgovara sa novinarima, prijateljima svojih roditelja, čak i sa sinom čoveka koji joj je ubio majku. Uranja u čudnu i mračnu istoriju Rod Ajlenda, sa posebnim zanimanjem za dve institucije: organizovani kriminal i dnevne novine, Providence Journal, gde je njen otac radio kao vozač za dostavu. Ulazi u trag dokumentima, uključujući isečke iz novina i policijske izveštaje o svojoj majci i izveštaj autopsije nad ocem, koji opisuje „Masnu jetru povezanu sa kliničkim istorijatom hronične upotrebe etanola". Čitavo delo je prošarano sećanjima na njeno sopstveno burno odrastanje u napaćenoj ali simpatičnoj primorskoj državi.
Rezultat je neobični, opčinjavajući hibrid: delom istinita kriminalistička priča, delom biografija o odrastanju, delom prikaz roditeljskog alkoholizma, delom ljubavno pismo Rod Ajlendu. Nedavno sam razgovarao sa Kerol, koja je pisala za niz publikacija – uključujući i Broadly – i živi u Bruklinu, da bih stekao neki uvid o projektu. Evo šta je imala da kaže.

Intervju je redigovan zbog dužine i jasnoće.

VICE: U članku iz 2010. pod nazivom „Moderna ljubav", o smrti svoje majke si napisala, „Kada sam otkrila istinu, na neki način sam se prepustila". A u knjizi pišeš o tome kako je jedan od ljudi koji je bio tamo noći kada ti je majka ubijena pisao svoju biografiju dok je bio pod policijskom zaštitom. Pišeš, „Ali nije Piter Gilbert dobio priliku da ispriča svoju priču, već sam je dobila ja". Šta tebi znači to što si u stanju da ispričaš ovu prču – da kontrolišeš narativ?

Li Kerol: Jedna od stvari koje su se promenile kako sam starila, kada sam došla u godine u kojima je bila moja majka kada je umrla, a onda i kasnije, je to što sam shvatila da ona nije imala svoj život. Život joj je oduzet. Trideset godina nije život. A mislim da nismo skloni da o svojim roditeljima razmišljamo na taj način, kao o ljudima koji imaju svoje živote i nevezano za nas. I s toga je spoznaja da želim da ispričam njenu priču kod mene bila veoma jaka.
I na nesreću, kada je neko žrtva nasilnog zločina, njegova priča se vezuje za priču osobe koja ga je ubila. To je jednostavno neizbežno. I zbog toga kako se odigrala, ta priča je morala da bude ispričana. I mislim da sam na mnogo načina odlučila da ne želim da izuzmem taj njen aspekt. Nije me sramota zbog toga što je bila narkomanka, i zbog činjenice da je zbog toga bila u situaciji da mnogi ljudi imaju moć nad njom, ljudi kojima nije bilo stalo do nje. I mislila sam da je bitno da to istaknem, zato što je ona imala priliku da bude stvarno izuzetna osoba, ali su joj tu priliku oduzeli, prvo ljudi koji su je ubili, a onda ljudi koji su želeli da naprave karijere na njenoj smrti, u suštini… u snagama reda i zakona i u državnoj upravi Rod Ajlenda.

Knjiga sadrži neka neverovatno sirova i lična svedočenja, uključujući i jedno koje je u suštini oproštajno pismo tvog oca tebi, i beleške sa njegove autopsije. Da li si i u jednom trenutku oklevala i rekla sebi, „Ovo je isuviše lično"? Ili si pomislila, Ovo sve mora da uđe u knjigu?

Mislim da je očevo pismo meni toliko izuzetno i sažima kakav je bio kao ljudsko biće na toliko mnogo načina, da nisam ni pomislila da napišem ovu priču bez tog pisma. Iako je veoma lično i namenjeno meni, to je zaista bio on, i to je bio njegov glas, i bilo mi je važno da uključim njegov pravi glas i prave reči.
Nakupila sam toliko mnogo dokumenata, i način na koji su napisani i izrazi koji se u njima koriste – to mi je bilo veoma interesanotno. Uvek sam želela da ih uključim, zbog ideje da mi za sobom ostavljamo trag dokumenata. Koji nisu obavezno za javnu upotrebu, ali jesu javni dokumenti. Izveštaji sa autopsija, policijski izveštaji – te stvari su na neki način dokumentarni zapisi naših života.
Takođe su bili i kameni temeljci kojima sam mogla da se vratim. Kada nisam znala šta da mislim o nečemu, znala sam da imam dokument o tome, i znala sam da mogu to da objavim kao objektivnu istinu.

Ne želim previše da pojednostavim stvari, ali da li misliš da je sudbina tvog tate – to sam se pitao dok sam čitao – bila kao da je bio okasnela žrtva vijetnamskog rata? Ili je možda bio kolateralna šteta onoga što se dogodilo tvojoj mami? Ili mu je možda bilo suđeno da ima te probleme, bez obzira na sve?

Mislim da su u pitanju sve tri stvari. Kada je moj tata bio u Vijetnamu, bio je visok metar i sedamdeset, i imao je osamdeset kila. Bukvalno je bio dete. Imao je 17 godina, tek je završio srednju školu, i živeo je sa svojim ocem i maćehom koju nije voleo, pa je jednostavno odlučio, „Odoh ja u Vijetnam". I to ga je na mnoge načine uništilo. Naravno, njegova majka je umrla od ciroze jetre. I mislim i da ga je smrt moje majke neverovatno mnogo pogodila, naročito zato što je u početku bio osumnjičen, kao što bivaju svi muževi. Takođe ne mogu da umanjim značaj dnevnog lista Providence Journal u životu svog oca, i mislim da ga je mnogo ljudi tamo volelo. Zato što je to bilo neobično okruženje, imalo je neku vrednost, i davalo je na vrednosti ljudima koji su tamo radili. A proizvodili su sjajan sadržaj. A kada mu je to oduzeto (kada je otpušten zbog rekonstrukcije), to mu je prekinulo tok života.

Kako si odlučila da se baviš ovim projektom – da li te je neka knjiga o stvarnom zločinu inspirisala da napišeš svoju?

Dakle, knjiga Džejmsa Elroja Moja mračna mesta mi je promenila život. Mislim da mogu da podelim svoj život na period pre te knjige, i na period nakon što sam je pročitala. Pročitala sam je na koledžu, i oborila me je s nogu. A Džejms Elroj je zapravo bio jedan od omiljenih pisaca mog tate. Crna dalija mu je bila jedna od omiljenih knjiga, kao i Poverljivo iz L.A. A tu je i jedna sjajna knjiga Mikala Gilmora… Pogođen u srce. I ona je uticala.
Pročitala sam te dve… i pomislila sam, „Više nikada neću biti ista. Ove knjige su mi promenile život". A to je zanimljivo, zato što je Dželatova pesma, knjiga Normana Mejlera o Geriju Gilmoru (bratu Mikala Gilmora) bila jedna od omiljenih knjiga moje mame. Tako da tu postoji neka čudna veza.

Šta želiš da ljudi dobiju od ove priče?

Mislim da su moji roditelji bili obični, ali takođe i veoma posebni, i njihovi životi su bili veoma posebni. Oni su bili to dvoje ljudi koji su živeli u tom određenom vremenu, i želeli su nešto više od toga što su im okolnosti pružale. A iako su im životi bili tako kratki, stvorili su mene, nekom vrstom čiste sile, ili jednostavno svojom voljom, talentom, ličnostima, i svime što je imalo veze sa njima. I ja pričam njihovu priču.

Njihovi životi su bili bitni. I mislim i da je njihova priča bitna, kao što je bitna i priča o Rod Ajlendu. Mislim da možeš da se zakačiš za neke stvari i budeš ljut, ali na kraju krajeva, naročito kada je u pitanju mama koju nisam poznavala… jednostavno sam našla toliko mnogo ljubavi za svoju mamu kao ljudsko biće, pišući o njoj. I samo se nadam da je to bilo dostojno njihovog duha i onoga kakvi su bili. Zato što su bili sjajni.

JOŠ na VICE: