vesti

​Zašto kažeš „štrajk“, a misliš na advokate

Nekoliko hiljada advokata okupilo se ispred Vlade Srbije u Beogradu, upozorivši da neće prestati sa štrajkom sve do potpunog prihvatanja njihovih zahteva.

pisao Stefan Slavković i Aleksandra Nikšić
27 Novembar 2014, 4:18pm

Vlada Janković je advokat bez kancelarije. Troškovi su rasli i rasli, ali je poslednja kap u čaši bila odluka srpskih finansijskih vlasti da se advokatima takozvane paušalne poreske obaveze povećaju za najmanje 40 odsto do spektakularnih trista odsto.

„Procene su rađene levom nogom, nije uzeto u ozbir ko koliko slučajeva uopšte uspe da naplati, često i po godinu-dve nakon procesa. I kada bih svakog radnog dana dobijao honorar za osnovne troškove rada, ne bih skupio dovoljno za porez, doprinose i kiriju," kaže Janković za VICE dok priprema dokumentaciju za branjenika koji bi trebalo uskoro da izađe pred sud.


​Fotografije: Beta-AP/Andrej Cukić

A suđenja neće biti jer advokati u Srbiji štrajkuju od 17. septembra, ali ne samo zbog poreza. Meru su prevršila, kaže Janković, usvajanja niza zakona, između ostalog, i onog o takozvanim javnim beležnicima, koji je, tvrde advokati, neustavan i diskriminše njihovu profesiju u odnosu na novouvedene notare.

Zbog toga se u četvrtak nekoliko hiljada advokata iz više gradova u zemlji okupilo ispred Vlade Srbije u Beogradu, upozorivši da neće prestati sa štrajkom sve do potpunog prihvatanja njihovih zahteva.

Vlada i Ministarstvo pravde već nedeljama optužuju advokate da su protesti politički motivisani, da ih finansiraju tajkuni – naravno, Mišković na prvom mestu, ali možda još i neki – da su nezasiti u ova teška vremena, da ne misle na druge, i tako unedogled.

„Svi misle da su advokati bogatuni koji zarađuju, i to dobro, na tuđoj nesreći. Od deset hiljada advokata, možda dva odsto dobro zarađuje. Mi ostali smo u istom sosu kao i svi drugi građani, ne mogu od nekog ko nema da otimam pare koje nema", kaže Janković.

Njegov kolega koji ne želi da se predstavi kaže da niko ne pominje da i država izbegava obaveze. Ako se advokat prijavi da radi kao branilac po službenoj dužnosti, država je dužna da mu isplati honorar, a na taj novac se čeka nekada i po godinu dana.

„Pitao sam u poreskoj da li bi mogli da se prebijemo – duguju mi dvaput više nego što ja treba da platim. Odgovor je, naravno, bio, porez mora da se plati, kao i doprinosi", kaže on.

U igru će se ubrzo umešati i Brisel, jer je predsednik Advokatske komore Srbije Dragoljub Đorđević najavio razgovore sa predstavnicima Saveta Evrope i Evropske komisije.

Pravosuđe u Srbiji, izgleda, zapada u sve dublju krizu, iz koje se izlaz teško nazire. Neophodne reforme u ovoj oblasti, jedne od ključnih ne samo za te tako apstraktne pregovore sa Evropskom unijom, obeležile su neshvatljive greške, prepucavanja i netransparentnost u toj meri da se potpuno izgubila ideja vodilja o nezavisnosti jedne od tri osnovne funkcije demokratske vlasti.

No, teško je oteti se utisku da bi se o štrajku prosvetara, policajaca i zdravstvenih radnika pričalo koliko i o štrajku advokata ako bi i oni stupili u potpunu obustavu rada. U poslednja dva meseca su štrajkovali taksisti, policajci, studenti, ugostitelji, prosvetari, zdravstveni radnici... Ako brojkama treba verovati – mada je poznato da koliko pokazuju toliko i skrivaju – štrajkovi su, makar nominalno, okupili oko 90,000 ljudi. Čitavu jednu Suboticu, primera radi.

Zašto se onda sve vreme samo priča o advokatima? Jedan od razloga je nedostatak ujedinjenog fronta drugih nezadovoljnika, njihove zajedničke platforme, partikularizam njihovih zahteva... Jednostavnije rečeno, svako gleda svoje i to je druga tema. Svi ostali razlozi, međutim, tiču se kako njihove pozicije, tako i prirode njihovog posla, pa i nezadovoljstva.

„Pre svega, advokati su poslodavci. Bogati, siromašni, kakvi god, ali nisu zaposleni kod poslodavaca. Nisu radnici. Njihova obustava rada otuda ne podleže Zakonu o štrajku, kako je to tvrdio ministar pravde Nikola Selaković. Ne moraju da poštuju ,minimalne procese radaʻ kakvi se zahtevaju od radnika u javnom sektoru, pa s pravom svoju obustavu rada ne nazivaju štrajkom, već lokautom", objašnjavaju Zoran Janković i Živorad Mrkić, predsedavajući Centralnog izvršnog odbora i predsednik Novog sindikata zdravstva Srbije (NSZS).

U održavanju protesta advokatima pomaže i nezavisnost njihove komore, kažu Janković i Mrkić.

„Kad bi ona zavisila od države, kakav je slučaj s komorom zdravstvenih radnika, i pravosudni sistem bi zavisio od države i ne bi bio nezavistan, kakav i treba da bude", dodaju.

Ali ako su advokati ustali protiv Zakona o javnom beležništvu, za koji su procenili da im šteti, zašto isto ne bi uradili i zaposleni u javnom sektoru? Zašto je novi Zakon o radu i o penzionom i invalidskom osiguranju okupio tek nekoliko hiljada radnika na ulicama? Zašto već tada, primera radi, zaposleni u zdravstvu nisu, kao sada advokati, radikalizovali nezadovoljstvo i digli sve četiri u vis?

Zbog nedostatka esnafske solidarnosti, smatra Mrkić. Jer, advokati su listom visokoobrazovani pojedinci, naviknuti na nadgornjavanje i nadmudrivanje, pa i psihosocijalno gledano ispoljavaju veći nivo tolerancije na pritiske i pretnje. Svaki pokušaj zamene teza – najpopularniji je onaj u kojem ih je sve đuture potplatio Mišković kako mu se ne bi sudilo – odbijaju upornim i smirenim podsećanjem na svoje početne zahteve: smanjenje paušalnih poreza i revidiranje zakona koji su njihov dosadašnji posao prepustili notarima.

S druge strane, zdravstveni radnici nisu samo medicinske sestre, hirurzi i lekari opšte prakse – tu spadaju svi staleži, od akademika i profesora univerziteta do nekvalifikovanih i fizičkih radnika i spremača. Drugim rečima, lakše je ubediti ih da će im biti bolje kada im bude gore, pa bi većina i dalje radije poštovala minimum procesa rada nego ne došla na radno mesto.

„I ovako je ogroman manjak kadra i ključnih profesionalnih grupa u zdravstvenoj delatnosti, pa smo na ,minimumu procesa radaʻ i kada ne štrajkujemo. Ogroman je i pritisak našeg napaćenog i prebolesnog naroda, koji dolazi u javne zdravstvene ustanove posle užasno dugog maltretiranja kroz birokratske lavirinte i ,mere štednjeʻ. Bilo bi zaista nehumano i prosto neprihvatljivo ne pružiti zdravstvenu zaštitu. Pretpostavljam da će zimski meseci i najskuplji deo godine, uz pošasti koje nam MMF i Vlada Srbije spremaju, pokrenuti ljude u akciju", kaže Mrkić.

Mora, dakle, da javnom sektoru bude gore da bi nam svima bilo bolje, ali opravdano je zapitati se – koliko gore može da bude? Cinik bi primetio da je pomalo kasno za laktanje s državom i da je najbolje prepustiti se svemu lošem što nas čeka. Bitke su izgubljene, rat poodavno, ostaje da uz cirku setno pričamo o SFRJ, ali samo ako alkohol kupimo pre deset.

Svaki advokat u Srbiji bi ga, međutim, razuverio. U odmeravanju snage između države i advokata, čiji zanat podrazumeva poznavanje svakog slova zakona kako bi se zakoni po potrebi slobodnije tumačili, po sve bi nas bolje bilo da advokati pobede, šta god ko mislio o njihovim zahtevima i njihovoj profesiji.

Jer, ako njih zajebu, mi, ostali, koji od zakona zavisimo, baš i nemamo mnogo čemu da se nadamo. Građanima ništa ne vredi uvođenje institucije javnih beležnika – uzgred, prilično traljavo – ako njihovi pravni zastupnici odbijaju da rade dok su zakoni koji su javne beležnike uopšte ustanovili ne promene. Nažalost, baš zbog toga štrajk advokata zanima većinu Srbije više negoli koliko će studenti imati rokova, hoće li policajci dobiti jubilarne premije i da li nastavnicima treba oporezovati već mizernu platu.

„Uprkos zakonskim obavezama, s prosvetnim radnicima niko ne razgovara dok ne najave štrajk. Ministri nemaju vremena, obilaze neke uređene škole, puštaju u rad neke liftove, sastaju se s nekim važnim ljudima, a sve zarad razmaženih prosvetnih radnika koji treba da žive s 330 evra mesečno i još bi hleba preko pogače! Tužna je ova zemlja iz koje odlaze najbolji, najpametniji i najsposobniji. Tužna je stvarnost kreirana na blaćenju srpskog učitelja. Ako ne uspemo da vratimo dostojanstvo i osnažimo jedni druge, više nećemo imati obrazovni sistem", priča Jasna Janković iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije.

I, baš kao i glavnina zdravstvenih radnika, prosvetari se najradije odlučuju za takozvani zakonski vid štrajka – skraćenje časova na 30 minuta, koje je počelo 17. novembra. Jankovićeva je uverena da će ova odluka dugoročno povećati kapacitete pregovarača, ali, da se ne lažemo, jedini koji će se ovoj odluci radovati biće učenici. Za njih, manje vremena u školskim klupama znači više vremena za igrice, bleju i šta već sve današnji klinci rade.

„Mnogi kude ovakav vid štrajka, ali trenutno nema snage da se preduzme nešto drugačije. Prosveta je glomazan sistem koji zapošljava 130.000 ljudi. Da svi imamo hrabrosti, da nismo preosetljivi na osude javnosti, da nam ne paraju srce pljačljive priče o tome da su deca na ulici i da smo, pre svega, svesni da jedino borba može dati rezultat, štrajk bi trajao sedam dana, sve bi bilo rešeno. Kod kuće bi ostalo 850.000 đaka, mi bismo ispunili svoje inače minimalne zahteve. Nažalost, ovde nije tako i taj se scenario još dugo neće desiti", priznaje Jankovićeva.

Naročit problem o kojem se naveliko priča je i čuvena sprega između vođa reprezentativnih granskih sindikata i države. Ovi prvi se uzjogune i zamašu štrajkačkim prstićem, ovi drugi ih pozovu na razgovor, tutnu im štogod u džep, a ostalim članovima sindikata ostaju obećanja. Čini se da je to kao retko gde izraženo u slučaju policije. U takvim okolnostima, potpuna obustava rada deluje nemoguće koliko i da, primera radi, fudbalska reprezentacija Srbije nekoga pobedi.

Naime, početkom oktobra je prekinut desetodnevni štrajk policije u organizaciji Nezavisnog sindikata policije (NSP), i to nakon što je ovaj sindikat nastavio socijalni dijalog s poslodavcem, MUP-om Republike Srbije, bez učešća preostalih sindikata.

„Taj štrajk je završen na najsramniji način od kada je bilo koji štrajk organizovan u Srbiji. Završen je bez i pre bilo kakvog ulaska u pregovore. Ovim štrajkom je samo policija doživela još jedan blam, a sindikati u policiji na sebe su natovarili još jednu sramotu i nepoverenje zaposlenih. Ako sve saberemo i oduzmemo dolazimo do zaključka da je NSP organizovao štrajk i prekinuo ga i da je već dugo na strani poslodavca, pa samim tim nema interesa da se realno i iskreno bori za prava zaposlenih", stoji u saopštenju Nezavisnog policijskog sindikata Srbije (NPSS).

Zamislite sad da ste nazebli ili da je neko vama drag u bolnici, ali da ste nemoćni da bilo šta uradite, jer zdravstveni radnici odbijaju da rade. Zamislite da vaše dete, vaš brat ili sestra izgubi čitavu godinu u osnovnoj ili srednjoj školi jer prosvetni radnici ne izlaze iz svojih domova. Zamislite da policija gleda pljačke s kesom kokica u rukama, bez namere da kasnije pokrene istragu. Da li biste ih tada podržali i makar se malo raspitali o njihovim zahtevima? Da li bi radnici u javnom sektoru odjednom izgledali manje kao skupina parazita, kako ih predstavljaju, a više kao ljudi od kojih svakodnevno zavisimo?

I, kao što je Selaković advokate optužio da rade u sprezi s tajkunima, okrivljujući ih čak i za državni udar, ministar zdravlja Zoran Lončar je rekao da zaposleni u zdravstvu kojima se ne sviđa smanjenje plata, inače ispod proseka, mogu da se bave nečim drugim, što nije moguće ni u svetu naučne fantastike. Čak i tamo radiš ono za šta si se školovao. Ministar prosvete Goran Verbić je, s treće strane, nekako uspeo da istovremeno kaže kako je nezadovoljstvo prosvetnih radnika opravdano, ali kako nemaju razloga da štrajkuju. Rekao je i da se nema para za povećanje plata, iako su prosvetari izričito zahtevali samo da im se plate ne smanjuju.

Nije to cinizam. Ne, to je socijalna politika ove vlade.

S druge strane, premijer Vučić je nedavno zamolio sve koji od države zavise da se malko strpe i da će nam već za dve do tri godine biti bolje. Teško je, doduše, naći strpljenja ako je od oktobra prošle godine do februara ove godine pronađeno 40.000 više zaposlenih u javnom sektoru. Kažu da ta volšebna cifra nije posledica partijskog zapošljavanja, nego ranije nepobrojani radnici.

Treba li onda svi da se strpe ili samo oni nesrećnici koji su bili pobrojani do oktobra 2013. godine? Još je teže ostati pribran kad je poslednjim, oktobarskim rebalansom budžeta predviđeno da političke partije dobiju pet miliona evra više no ranije. Pet miliona evra koje naši učitelji i nastavnici, lekari i tehničari, policajci i saobraćajci neće dobiti.

Nije to socijalna politika ove vlade, reći će oni, to su ovi pre nas tako udesili, majku li im alavu. E, to je cinizam.