Ples u ruševini: brejkdens nudi nadu dok Gaza staje na noge

Prošlo je skoro šest meseci otkako se završio prethodni rat u Gazi, ali posledice razaranja ostavljaju utisak da su poslednje bombe pale koliko juče.

I sa psihološke strane, žitelji Gaze još uvek trpe traume posle sukoba u kom je ubijeno 2,192 ljudi – mahom civila, često dece – i porušeno 96,000 kuća za manje od dva meseca. Nije nimalo lakše ako se setimo da je ovo bio treći oružani sukob u poslednjih šest godina, naprotiv.

„Ljudi više ne žive," kaže za VICE News Ahmed Alhraiz u izbegličkom kampu Nuseirat, u središtu pojasa Gaze. „Poslednji rat je tako teško pao jer su bombardovali nasumično, nije se znalo koga gađaju i ubijaju. A sad ljudi životare i broje dane, svaki je isti kao prethodni, samo se datum menja."

"Da ne igram, umro bih," dodaje.

Ali Alhraiz igra – jedan je od prvih koji su doneli brejkdens na ulice Gaze pre desetak godina. Ovaj dvadesetšestogodišnjak rođen u Saudijskoj Arabiji studirao je medicinu – „ali u Gazi nema posla," kaže nam; zato je našao drugi način da zaleči rane svoje zajednice. Sa bratom i prijateljima pokrenuo je Kamp-brejker ekipu, jedinu brejkdens grupu u Gazi, da bi doneo hip-hop i akrobatske plesne pokrete deci i mladima u izbegličkom kampu.

Nije bilo lako – ništa u Gazi nije lako. U početku ih je duboko konzervativno društvo gledalo sumnjičavo. Ipak, uspeli su da nađu put do srca suseda tako što su kroz ples prenosili priče o palestinskoj borbi i patnji. Ovdašnjoj deci su doneli besplatnu i preko potrebnu zabavu. Još jedna novina u Gazi je činjenica da nude brejkdens časove i za devojčice.

A onda, tokom izraelskog bombardovanja i invazije 2008-2009, njihov iznajmljeni plesni studio bio je sravnjen sa zemljom. Našli su nov i prostor koji je preživeo poslednji rat, ali je u međuvremenu postao utočište za osam porodica koje su ostale bez krova nad glavom.

U svom poslednjem video izdanju, Kamp-brejkeri pretvorili su ruševine koje ih okružuju u pozornicu – skaču sa ostataka srušenih zgrada i pretvaraju se da leže mrtvi u ruševini samo da bi ustali i počeli da plešu.

„ Odlučili smo da sami sebi pomognemo. Hip hop je za nas način da se izrazimo i da živimo svoj život", kaže Alhraiz, i dodaje da se ovako „psihološki pomaže deci."

Ne polaže mnogo nade u obećanu rekonstrukciju Gaze – „Ništa nije počelo" – a još manje u političko rešenje. Kao i mnogi drugi u pojasu Gaze, kaže da samo hoće jedan aerodrom koji bi mu omogućio da ode.

„Nekad mi se čini da odustajem, da ću se predati, ali kad pogledam oko sebe i vidim svu tu decu, osetim odgovornost i ne smem da odustanem", kaže Alhraiz. „Ako i mi sami dignemo ruke, opstanka nema."

Iako se malo toga trenutno gradi u Gazi, njegova ekipa planira da otvori novi plesni centar – ovog puta u severnom delu pojasa, jednom od područja koja su pretrpela najteže razaranje tokom poslednjeg rata.

„Brinu nas deca koja žive na severu, njihovo psihičko i fizičko stanje", stoji na Indiegogo stranici na kojoj skupljaju priloge. „Ubeđeni smo da im je ples potreban, da bi lakše podneli užasne posledice rata ako bi mogli da se okrenu ka umetnosti, miru, ljubavi… Hoćemo da Gaza pleše i bude srećna a ne tužna. Hoćemo da umesto ruševina i smrti vidimo plesne škole pune života."

„Beznadežni, bespomoćni, nemoćni"

Poput cementa neophodnog za izgradnju, odlučnost koju Kamp-brejkeri pokazuju u borbi protiv ratnog razaranja je retka roba u Gazi, gde su mnogi odustali čekajući rekonstrukciju. Kako zvaničnici tako i obično stanovništvo, svi upozoravaju da sveprisutni očaj koji tinja u pojasu Gaze sam po sebi predstavlja opasnost.

„Ljudi su beznadežni i bespomoćni i nemoćni", kaže za VICE News Marvan Diab, direktor za odnose sa javnošću pri javnoj Fondaciji za mentalno zdravlje.

Još od 1990., ova organizacija nudi usluge na polju sticanja mentalnog zdravlja i rehabilitacije stanovništvu pogođenom teškim traumama. Idu od vrata do vrata da bi saslušali one koji su izgubili rođake ili domove; i posle najnovijeg rata nastavljaju rad iako su mnogi zaposleni pretrpeli gubitak članova porodice, pa i sam Diab.

„Neki pacijenti sa kojima smo ranije radili su pokazali znake regresije, i potrebna im je nova intervencija; ogromna patnja koju narod već trpi i dalje raste", kaže Diab i dodaje da su posledice prethodnog bombardovanja „najgore" od svih koje je Gaza do sada pretrpela. „Kad god se desi neka provokacija, oni pomisle da će uslediti novi rat."

Ljudi se više i ne nadaju rekonstrukciji, kaže nam.

„Ni onima čije su kuće porušene 2008. još nisu sagrađene nove, tako da ljudi pogođeni poslednjim bombardovanjem ne očekuju da će ubrzo doći na red. Nažalost, izgubili smo nadu da će pregovori nešto postići – budućnost koju vidimo je sve crnja i crnja."

To beznađe – kao i rekonstrukcija koja stagnira – su ozbiljni znaci upozorenja, kažu zvaničnici.

„Izuzetno je opasno", kaže Adnan Abu Hasna, portparol Agencije za pomoć i rad pri Ujedinjenim nacijama (UNRWA) zadužen za izbeglice u Gazi.

„Međunarodna zajednica mora da shvati da će ono što se ovde dešava ugroziti sve nas, ne samo u pojasu Gaze, nego i van njega. Niko ne želi novi talas nasilja. Niko ne želi još jedan rat, ali moraju da shvate da trenutno za Gazu ne postoji budućnost."

Bukvalno i figurativno razoreni domovi nisu jedini problem u Gazi.

Hiljade stanovnika je ostalo zatočeno u pojasu Gaze od kako je Egipat praktično zatvorio granice. Ekonomija, i pre rata na mukama, drastično je zaostala od kako je proces rekonstrukcije stao. Mnogi u Gazi su računali da će naći posao na građevini, ali oni više ne postoje. Javni službenici već mesecima ne dobijaju platu zbog političkih nesuglasica između Hamasa i izabrane palestinske uprave. Ni uslovi primirja sa Izraelom nisu definisani.

U januaru, tokom protesta protiv francuskog satiričnog časopisa Charlie Hebdo u Gazi, na desetine salafista je izrazilo podršku Islamskoj državi i neslaganje sa palestinskim vlastima. Mogućnost da će podrška za ISIS u Gazi nastaviti da raste plaši kako lokalnu, tako i međunarodnu zajednicu.

„Stvari se kreću sve gore i gore, ovo više nije Gaza koju znam," kaže za VICE News Omar Šaban, direktor nezavisne konsultantske agencije PalThink for Strategic Studies. On se seća liberalnijih i manje očajnih vremena.

„Ekonomska situacija ovde nikad nije bila teža, bukvalno. Međunarodna zajednica to mora da razume. Znam da se u svetu svašta dešava, ali Gaza je jedno mesto koje bi moglo da sve destabilizuje."

„Uništeno društvo"

Fizička oštećenja koja je pojas Gaze pretrpeo su svima očigledna, ali šteta je naneta mnogo dublje.

„Siromaštvo i stopa nezaposlenosti su u porastu; ovo je uništeno društvo," kaže Abu Hasna.

Agencija za rekonstrukciju UN je nedavno još jednom pozvala na uzbunu, objavivši da će morati da prestane sa popravkom kuća do kraja januara jer joj je ponestalo novca. Na desetine žitelja Gaze se okupilo ispred sedišta agencije pošto su obustavljene isplate nadoknada za izgradnju porodicama.

Agencija je imala na raspolaganju samo 135 miliona dolara, a procenjeno je da bi čak 720 miliona bilo potrebno da se rekonstruišu oštećene i uništene stambene zgrade. Oko 60,000 ljudi još živi u privremenim skloništima, od toga 14,000 u školama UN. Ostali su se vratili svojim rizičnim kućama, gde je snabdevanje strujom sporadično ako ga uopšte ima, a zima je u region donela temperature ispod nule.

Strani donatori su obećali Gazi ukupno 5.4 milijarde dolara u vidu pomoći za rekonstrukciju, ali mali deo tog novca je zaista stigao.

„Dobili smo samo 130 miliona dolara od obećanih pet milijardi i više" kaže Abu Hasna. „Tražili smo 724 miliona, a stiglo nam je tek 15 posto od te sume."

Nedostatak novca nije jedini problem koji koči rekonstrukciju u Gazi. Političke blokade takođe usporavaju finansijska kretanja.

Pregovori o primirju između Hamasa i Izraela zaustavili su sukobe, ali nisu odmakli dalje u pravcu trajnog mirovnog sporazuma – zbog čega se i žitelji Gaze i strani donatori plaše da bi svakog časa sukobi mogli ponovo da planu. Nije se desilo ni najavljeno pomirenje između Hamasa i palestinske vlasti, a neki donatori zadržavaju pomoć dok koaliciona vlada ove dve stranke ne bude u potpunosti funkcionalna – što se neće skoro desiti.

„Većina evropskih zemalja ne daje novac za rekonstrukciju jer žele garancije da ono što se izgradi neće samo biti ponovo uništeno, a politička garancija za tako nešto ne postoji," kaže Šaban. „Da sam ja na mestu međunarodne zajednice, ne bih hteo da ponovo rekonstruišem ono što sam obnovio pre dve godine: mnogi delovi Gaze uništeni u poslednjem ratu bili su rekonstruisani i 2010. i 2009, od doniranih sredstava. Neke puteve je USAID već tri puta gradio."

Pomoć ostalih arapskih zemalja takođe sporije stiže kada je politička situacija nestabilna, dodao je.

Rekonstrukcija je komplikovana sa političke strane, ali ništa manje ni na terenu. Žitelji koji žele da dobiju građevinski materijal moraju prvo da prođu kroz složenu birokratiju u Gazi, a onda im se imena šalju u Izrael na odobrenje – jer Izraelci žele da se osiguraju da pomoć kojoj dozvole da prođe neće biti od koristi Hamasu.

Odobrenja, čak i za osnovne materijale kao što je cement, stižu sporo i nepredvidivo.

„Ništa se ne kreće i to stvara nove tenzije", kaže Šaban. „Desi se da vidite dve kuće, obe porušene, jednoj odobren cement za izgradnju a drugoj ne."

Ujedinjene nacije su tu da bi nadgledale rekonstrukciju, ali za žitelje Gaze to samo znači da sada UN de fakto sprovode izraelsku okupaciju.

„Zašto UN mora da pruža usluge Palestincima ako već imamo političko uređenje?" pita Šaban, i poziva na novi pristup. „Tu su politički lideri, oni su odgovorni za nas, trebalo bi da tu odgovornost i preuzmu."

Projekti rekonstrukcije su u Gazi uvek teško išli – obično bi ostali nezavršeni do početka sledećeg sukoba. Ali trenutna faza obnove je posebno katastrofalna, kaže Šaban. Poređenja radi, posle ratnih dejstava 2012. stizalo je oko 2,000 tona cementa dnevno kroz tajne tunele – od kojih su mnogi uništeni prošlog leta. Građevina i poslovi na gradilištima su procvetali, a pošto nije postojala koaliciona vlada koja bi mogla da se koristi kao opravdanje, Hamas je tada preuzeo svu odgovornost za rekonstrukciju.

Ovog puta, kao da svi čekaju sledeći rat da bi počeli sa izgradnjom.

„Očekujem da novo nasilje počne kao posledica manjka rekonstrukcije i pomirenja", kaže Šaban – a toga su, dodaje on, svesni i Izrael i međunarodna zajednica. „Oni znaju da se stvari ne kreću u dobrom pravcu."