Mentalni bolesnici u okovima u Indoneziji

U mnogim delovima Indonezije, mentalna bolest se, nažalost, i dalje pogrešno tumači. Šizofrenija se, na primer, često posmatra kroz sujeverje — i smatra rezultatom posednutosti duhovima ili bačene kletve. Iz tog razloga, porodice ponekad zatvaraju bolesne članove porodice, godinama ih držeći u okovima u šupama ili zadnjim dvorištima.

Ova praksa poznata je kao "pasung" i prema nedavno objavljenom izveštaju Human Rights Watch-a, procenjuje se da se širom Indonezije ovom načinu lečenja podvrgava oko 18.000 osoba.

VICE je razgovarao sa autorkom izveštaja Kriti Šarmom o nekim slučajevima koje je lično videla, kakve izglede oslobođeni ljudi imaju za rehabilitaciju i kako Indonezija može jednom za svagda da raskrsti s ovom praksom.

Napomena: u izveštaju se o mentalnoj bolest govori kao o "psihosocijalnom invaliditetu". To je izraz koji ćemo i mi koristiti.

VICE: Zdravo, Kriti. Možeš li nam reći nešto više o tome kakav uticaj imaju narodna verovanja na ovu praksu?

Kriti Šarma: Reći ću samo da nije ograničena isključivo na ruralne oblasti. U Džakarti se i dalje veruje u razna sujeverja, čak i u glavnom gradu. Tamo sam upoznala jednog čoveka, oca, koji se za svoju ćerku prvo konsultovao sa 27 verskih iscelitelja pre nego što je prvi put otišao kod lekara. Ne pričamo samo o ljudima sa niskim stepenom pismenosti ili obrazovanja, govorimo i o ljudima sa univerzitetskim diplomama. Ljudi i dalje veruju da psihosocijalna stanja izazivaju kletve ili posednutost zlim duhovima. Ipak, okovanje se najviše dešava u oblastima u kojima nema pristupa zdravstvenim službama.

Dok si pisala izveštaj, putovala si širom Indonezije. Možeš li mi ispričati nešto o slučajevima koje si videla?

- Najgori slučaj kome sam prisustvovala je žena koja je bila zatočena 15 godina, obavljala je veliku nuždu, mokrila, jela i spavala u istoj prostoriji. Isprva su je zatvorili zato što je pljačkala komšijske useve. Pošto je ocu već dojadilo da plaća odštetu i pošto tradicionalni iscelitelji nisu uspevali da izleče njeno stanje, odlučio je da je zaključa u jednu sobu u kući. Prozori su bili delimično prekriveni daskama, tako da je potrajalo pre nego što su mi se oči navikle na mrak. A onda sam spazila ženu koja čuči na podu, potpuno gola, usred gomile smeća.

- Toliko je očajnički želela da pobegne da je upotrebila jedan od kamenova kojim su je gađala komšijska deca kako bi razbila betonski pod i prokopala sebi put napolje. Kad je njen otac to otkrio, vezao joj je ruke na leđima. Pošto više nije mogla da koristi ruke, morala je da se saginje sve dok joj glava ne dodirne pod da bi jela. Nije više mogla da koristi ni noge. Praktično je morala da puzi i uvija se po podu. Stanje u kojem sam je zatekla se ne da rečima opisati; prema njoj su se ophodili gore nego prema nekoj životinji. Sama pomisao na to da je neko živeo u sopstvenom izmetu i mokraći 15 godina u zaključanoj sobi, izolovan i bez ikakve nege prosto je užasavajuća. U međuvremenu je oslobođena.

Šta se dešava sa tim ljudima kad ih oslobode iz zatočeništva? Da li će ikad uspeti da se rehabilituju?

- Srela sam ljude koji su mnoge godine proveli u lancima. Oni često ne mogu da govore i pate od atrofije mišića jer nisu mogli da hodaju ili da se kreću. Međutim, kad im se ukaže prava podrška i pomoć, njihovo stanje se ubrzano popravlja i mogu da žive produktivnim životima. Upoznala sam 29-godišnju ženu sa psihosocijalnim invaliditetom koju je otac držao u šupi za koze četiri godine. Čim je puštena i ukazana joj je mentalna zdravstvena nega, mogla je da živi normalnim životom. Čak je i započela posao prodaje kolača od fermentisane soje na štandu kraj puta.

Kako razgovarate sa porodicama koje se ovako ophode prema ljudima? Kako se porodice ponašaju prema vama?

- Važno je razumeti da porodice koriste okove kao poslednje sredstvo. Izuzetno je teško roditelju ili bratu ili sestri da donesu odluku da rod rođeni stave u okove. Skoro sve porodice sa kojima sam razgovarala rekle su mi da su stavile svoj rod u okove zato što su smatrali da nemaju drugog izbora. Zbog toga vlada mora da ponudi humanije alternative i obezbedi pristup mentalnoj nezi i drugim oblicima podrške.

Dakle, smatrate da obično saosećanje nije dovoljno da bi se iskorenio "pasung"?

- Ne, ovde se ne radi o saosećanju. Ne možemo protiv toga da se borimo tako što ćemo te ljude sažaljevati, tu je važno da se poštuju njihova ljudska prava. U Indoneziji, prema zakonu, ti ljudi u pravnom pogledu nemaju ista prava kao drugi. Članovi njihove porodice donose odluke u njihovo ime.

Ali saosećanje je svakako jedna od stvari koja nas motiviše, zar ne?

- Naravno, i zato smo toliko vremena posvetili multimediji; fotografijama, video snimcima, kako bismo što bolje dočarali realnost stavljanja tih ljudi u okove. Jer nisu svi nužno to videli svojim očima. Možete da živite pored nekoga i da ne znate da ga njegova porodica stavlja u okove.

A kako mislite da bismo mogli da se borimo protiv sujeverja koje stvara ovaj problem?

- Jedan od načina je da se istaknu pozitivni primeri ljudi koji su nekad bili stavljani u okove, ali su danas reintegrisani u zajednicu i žive samostalno i imaju posao.

I na kraju, kažeš da je ovo najteži istraživački zadatak koji si ikad imala. Možeš li mi reći nešto više o tome?

- Pre nego što sam doputovala u Indoneziju, viđala sam fotografije ljudi u okovima, gledala sam filmove o ljudima vezanim lancima kod kuće ili u nekoj ustanovi. Ali ništa ne može da vas pripremi za realnost i užas svega toga kad uživo vidite nekog ko je proveo u okovima 15 godina i jezive uslove u kojima je živeo. Mnogi su mi rekli da je to kao da su živeli u paklu. Ne znam kako to drugačije da opišem. To je zaista kao da su živeli u paklu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu