Mojih četrnaest carskih sati u Abu Dabiju na putu od Srbije za Indiju

Prinudni, planirani, porodični, kakav god da jeste, odmor uvek dobro dođe. Istina, svaki od njih različito udari na novčanik i svaki nosi određenu dozu kombinovanja. Moje kombinovanje me je dovelo do toga da ću na putu za Indiju provesti 14 sati u Abu Dabiju. U glavi sam se već spremio na to, jer sam i prošle godine imao sličnu situaciju, zvanu „koliko para toliko muzike" i odradio jedan takav čekić.

Vraćao sam se iz Tajlanda i 13 sati zviždao po aerodromu, prebacujući se iz restorana u kafić, sve dok na kraju nisam zaspao u nekoj tetris pozi na stolici i dočekao let, jbg, uvek neko zauzme ona gotivnija mesta za kunt. Kod velikih kompanija, divno je što se prijaviš na aerodromu i kažeš da si između dva leta sa njima i naravno, u zavisnosti od vremena koliko čekaš, dobiješ nekad spavanjac, hotel ili laundž, nekad kupone za klopu. Ja sam, naravno, dobio ovo poslednje.

Srećom, ovog puta sam imao i drugi pasoš, koji sam u međuvremenu izvadio, a sa kojim mi ne treba viza za UAE. Mnogo bolja opcija je biti pravi turista i fotkati okruženje i selfare u gradu nego turista u djuti-fri zoni, osim ako ne volite viskije.

Bio sam pomalo iznenađen nezainteresovanošću carinika odakle ja i šta ću tu, ali i iznerviran udaranjem štambilja na sredinu stranice mog novog pasoša. Uvek me je nerviralo i uvek donosilo nova pitanja… Da li ih toliko ne zanima tvoj pasoš pa ti upropaste stranu za evantualnu vizu, jer nisu hteli da stave pečat tamo gde bi (po mojoj logici) trebalo da ga stave, ili uopšte ne misle dalje od tog pečatiranja? Ili je to jednostavno pet minuta malog čoveka? Na kraju, to možda samo mene zanima.

Dobro, dalje, misija: doći do centra. Nakon nekoliko minuta saznajemo da je taksi najrealnija opcija, oko 20 evra za vožnju od 35 minuta. Prvi utisak iz automobila jeste ogroman uticaj Amerike. Široki bulevari, veliki automobili impresivnih kubikaža, bujna vegetacija oko puteva i sama infrastruktura. Na trenutak sam mogao da se vratim kroz vreme i setim se putovanja za Los Anđeles nestvarnim highway 5, toliko je slično. Divan je, i ujedno smešan, momenat da ako se malo bolje zagledaš kroz tu silnu vegetaciju, videćeš da je samo nekih 300 metara dalje pustinja, pa samim tim nekako još više ceniš sav taj trud.

Drugar iz detinjstva, danas građanin Dubaija, čekao me je kod Marina Malla, najvećeg tržnog centra u gradu na samom dnu Cornishe plaže. Prilično isto mesto kao i svaki tržni centar, s tim što je ovaj ogroman, radi od ranog jutra, klimatizovan je, a i svi (taksisti sigurno) znaju gde je. Dogovorili smo se da se vidimo, jer nije da baš često dolazim u Ujedinjene Arapske Emirate, a i on sam nikako da iskoristi priliku da vidi prestonicu. Kao pravi turisti, pokupili smo Starbaks kafu i krenuli. Moram da napomenem da su samo jednom, a bio sam mnogo puta u ovom lancu kafića, napisali moje ime kako treba. Uistinu, tada sam popio i najskuplji moka frapućino, pa pomišljam da spelovanje ima veze sa cenom. Internet, Instagram, onda redom kafa, utisci i ono osnovno, kako si i šta dalje, privikavanje na muslimansku zemlju, prekinuti su porukom od Balše i Sani, drugara koji ovde žive već neko vreme. Njih dvoje su idealni vodiči jer su se već odomaćili, znaju šta treba da se vidi i gde treba da se bleji, a zna se da smo mi sa Balkana eksperti za to.

Kako sam već bio na kafi odlučili su da moramo da vidimo jedine dve stvari koje su interesantne u Abu Dhabiju, džamiju Sheikh Zayed i Shangri La Hotel, oazu toliko uređenu da mi je čim smo stigli tamo bilo jasno zašto ceo grad visi tamo.

Ali pre toga, džamija.

Vau. Prvi i večni utisak. Nije da sam neko ko se loži na religijske objekte, ali ovo je zaista impresivno, svi smo oduševljeni. Vojska čuva samu građevinu, dok ga dnevno obiđe hiljade turista.

Pre samog ulaska, jedan od vojnika mi je vrlo ljubazno rekao da moram da obučem kandoru, jer šorcevi ni majice sa natpisima, kao ni vidljive tetovaže, nisu dozvoljene. U zavisnosti u kojoj ste zemlji Golfskog zaliva, ovaj odevni predmet se još zove i dishdas, khamis ili yalabiyyah. Tunika najčešće pamučna, nekad i vunena, dugačka i dugih rukava.

Smešno, a ujedno i interesantno, super sam se zabavio narednih dva sata povremeno zamišljajući sebe non-stop u kendoriju. Džamija Šeika Zaida, vrhovnog ujedinitelja Emirata oslikava šta je taj čovek njima značio - otac nacije, čovek ispred svog vremena, zalagao se za mir, ekologiju, dizajn i moderniju arhitekturu, još 1960-tih je doveo arhitektu iz Japana da napravi plan grada i dao mu potpunu slobodu. Inače za neupućene, jedna ulica u Crnoj Gori nosi ime ovog čoveka. Tadašnji gradonačelnik Podgorice Mugoša je ovim činom potvrdio veliko prijateljstvo Emirata I Crne Gore, (realno Jugoslavije), ali dobro ajde, moramo svi da imamo neku korist od te Juge.

Impresivna džamija je napravljena od belog mermera, umereno ukrašena zlatnim ornamentima, ima 4 minareta visine preko 100 metara. Otvorena je 2007. godine, a moj utisak je da je otvorena juče.

Mi nismo uspeli da uskočimo u organizovan obilazak jer nisu imali dovoljno slušalica, 50 ljudi po vodiču, dve grupe na po sat vremena, a broj ljudi koji prođe kroz objekat je neverovatan. Nisam primetio da li ima vernika koji se mole, da li zato što sam bio u turističkom obilasku, pa su te prostorije možda izdvojene, ili sam promašio vreme. Obilazak, fotkanje, vraćanje kendorua i pravac ka Shangri Lahotelu.

Na putu do hotela, vozila nas je žena, kako Balša reče, ne tako retka pojava, ne zapitkuju te i fino voze, jednostavno, super. Ne možete da odete dole, a da ne primetite kako se ovde odnose prema ženama, bar u javnosti, meni je taj rispekt superica. S druge strane, fizički kontakt, naravno, ne postoji u javnosti, ali su žene vrlo ravnopravne, rade na raznim pozicijama, uz standardne poslove pri vladi, gradu ili državi, pa do vožnje taksija i nekako nikom se ništa ne čini teško.. To je moj prvi utisak, ogradiću se, jer ne mora da znači da je u potpunosti tačan. Na kraju, ne smem ni da zamislim da poredim sve ovo ovde i na primer, Saudijsku Arabiju, a opet, u odnosu na Evropu, daleko je to od onog na šta smo navikli.

Na samom ulasku u Shangri La, video sam prvi nose kiss ever, mada mi se činio pomalo editovan. Ovo je, inače, tipičan beduinski pozdrav za muškarce iz arapskih zemalja (primenjuju ga žene, ali nikad u javnosti). Retko se viđa, jer u ovom gradu živi more stranaca i samo 13 odsto lokalaca.

Prilično interesantno i novo za mene: iz resorta je izlazila ekipa mladih muškaraca, kako Sani reče, „mladi Emiraćani" koji su na rastanku, pre ulaska u napucane automobile imali nose kiss, odnosno rukovanje uz dodir nosevima, s tim što su ovoga puta uz njega slali i poljupce. Prilično zbunjujuće, ali svakako interesantno. Nisam istraživao da li je ovaj edit unikatan ili nešto drugo, ali ću se svakako pozabaviti ovom temom.

Inače ovaj resort, pored toga što izgleda predivno, sadrži gomilu kafića iz kojih se može posmatrati zalazak sunca, ili sa druge strane, pomenuta džamija i novi most koji je dizajnirala Zaha Hadid, i dalje neprikosnovena vladarka dizajna na Bliskom istoku. Bazeni, veštačka plaža, kreveti sa baldahinima umesto ležaljki su standard ovde, visok nivo svakako nikako prosečan. Prodavnice sa suvenirima i začinima su, naravno, deo ponude ovog fensi i nabudženog zdanja. Gosti su raznovrsni, od bogatih lokalaca do stranaca željnih Evrope ili luksuza, što samom mestu dosta bilduje cenu.

Nekoliko različitih restorana, od tipične evropske kuhinje do fensi azijiskih, pa do odlične italijanske kafeterije gde smo i seli, jer smo skontali da nećemo imati vremena za klopu, a svakako je bolje rešenje od nargila kluba.

Posebno mi se dopalo da ni u jednom od ovih restorana i kafića u čitavom resortu nisam čuo: yes boss, okay boss, thank you boss, što inače možete čuti u čitavom gradu, od aerdroma preko taksija, do bilo kog ugostiteljskog objekta. Vrlo neprijatno i pomalo skeri, bar meni.

Kada ne vidite drugare dugo, onda jednostavno ne postoji vreme koje je dovoljno da se ispričate i podružite, a naših 14 sati u Abu Dabiju je već izmicalo, te smo morali nazad na aerodrom. Za sledeći put nam je ostalo još samo da obiđemo Yas ostrvo i Emirates Palace kao pravi turisti, i to bi nekako bilo to za ovaj relativno mladi grad. Prvo ostrvo je klasična fenserica, nosilac nagrade za najbolje turističko mesto 2009. godine i između ostalog, mesto gde se održava trka Formule 1. Jahte i Ferari svet, koji se, zamislite, nalazi baš tu, svakako su interesantne za videti, ali drugi put.

Isto je i sa Emirates Palace. To je drugi najskuplji hotel na svetu koji su zajedno izgadili Vlada Emirata i lanac hotela Kampinski, a u upravljanju ovim raskošem pomaže, navodno, i LeBron Džejms. Ne znam zašto bi on strovalio pare tu, ali tako kažu. Ovaj luksuzni hotel zvanično ima pet zvezdica, ali spada u one nama nedostupne luksuze sa sedam zlatnih petokraki, kao Burj Al Arab Jumeirah zvani "jedro" u Dubaiju i Marina Bay Sands u Singapuru.

Na aerodromu smo dočekali drugi deo porodične družine, pokupili zalihe slatkiša od urmi za avion i prilično umorni dočekali bording. Naravno, dobio sam novi pečat, ovog puta još dalje od početne strane, jer zašto bi sve bilo smooth and easy…

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu